Idući dan, oko devet uveče, odlazim u restoran ,,Orso“, koji je na Tibru, a u to doba na glasu. Čekam onog lekara, koji me je lečio kratkim talasima, u sanatoriju. Na večeru.
Za večeru je već sve spremno.
Noć je lepa, a kroz niše, na spratu, Rim se nazire, sav u mraku.
To je jedna od onih retkih zgrada u Rimu, za koje kažu da su bile tu, i u srednjem veku. U tom hotelu, kažu, odsedao je Dante. Montaigne je u toj gostionici boravio, kažu, godine 1536.
Za njega je to sigurno. Nije sigurno da je i Dante tu večerao.
Još su čudnije priče, koje se o toj zgradi pričaju, iz vremena papa. Za vreme papa, kažu, u toj gostionici, po sobama, bilo je tajnih vrata, u ormanu, kroz koja su žbiri policije ulazili, nesmetano. Da pregledaju papire putnika, a, katkad, i da putnike, bez traga, smaknu.
Sad je to raskošan restoran bogatog sveta u Rimu.
Pošto me je lekar lečio jeftino, a pošto radim u starom poslanstvu, red je u Rimu, da se zahvalim svom lekaru.
Priredio sam zato večeru.
Očekujući lekara, silazim u prizemlje, gde je čekaonica, sa nameštajem, kao u doba kad je Rimom prolazio Tasso. Čak su i osvetljenje i bronzani kandelabri i fenjeri, imitacija prošlosti.
Posmatram, čekajući lekara, dolazak gostiju.
Ulazi grupa oficira, a među njima i general, koji ima za ženu moju poznanicu, Bugarku. Onu, kod koje smo svirali i pevali makedonske pesme, kad smo pojeli salatu. U prolazu, Bugarka mi pokazuje, ponosito, muža, dok on odlazi u garderobu. Pa kaže da TAKVOG muža nema, NIKO.
Ja im se klanjam, a Bugarka odlazi, crna, lepa, sretno.
Zatim stiže i moj lekar.
Vidim da je ubledeo, umoran, tih — ne izgleda dobro.
On mi kaže, dok večeramo, da je Rim, za nas, strance, samo jedan list u Andersenu, epizoda, na nekom, večnom, rimskom, karnevalu. Za njih, Rimljane, to je nešto sasvim drugo. Ozbiljno. Krvavo. Rim je, kaže, svaki dan, teatar, u kom se odigravaju drame, o kojima, mi stranci, ni pojma nemamo.
Ja mu kažem da se mi trudimo da upoznamo Rim.
On mi onda savetuje da, pre svega, treba da proučavam familije.
To je, i u naše doba, pravo ropstvo. Familija rimska.
Njemu familija, i sad, bira odelo, hranu, zanimanje, a želi da mu izabere i ženu. To mi kaže tako ljutito i gorko, da se čudim, i pitam, šta li mu se desilo u životu, da o tom meni priča, uz večeru? Nikad tako nije pričao. Bio je uvek rezervisan — kao što je to običaj u Rimu — prema strancu.
Familija je, kaže — u Rimu pakao.
Ja onda, slučajno, uzgred, spominjem njegovu bolničarku.
On prestaje da jede, na to, pa se smeje, pa kaže, da je čudno, kako ja nisam, uopšte, primetio, da je to lepo stvorenje, bremenito.
Dok ja to slušam, iznenađen, lekar me pita, da li igram, golfa? — On misli da i ja živim, u svetu diplomata, u Rimu. Pita me da li se i u mojoj zemlji, lovi lisica, sa konja?
Ja mu onda pričam kako je moja zemlja, u ratovima, mnogo propatila, pa je siromašna. Mene pak, osim skijanja, nijedan sport ne zanima. Zahvalan sam Bogu što nam dade smučke. Na njima sam se peo na planine visoke dve hiljade metara. Sad odlazim na more, iako mi je to njegov šef, lekar Papin, zabranio.
Verujem, jedino, u Sunce.
Ono leči i telo i dušu.
On mi na to kaže da je to, šest dana u nedelji, lačno. A sedmi dan to vodi u reumu, rimsku, u nervozu, u melanholiju, u ludilo. Lov na lisice, jašući, mnogo je zdraviji. Svako je znojenje zdravo. On i njegova bolničarka, jašu.
U mojoj zemlji, kažem, love vuka. Peške.
Poznaje, kaže, poručnika, (on kaže poručnika: tenente) Chiaramontija. Chiaramonti mu je pričao, da bih mu ja mogao pomoći. Hoće da mi kaže svoju muku. Hteo bi da se ženi. Hteo bi da se venča, ali ne u Rimu. Sa bolničarkom, koju sam video. Ona je dobeglica u Rimu. Žena jednog holandskog bankara. Oni se vole. To je stvorenje divno. Ostavila je muža, koji je bio seksualni manijak. Ali, njegova mati neće ni da čuje, da on uzme raspuštenicu. Jedva joj je nabavio dozvolu da ostane u Rimu. Jedva joj je dozvoljeno. Njegova familija denuncirala je tu ženu, kao prostitutku. Jesam li išao u Ostiju? Jesam li gledao Plauta, tamo, u antičkom pozorištu? Njen pasoš nije sasvim u redu. A ostala je, pre tri meseca, u drugom stanju. Od njega. Ja sam dobro došao.
Videv da sam se ja, ne samo začudio, nego i zaprepastio, on dodaje, da mi je sve to ispričao zato, što je ona htela, tako.
Učinio sam joj se dobar čovek. Dobra duša. Imam, kaže, blage oči. Imam u očima neku dobrotu.
Ja mu kažem da ne razumem sve to.
On mi kaže da ne mislim valjda, da se napio?
Ne, kažem, najmanje pijanih video sam u Italiji. To je lepo.
Ispričao mi je to, kaže, zato, što mu je Chiaramonti našao neke popove, koji će udesiti, da ona dobije, anuliranje — anuliranje braka. Pa će moći da se venčaju. Chiaramonti mu je pričao, da se to može udesiti, u jednoj biskupiji, u mojoj zemlji. U biskupiji, koja se zove Lubiana.
Ja se smejem na to, pa mu kažem, da je to sve vrlo čudno, ali to što on kaže za tu biskupiju, slabo verovatno.
On mi onda priča, ogorčeno, kako je venčanje nemoguće u Rimu, sasvim sigurno. Njegova mati je, kaže, pravi tiranin u familiji. Neće ni da čuje da uzme tu ženu. Pokvariće sve. On je uspeo da, u Vatikanu, uzmu u postupak, njenu molbu. Ona je mnogo propatila, od njegove familije, mnogo. On se uzalud sa familijom borio, uzalud dokazivao, uzalud pretio. A kao što i sam znam, Italija je na pragu rata.
On će ovih dana morati da ide iz Rima.
A njegova mati (la mamma) učiniće sve, da tu ženu proteraju.
Ona mu je savetovala da se obrati meni. U mojim očima videla je, kaže, neku dobrotu, plavu. Ja bih mogao da im pomognem.
Pošto je sve to za mene, neočekivano, smešno, ludo, ja pokušavam da se izvučem iz te komedije, pa držim čitavo predavanje. O tome, da moja zemlja ima dva poslanstva u Rimu.
Jedno kod kralja Italije, drugo kod Pape.
Ja sam kod kralja. Meni je teško da se mešam u crkvene stvari. Sve što mogu da uradim, da bih mu pomogao, biće da ga upoznam sa savetnikom našeg drugog poslanstva, koji je svešteno lice. Ako mi donese svoje papire, predaću ih tom učenom i dobrom čoveku. Da li će mu to naše drugo poslanstvo moći pomoći, ne znam. Meni se ta stvar venčanja, razvoda, u biskupiji Lubiana, čini, nemoguća.
Lekar mi onda dokazuje da je moguća. Govori glasno.
Svet, oko našeg stola, posmatra nas. Kao da se svađamo.
Lekar mi zatim priča, uz trepet sveća, da bolničarka predlaže, da izvrše samoubistvo. Da jednom svemu bude kraj.
Zatim me pita, da li sam bio na jezeru Nemi? Jesam li jeo jagode na jezeru Nemi?
Kažem, jeo sam.
Stranci, kaže, jedu u Rimu pršut, sa dinjom, jedu grudi ćureće, a Talijani valjuške od crnog brašna. Do groba. Stranci ne znaju Rim, nego čitaju o Rimu lude knjige. Stendhala. Traže Rim od pre sto godina. A
Rim se hrani valjušcima.
Ja mu kažem da je to opšta pojava, uoči ratova, ta ksenofobija, a stranci, koji dolaze u Rim, trude se, koliko mogu, da upoznaju Rim. A ne jedu ni svi stranci grudi ćuraka. Jedu i valjuške. Uostalom Marinetti, moj komšija, kaže, da ne valja što Talijani jedu toliko brašna. Slabi karakter.
Lekar kaže, da je Marinetti svinja.
Ja onda kažem da ne uzimam ozbiljno Marinettija, a da su Talijani, iako se hrane brašnom, najbolji zidari puteva, razbijači stena, a rade bolje od svih drugih zidara.
Lekar me pita da li znam Genzano, Frascatti — predlaže da idemo na izlet do vile cara Adrijana.
Znam, kažem, Genzano.
Ibsen je živeo u Genzanu.
Lekar mi onda priča kako je njegova porodica strašna. Nije to sve, što je tu bolničarku prijavila policiji, kao da je prostitutka. Njegova familija vodi rat i protiv njega, otkad je rešio da se ženi sa tom Holanđankom, koju voli, a koja ništa nije kriva. Pokušavaju da i nju i njega izbace iz sanatorija.
Da bi ostali na ulici.
Da bi ona bila proterana.
Dok sve to priča, meni se i ta familija, i ta ljubav, i taj razvod braka čini, neko ludilo.
Kad se savladao, taj mladi čovek postaje, opet, uzdržljiv u govoru i predlaže da me odveze do kuće, do San Angela.
U kolima tek vidim koliko je oslabio, koliko je umoran, a primećujem i to, da, nervozan, pritiskuje pedal, kako ne treba. Skačemo pri polasku, kao mula. Trza. Bilo je čudo što smo čitavi sligli.
Idućeg dana, lekar mi se javlja, već ujutru, kao neki kockar, kome je neka tvrdica odbila zajam. Moli me da, sad, ja budem njegov gost, pri večeri, u istom restoranu.
Osećam da je uznemiren, po njegovom glasu, u telefonu.
Kažem, u devet, doći ću.
Nesreća te žene iz Holandije — koja je samo kao zrno peska u moru, u nesreći tog sveta, koji je te godine, kroz Rim, prolazio — dirnula me je. Možda je to i zato, što je, o mojim očima, govorila, tako lepo?
Svaki je čovek, u takva vremena, uobražen — ako mu, da je dobra duša, kažu.
Međutim, čovek brzo zaboravlja tuđu nesreću — zrno peska u moru — pa i ja je zaboravljam, preko dana, tu Holanđanku, i, sve što joj se desilo. A zaboravljam i lekara, koji bi se ženio. Rat je i puno je nesreća u svetu, ali oni, koje nesreća još nije postigla, neosetljivi su.
To me seća Eskima, tamo, na Severu, u ledu, u Greenlandu.
Na geografskim kartama polarnih krajeva, koje sam, tih dana, bio nabavio, piše, o tom narodu, da je glup, težak u mozgu, a zaostao. Kaže se, o njima, da nemaju ideja. Kao da su oni krivi, što ih je Bog naselio duž ledenog mora, okeana, da čudovišta susreću, u moru.
Na karti je pisalo: bestiarum in marem.
Uveče, međutim, odlazim, tačno u devet, u ,,Orso“.
A lekar me je već čekao.
Doneo mi je papire, čitavu hrpu, a priča uz to, kako je ta žena došla u Italiju, i, kako je napustila tog bankara, svinju, sa kojim nije imala, i nije mogla imati, dece. Napustila ga je u Neapolju, gde je upoznala njega. Rešena je da se za njega preuda.
Lekar mi priča kako se obradovala, kad joj je, sinoć, ispričao da sam ja obećao, da ću pomoći. Rekla je da se eto nije prevarila. Imam tako blage oči.
Posle večere, dok ja guram u džep papire, koje mi je doneo, lekar odlazi za trenut, a kad se vraća, kaže, da nas bolničarka čeka u hotelu koji se zove ,,Ambasciatori“.
Da odemo tamo, da proslavimo prijateljstvo.
Valjda je sve to bio, unapred, sa njom, udesio? Ja pristajem. Šta ću?
U pomenutom hotelu silazimo u prostoriju za igru.
Dok lekar odlazi u garderobu — ili da nađe, za nas sto — Holanđanka mi priča, brzo, zadihano, da sve zna, šta sam obećao, i da sam sad zrak Sunca u njenom teškom životu.
Ona sa mnom brblja, sad, na nemačkom, i, talijanskom, pomešano, pa ispadam, prvo ,,raggio“ i ,,Sole“, a posle dodaje uz to: Ich war schon ganz hoffnungslos. Za lekara mi kaže da je to lep, mlad, čovek, vrlo čestit, mlađi od nje, zaljubljen iskreno — kao što se samo Talijani zaljubljuju — ali je slabe volje. Pod uticajem je familije. A ta je, galerija nakaza, u Rimu.
Jedva je uspela da uredi svoju stvar u policiji.
Ja sam im dobro došao.
Nikad neće zaboraviti, kako sam ih, blago, gledao.
Sa gramatičkom preciznošću, i razboritošću — koje žene u takvim događajima imaju — ona mi kaže, kako su sve udesili, u Vatikanu. Njen brak će biti poništen. Sad sve zavisi od mene.
Ja joj onda kažem, šta mi, u onom drugom našem poslanstvu, kažu.
Iako to nije mnogo, njoj se to čini, kao da su sva sveštena lica, u biskupiji Lubiana, na njenom raspoloženju. Ona me gleda zahvalno, svojim, lepim, krupnim, tamnim, očima.
A dok sedamo, pruža mi — kao preko nekog plota, među cvećem na stolu — svoju lepu ruku. Za trenut-dva, kao da smo se, oboje skamenili. Lekar nas posmatra začuđeno.
Dok nam donose piće, i parovi oko nas igraju, u dimu i mirisnom vrtlogu, mene ta žena, taj brak, koji će biti anuliran, seća na onu markizu koju je Pije XII blagoslovio.
Holanđanka mi, za to vreme, dok lekar pozdravlja neku poznanicu, šapće, da su se bili posvadili, danas, teško. Njegova familija, kaže, još nije napustila borbu. Da ga odvrati od ženidbe. A on popušta. Takvi su muškarci. Ona ima posla sa čovekom koji je divan, koji ume da voli, ali, koji sluša svoju majku. Ona ga i voli baš zato, što je tako slabe volje. Ona, ne mati. Voli ga kao svoje dete. Ona, ne mati.
To je, kaže, već čuven lekar, ali ima srce dečka.
Ja kažem: kad je bila reč o mojim bolovima, o mojoj smrti, nije nimalo ličio na dečka. Smejao mi se, sardonski.
Ona kaže: to je indiferentnost lekara. Prividna. Ne poznajem muškarce.
Ja joj, zatim, detaljno, pričam, ono, što su mi u našem drugom poslanstvu rekli, pa joj ponavljam ime i adresu savetnika, sveštenog lica, kome će, oboje, morati ići. Pa kako im Bog da.
Smejući se, dodajem, da ću, razume se — pošto je vreme rata — ako u moju zemlju budu išli, skrenuti na njih pažnju, našoj policiji.
Holanđanku to ne vređa, nimalo. Kaže mi, melanholično, neka samo dođe do venčanja, a na žbire je već toliko navikla, da je nimalo neće iznenaditi, ako prisustvuju i svetom obredu venčanja.
Iznenada, pored našeg stola, i tu, prolazi ona moja poznanica, Bugarka, koja mi se smeje i dobacuje nešto, bugarski, kao da silazimo u njen podrum.
Ona prezrivo posmatra ženu, sa kojom sam u društvu.
Ko je ta žena? — pita me Holanđanka.
Kažem: jedna moja sunarodnica, kojoj sam pričao kakvi su, na Islandu, konji. Holanđanka me začuđeno gleda, a lekar kaže, nije dobro čuo. Šta sam rekao? Island? Kakvi konji?
Međutim, došlo je vreme, da lekar igra, pa uzima Holanđanku i odvodi je u gužvu parova, koji se vrte, i ljuljaju, i trljaju.
Dok ona odlazi, ja, začuđen, zapažam, da je ta žena vitka, lepa, a nigde na njoj ni traga bremenitosti.
Ono što je na njoj najlepše, to su krupne, tamne oči. Seća me one Neapolitanke, kojoj sam pokazivao svoje filmove sa Spitsbergena.
Kada se vraćaju, Holanđanka me pita, što sam se snuždio ?
Ona igra, ne kao bremenita žena, nego kao balerina. Kad nalegne lekaru na rame, licem na njegovom
licu, tamna je i lepa, kao neka slomljena crna lala u Holandiji.
Kaže mi, da treba da znam, da sam usrećio dva ljudska bića, u Rimu.
Pa mi se, sva sretna, smeši.
Lekar mi se izvinjava što su me ostavili samog.
Kad moja žena bude bila u Rimu, možemo izlaziti učetvoro. Biće lepše. Ako, to jest, još bude bilo vremena. Govori se da je rat, i za moju zemlju, na pragu. Njemu se, kaže, čini, da ja čekam nekoga. Da li zaista čekam nekog? Da mi nisu pokvarili veče? Možda imam svoje društvo?
Da ne čekam nekog, svog, da dođe u „Ambasciatori“?
Zašto sam tako neveseo? Učinilo mu se da čekam nekog.
Čekam, kažem, da se pojavi na vratima, jedan visok čovek, čije su čakšire jako uzane, a oči, kažu, urokljive. Pa da počne rušenje kristalnih vaza, pad čaša, izvrtanje posluge, sa činijama bresaka na ledu.
Čekam bivšeg španskog kralja Alfonsa XIII.
Lekar me i ne sluša, nego se javlja nekim svojim poznanicima.
Bolničarka me, međutim posmatra — začuđeno — i pita, gde mi je žena?
Zatim, reda radi, i ja odlazim u gužvu igrača, da igram sa njom. Ona mi se ljupko, previja, preko ramena.
Dok igramo, u gunguli, ona, iznenada, diže glavu, a oči su joj kao pune suza. Nije sve zlato, kaže, što se sija. Nije danas nimalo sretna. Taj mladi čovek, koji treba kroz nedelju dve dana, da postane njen muž, u stanju je, i sad još, da je napusti, i posluša svoju majku. Da je ostavi samu samcitu na svetu. Ne zato što je podlac, ili što njihova ljubav počinje da se gasi. Nego zato što je kolebljiv.
Ona me moli, da udesim, da oni vide ono svešteno lice u našem poslanstvu već sutra. Gvožđe se kuje dok je usijano. Sve od mene zavisi.
U tom trenutku, u gunguli igrača, jedan par, slučajno, sudara se sa nama, a mlad čovek, koji igra pored nas, iznenađen, uzvikuje, pa me pozdravlja, kao da smo neki dobri poznanici.
I ja ga pozdravljam, glasno.
Ko je to? — pita me Holanđanka.
Kažem: to je mladi princ Colonna.
Ona se na to smeje, podrugljivo, pa kaže: hoću li da kažem, da imam u Rimu, poznanstva, i u velikom svetu?
Neću, kažem mirno. Prema potrebi službe koju u Rimu vršim, imam, zaista, i takva poznanstva; pravim poznanstva, na žalost, ne prema svojoj volji, nego prema pomenutoj potrebi. Ali, što se tiče tog mladog čoveka, nije on mene pozdravio, tako srdačno, zato, što se znamo dobro, niti zato što sam ja neki snob, pa tražim poznanstvo prinčeva. Nego zato, što smo se poslednji put videli — kad smo se prvi put videli — pre tri godine, pred ostrvom Jan Majen, u Arktičkom okeanu, u magli.
Išli smo, zajedno, u istom brodu, sve dok nas nije zadržao, večni led. Sad smo se slučajno sudarili, u Rimu.
Mi se zatim vraćamo lekarevom stolu i bolničarka mu priča da poznajem jednog princa u Rimu i da sam sa njim bio na Severnom polu.
Lekar se smeje i kaže da ga Pol ne zanima, ali da će mi biti zahvalan do groba, ako ih budem pomogao, da stignu u biskupiju Lubiana.
Otišli smo iz tog hotela oko ponoći.
Novine su opet donosile vest da Nemci bombarduju Pariz.
Za mene — jer sam voleo Pariz — to su tužne vesti.
Dugo te noći nisam našao sna.
Ustajem idući dan bez želje da živim, jer eto, rat, po drugi put, postaje moj neželjeni doživljaj, koji zamara, i deformiše sav moj život.
U poslanstvu, tek što sam seo, javlja mi se Albanka.
Pita me, gde sam sinoć i noćas bio? Svud su me tražili.
Njen muž sad očekuje, i u Italiji, objavu rata, svakog časa. Svršeno je. Ministarski savet ima danas sednicu.
Ja onda sedim, do podne, kod svog stola, neveseo, pa posmatram, kroz gvozdene rešetke svog prozora, kao iz zatvora — iz palate Borghese — trg, iza poslanstva. Na tom trgu, bile su priređivane demonstracije protiv moje zemlje. Sad je taj trg prazan.
Svet pred mojim prozorom prolazi ćutke.
Pred podne, iznenada, javljeno mi je, da me jedna gospa, čeka.
To je Holanđanka.
Uznemirena je, uplakana, predlaže da ručamo zajedno, negde.
Ona me zatim privodi svojim, to jest. lekarevim, kolima.
Vozimo se na Pincio. Da ručamo na terasi ,,Valadier.“
Kod ,,Valadiera“ zatim ručamo i ona jede, sa suzama u očima.
Nju, kaže, prati, odnedavna, neka nesreća i ona se više ničem dobrom, u Rimu, ne nada. Sad, kad ima izgleda, da se sve dobro svrši, i da sklope brak, njen verenik sad počinje da se koleba. Pozvali su ga u vojsku. Ima oboje iz Rima da odu. Nevenčano. Ko zna šta ih čeka.
Ona oseća da će ostati sama u Rimu.
Na milost i nemilost talijanske policije i njegove familije.
Njen verenik je našao, sad, u poslednjem trenutku, da uobrazi, da bi ipak najbolje bilo, da on nju predstavi familiji i da očaraju njegovu majku. La mamma.
Njoj se čini ta ideja, traženja milosti od familije, luda.
Dok ona govori, ja sam još više uznemiren nego ona, samo ona to ne zna. Ta sednica vlade, koja se tog dana održava, može značiti rat.
I za moju zemlju.
Jedanput sam preživeo veliki svetski rat. Jedanput je dosta.
Da bih prikrio svoje neraspoloženje, u žurbi da se vratim svom poslu, ja onda, brže bolje, tešim Holanđanku, da će se sve dobro svršiti. Ona će kroz koji dan imati zakonitog muža, a kroz šest meseci, sina. Ipak je u Rimu, našla sreću u životu.
Ona me, međutim, tužno gleda, pa mi kaže, da se noćas sa svojim verenikom svadila i da je i bolnicu napustila. Ne govore.
Setila se, kaže, onoga, što sam pričao, o urokljivim očima Alfonsa XIII. Pogrešio sam, što sam ih vodio, da igraju, u hotel u koji Alfons XIII dolazi. „Ambasciatori“.
Ja joj kažem da su takva sujeverja, u naše doba, smešna.
Ona mi kaže da joj je palo na pamet, da, prosto, ode, kod jedne svoje prijateljice, lekarke, danas, uzme injekciju, i ubije to dete, u sebi, koje otac ne želi, ni njegova familija, a čijem će rođenju, možda, asistirati, policija. Iako je u trećem mesecu, rešila je, da pobaci.
Izgubila je, kaže, veru, u Boga, u ljude, u svog verenika.
Treba da ostane u Rimu sama samcita.
Ja sam tu ženu pokušao da tešim, kako sam znao i umeo.
Ona je, međutim, suzila.
Taj čovek, taj lekar, toliko je kolebljiv, da ona više ne može da, sa njim, o budućnosti, razgovara. To je neurastenik, infantilan, iako je, katkad, seksualni atlet, a na njega stalno utiče, samo njegova majka. Ta majka nju mrzi, svakim danom, sve više.
Ona je, kaže, umorna od svega toga.
Bilo bi bolje da je to začeće odmah sprečila.
Učinilo joj se bilo, da je našla sreću u Italiji, da će roditi i biti sretna. Napustila je bogatog muža, koga se davno gadila, i, zaželela, da ovom mladom čoveku bude dobra i verna žena. Sve je za njega napustila, a svojoj porodici uopšte se više ne javlja. Ona je mislila da ostane, ovde, u Rimu, gde se nadala, da je naišla na svet human, srdačan, a taj svet je, neko vreme, takav i bio.
Otkad je začela, počele su neprijatnosti.
Od pre nekoliko nedelja otpočeo je ceo niz nesreća.
Moli me da je lično odvedem, onom sveštenom licu u našem poslanstvu kod Vatikana. Ja joj onda obećavam, to, za sutra, da bih je nekako umirio, naveo na druge misli, vodim je u Zoološku baštu Rima, da vidi lava, kako gleda, i da joj pokažem baru, punu pataka, koje mene sećaju mog užeg zavičaja, i u Rimu — kao što me guske sećaju, Gala.
Posle jednog sata, meni se učinilo da sam uspeo da smirim tu ženu i da će ona otići, utešena. Ona je najzad i otišla.
Otišla je sa nekim čudnim osmehom, od kojeg je mene, ne znam zašto, podilazila, kao jeza. Imam, kaže, dar govora, i zanimljive oči.
Tog dana, ja sam veče proveo, opet, u kući svog prijatelja, novinara. On mi je čitao Leopardija.
Sećam se da je čitao o nekoj bašti, bilju, cveću, biljkama, a da je ta poezija, u prozi, iz autobiografskih Leopardijevih zapisa, počinjala rečima: Zađite u jedan vrt nasada, biljki, cveća. Entrate in un giardino di piante, d’erbe, di fiori. A zatim je dolazilo, ono, što je Leopardi u tom vrtu našao: fantazmagoriju ubistava, i među biljkama, užasa, umiranja, divljaštva, besmisla.
A sve to skriveno pod lepotom cvetova i vrta.
Moj prijatelj mi onda priča, kako zna bolje od mene Leopardija, ali nije čitao često te zapise iz životopisa, na koje sam im skrenuo pažnju, ja.
Međutim, otkad odoše ona dva oficira — njegovi poznanici — u njegovoj kući oseća se neka praznina, neka tuga.
Ta dva vojnika unosila su neku veselost života, među nas.
Osim toga, prijatelj mi priznaje, da i njegova situacija, u Rimu, nije više laka. On je amerikanski novinar, a Talijan, katolik. Njegova žena Albanka, sa marksističkim simpatijama. Dobra i pametna i lepa žena, ali koja ima, u albanskoj vojsci, brata oficira.
Iako je po majci Bečlijka, ona, kao svaka žena, naginje levici.
Oni se dogovaraju da idu iz Rima.
Sve dok Italija ne uđe u rat, mi živimo, i dalje, u Rimu, kao na nekom ostrvu blaženih. Ali, kad i Italija bude zaratila, ono, što nas čeka, nikad se ne zna.
Taj moj prijatelj, novinar, simpatiše sa Amerikancima, čiji je državljanin, a njegova žena, koja naginje marksizmu, isto tako. Ja, koji sam imao da gledam svetinu, kako urla, pod mojim prozorima, i traži Dalmaciju, ćutim.
Ženu sam bio sklonio u svoju zemlju, a za mene ta groznica, uoči rata, nije ništa novo. Domaćin priznaje da je budućnost svih nas neizvesna.
Drugi naši poznanici u Rimu imaju sad još većih tegoba.
Nemoguće je bilo, u Evropi, osigurati, ni život, ni brak, ni kuću svoju, ali je trebalo setiti se, da je još gore bilo, i strašnije, u srednjem veku.
Ja zato tih dana volim Leopardija.
On na jednom mestu njegovih, autobiografskih, zapisa, u prozi, spominje jednu kuću, za koju kaže, da je žicom obešena o jednu zvezdu i da visi u vazduhu.
Una casa pensile in aria sospesa con funi a una stella.
Kad to kažem u našem društvu, kći predsednika vlade, koga hoće da ubiju, viče, da svi mi kukamo, ali da naše brige ne vrede ni pomena. Kad se uzme u obzir kolika je njena briga.
Za oca.
Ona se, međutim, pita, kaže, već nekoliko dana, šta se to sa mnom, šta se to u mom životu, događa?
Nisam više onaj koji sam bio.
Nisam više onaj bivši.
Ponavlja, da misli, da krijem od njih, da me je napustila žena.
Domaćica onda dodaje, smejući se, da me je videla, kako sedim zagledan u fontanu, sa Tritonom, na Trgu Barberini. Nije htela da mi priđe, sedeo sam tužan i zamišljen. Na šta li sam to mislio?
Ništa naročito, kažem, Tu, pored te fontane, bila je jedna ošterija u koju su, godinama, svako veče, dolazili pesnici, slikari, skulptori, iz skandinavskih zemalja. Ja se zanimam tom prošlošću i čitam o tim ljudima, jer sam bio u njihovoj zemlji. Jer volim Sever.
Sa Talijanima imamo odnose, u službi koju vršim u Rimu, realne, konkretne. A stvarnost, u ovakvim vremenima, nije, ni prijatna, ni laka. Pa se zato rado vraćam, u sećanju, u te hladne, ali lepe, severne, zemlje, kroz koje sam prošao, bezbrižan. Opštim, u mislima, sa tamošnjim poznanicima, ljudima i ženama, da zaboravim ovo, što me u Rimu čeka. Zato sedim i na tom trgu, i kod te fontane, i čekam.
Besmisao onog što se, znam, sprema, nekako mi je tamo lakši.
Domaćin onda kaže da, eto, ipak, ne mogu iz Rima. Triton je tu.
Antički svet ipak nema nikakve veze, sa tim dalekim zemljama Lutera.
Triton ima, kažem. I ako je to biće antičkog sveta, toplog mora, pola čovek, pola rod morskih talasa, koji duva u školjku, on odlazi sa mnom na Sever, čak u Polarno more. Na mojim geografskim kartama Spitsbergena, na karti kartografa koji se zvao Guglielmo Blaeu, nacrtan je Triton, i u hladnom, severnom okeanu. A nije to slučajno.
Domaćica, koja je, kao i njena prijateljica, snuždena i ubledela, priča zatim najnovije vesti, koje je čula, u klubu novinara, o antisemitizmu u Rimu. Kao da naročito želi da prebacuje svom mužu, ona priča kako je posetila jednu svoju poznanicu, Jevrejku, koja je pokušala u svojoj kući, tog dana, samoubistvo.
U onom delu Rima, koji se naziva Ghetto, svet je očajan, i tišina je kao u grobu. Ko god može, želi da napusti Italiju. Kao kad se laste, na severu Evrope, spremaju, a često zadocnjavaju.
Njen muž brani Italiju i hvali Papu, koji nije antisemit bio.
Ona ga onda, seća, jetko, da je papa Pavle IV bio prvi, koji je došao u Rimu, na misao, da Jevreje, zatvori, u naročito predgrađe, gde imaju da stanuju. Kad Sunce zađe morali su, svi, da se tamo nađu. Taj Papa je bio onaj, koji je 1556. odredio, da Jevreji, u Rimu, svi, ima da nose isti žuti šešir na glavi.
Njen muž uzvikuje da se u Italiji, sad, neće uvesti ništa slično.
Žena ga podseća da su ti antisemitski zakoni uvedeni, ponova, i za pape Pija VII, a tome nema više od sto godina.
Da bi ućutkao, preda mnom, svoju ženu, moj prijatelj onda udara u pohvalu papa, i, uopšte, hrišćanske crkve. Hrišćanstvo je, kaže, prvi put, u istoriji čovečanstva utešilo sirotinju. A pošto sam ja, slučajno, to veče, spomenuo pesme, koje je pisao Belli, domaćin mi kaže da grešim, što smatram, da je u Rimu, uopšte, važan, Belli. Komedijant. Taj Papa, koga je Belli toliko ismevao, bio je čovek dobar i dobrog srca. To su bila dobra vremena. Belli nije bio čak ni isteran iz službe. Čak nije ni penzionisan. Grgur XVI imao je, možda, i mana, ali je bio erudit, a nije bio ideokrat. Unamuno je od svih vladavina smatrao, da je najgora, ideokratija. Zašto sam ja toliko protiv papa? Taj Papa je, na primer, želeo da stvori papsku armiju, protiv Austrije. Da kažem, otvoreno: šta je moje mišljenje o papama?
Ne mislim, o papama, kažem, ništa. Ponavljam o njima naređenja. Ja u Rimu, sad, nisam slobodan čovek. Nego činovnik. Ako želi da čuje šta mislimo o papama, neka pita one, koji su u našem poslanstvu, akreditovanom kod Vatikana. Pa ipak, moram reći i ja, da je čudno, da čovek, koji unosi u dogme teoriju bezgrešnog začeća ima u svojoj biblioteci i niz sasvim skaradnih, romana.
To je laž. Uzvikuje domaćin. Pije XII nema takvih knjiga.
Ne kažem da ih ima Papa, sada. Imao ih je Grgur XVI. O njemu je reč.
To ne dokazuje ništa — uzvikuje na to, domaćin. Osim što dokazuje ono, što mu je, o meni, rekao poručnik Chiaramonti, više puta. Da se mi, Sloveni, sa našim večitim pobunama, traženjem istina, sumnjičenjem, nikad nećemo složiti sa njima, Latinima. Latini su željni autoriteta i kulture, a ne rušenja autoriteta.
Njegova žena, valjda da bi nas smirila, kaže, da je glupo, što, uoči rata, i dalje, raspravljamo o mrtvacima i grobovima. Ona je, tog dana, posetila radničke kvartove Rima, sedela sa mobilisanima po barovima i smatra, da je panika, iako se to krije, velika. Svet očekuje objavu rata. Bez oduševljenja.
Policija je naredila ispražnjenje tavana i pripremu skloništa, po podrumima.
Kći predsednika vlade uzvikuje, zatim, da bi bilo lepše, od tog brbljanja o papama, i prepirki oko skulptura i fontana, obići fontane u noći koja je vedra i baciti novčić u vodu fontana: ne bi li se sreli, još jednom, svi, živi, posle rata. Niko se tome, ne nada.
Među nama onda nastaje jedno od onih ćutanja, koje obuzima ljude, kad osete da su tuđi jedno drugom, da svaki ima svojih briga, pa se čovek pita: ko su ti, sa kojima sedi i razgovara? Gde će biti kroz nekoliko dana? Gde će ko završiti, među nama? Kakva će biti naša lica? Ko će ostati među živima, a ko ležati među mrtvacima?
Kroz moje sećanje, kad je reč o fontanama, prolazi onda, uvek, slika one fontane, koja mi se prva dopala, prilikom mog prvog dolaska u Rim, pre devetnaest godina.
To je ona ispred zgrada koje se zovu Villa Medici.
Čini mi se da i sad još vidim parče plavog neba, koje sam ugledao u vodi te fontane, koja je, u stvari, samo jedna ogromna vaza od kamena, uz zelenilo drveća i plavetnilo večeri.
Kube Michelangelovo je preko puta.
Domaćin to veče, međutim, postaje zajedljiv, što pre nikad nije bio, pa me upozorava, da već svi znaju, da ja u Rimu volim samo ona mesta, koja su bila draga Hyperborejcima. To je poza. Zna se da je tu fontanu naročito volela, jedna švedska kraljica, kad je došla u Rim, pre nekoliko stoleća.
Domaćica kaže, da ona voli, najviše, one dve, velike, ispred crkve Svetog Petra, jer su kao mala jezerca.
Katkad, kad ih policajci ne vide, deca se kupaju u tim fontanama papa.
Kći predsednika vlade kaže da smo mi, brbljajući, propustili obilazak Italije, uoči rata, što je bila jedina pametna misao, koju je od nas čula. A sad smo propustili i obilazak Rima. Što se nje tiče, ona smatra da nam preostaje još samo toliko vremena, da odemo do jezera Bracciano i da tamo provedemo nekoliko dana, pre objave rata. Ovde, u Rimu, postajemo dosadni jedno drugome, a postaćemo dosadni i sebi samima. Razdražljivi smo i neveseli, jer smo se uplašili od rata. Treba zaboraviti šta nas čeka. Ona predlaže da sutra odemo do naših čamaca. Bracciano je sad pust. Možemo se kupati i smejati bez briga.
Tamo ćemo biti skriveni od bombardera. Na trideset milja od Rima. Što se nje tiče, priznaje, ona se oseća dobro samo kad je polugola.
Kad legne u naručje Sunca.
Tvrdoglav, razdražen, domaćin, međutim, želi, i dalje, da mi natakne na nos još koji orden papa. Pavle V, kaže, doveo je odatle vodu u Rim, za fontanu koja je na brdu Janicul, a koja je čitava mala Nijagara.
To dokazuje veliki, socijalni, napor Vatikana, koji danas priznaju svi ozbiljni naučnici, a neće da prizna njegova žena, i, pod njenim uticajem, ni ja.
Domaćica se, međutim, smeje, pa kaže, ako je reč o uticajima, onda treba reći i to, da sam ja pošašavio njenog muža, mojim ludim teorijama o Hyperboreji, u koju treba otići iz Rima. Ona je tog dana morala da svraća u ambasadu Francuske, u palatu Franese, kod jednog prijatelja, kod koga dobija obaveštenja.
Njen muž je, međutim, sedeo u jednoj obližnjoj crkvi, na koju sam mu skrenuo pažnju, ja. To je crkvica jedne švedske princeze, zaljubljene u Rim, koja je, napisala knjigu o Rimu, pre petsto godina. Knjiga se zove ,,Otkrovenja“. Njen muž sad, kad legnu, čita ta otkrovenja.
Ćerka predsednika vlade se smeje na to i kaže, da je sažaljeva, što ima takvog muža. Muževi bi trebali da uzmu, za primer, naša dva prijatelja, oficira, koji su otišli. To su među nama bila jedina normalna ljudska stvorenja.
Domaćin na to kaže da ne treba slušati šta žene govore. On, o ženama, deli mišljenje hrišćanskih filozofa. Priznaje, međutim, da je pod uticajem mog neprekidnog spominjanja Severa, počeo i sam da se raspituje za tragove Šveđana, Danaca, Rusa, u Rimu. Među njima ima zaista nekoliko vrlo zanimljivih.
A većinom se to ne zna. Nije ni sanjao, na primer, da je prilikom dolaska u Rim švedske kraljice Kristine, Bernini izradio naročiti ukras za Kapiju naroda. Sad o njoj čita. To je vrlo, vrlo zanimljiva Hyperborejka.
Njegova žena, kroz smeh, dodaje, da je Greta Garbo, u ulozi Kristine, ta, koja je njenom mužu, vrlo, vrlo, zanimljiva.
Moja večita priča o polarnim krajevima, moja sećanja sa mog izleta do ostrva Jan Majen i Spitsbergena, moja ljubav za te ledene, daleke predele i mora, postaju, tako, u mom društvu, u Rimu, ne samo svakidanji predmet razgovora. Nego i podsmeha na moj račun.
Domaćin kaže da on, sa svoje strane, oseća, da treba da, meni, skrene pažnju na putnike među jezuitima, na globtrotere među jezuitima, koji su, osim toga, i veliki pisci putopisa, o Aziji i Americi. Njegova žena tu literaturu neće ni da uzme u ruku. A vidi da je i meni sasvim nepoznata. Mi čujemo top, koji u Rimu oglašava podne, sa Janicula, ali ja, na Janiculu, znam samo za spomenik Garibaldija, a ne za top jezuita, koji reguliše vreme iz opservatorije jezuita.
Njegova žena se smeje.
Njen muž, kaže, čuje top jezuita, a nije čuo top Garibaldija.
Domaćin onda kaže, jetko, da mu je odvratna svaka revolucija, jer se svaka revolucija završava ideokratijom, koja pokvari sve tekovine revolucija.
Njegova žena nije se ni toliko potrudila, kad je reč o Garibaldiju, da sazna, da su Garibaldinci, pod komandom Garibaldijeve desne ruke, koji se zvao Nino Bixio, streljali, na Siciliji, seljake, u masama.
One iste koji su čekali i pomogli Garibaldija. On se prašta od Rima i sprema u Španiju. Prašta se, i on, razgledanjem slika, koje je voleo, i muzeja i arhitekture, koju je voleo. Posle podne je bio proveo u palati Doria. Praštao se od portreta pape Inokentija, koji je delo Velasqueza. Međutim, ne zna zašto, naišao je na zatvorena vrata, i morao je da se vrati kući, i da vadi kopiju te slike i da kopiju zagleda. To je ipak jedna od najvećih tvorevina čoveka. Nje želi da se seća, kad bude otišao iz Rima.
Ja ćutim.
Valjda baš zato, što ćutim, domaćin mi kaže da se, pred tom slikom, oseća, daleko iznad svega onog što ja želim da odnesem, kad iz Rima odem, u svom sećanju i svojim očima. Taj portre nije čovek antičkog slikarstva, Pompeje, Neapolja, ni antičkog sveta, nego čovek kontrareformacije, u čjjim očima on vidi nešto novo. To je slobodna volja. Čovek koji ima slobodnu volju. Nema u tom čoveku više antičkog fatalizma, niti tragičnosti, po volji bogova. Taj čovek ne zna za osećaje i nagone, koje ne bi mogla pobediti ČVRSTA ljudska volja. A tri crvene boje, na toj slici, velika su slikarska magija. Svaka je drukčija. To je savršenstvo slikarstva. U znaku katolicizma. On je uveren da je to budućnost Evrope.
Intelekt u znaku APSOLUTIZMA.
Njegova žena se smeje mužu i kaže, nek pričeka, videće on šta znači u Evropi crvena boja.
Njen muž, međutim, završava svoju deklamaciju deklaracijom, da je u Rimu, kod svoje kuće, samo Papa. Ni monarh, ni Mussolini, ni Garibaldi. Uloga Rima nije bila, nikad, i ne može biti, ikad, da igra ulogu revolucionara. Bilo ih je i prošli su. Proći će. To je uloga Pariza. Uloga Rima — večna, ostaje, da bude prestonica katolička. Šta kažem na to?
Šta mogu da kažem na to, ja? Nije važno. On o budućnosti Evrope ima, bar se meni tako čini, već gotove misli u glavi. Meni se čini da je svet pun neznanih veza i nepredviđenih promena. Sve se drugače svršava, nego što smo očekivali. Ako baš hoće da mu kažem šta o Rimu, ovom Rimu, naših dana, mislim, reći ću mu, da se mora, pre svega, voditi računa o očevidnim pojavama. Meni se čini da Rim, prosto, treba da bude geografska tačka koja sjedinjuje Italiju dve Italije — onu sa Severa i onu s Juga.
Ništa više?
Ništa više za sada. On svoj čarobni svet budućnosti zida na pesku fatamorgana. Na jednom negativnom faktu istorije. Na strahu ljudskom od smrti. Na tom počiva crkva. To je stena Petrova. Trebalo bi da prizna da bi od tog bio lepši neki svet, koji bi, mesto nagrade u raju i kazne u paklu, obećavao sreću, na ovom svetu, ljudima.
Iako smo se ja, i to moje društvo viđali, i posle, sve do mog odlaska iz Rima, sećam se da je taj trenutak, to veče, bio kraj našeg poznanstva, naših večeri.
U tom trenutku, te večeri, meni je javljeno, iz mog stana, da treba da se vratim doma, odmah, jer me neko traži. Pošto sam mislio da me traže iz poslanstva, otišao sam kući i nisam imao da čekam dugo, na ponovno zvrjanje telefona. Na telefonu čujem glas lekara. Kao da dolazi iz nekog podruma. Bolničarka mu je priredila strašno iznenađenje izvršivši pobačaj, koji nije dobro uspeo. Odneli su je u bolnicu, a ko zna, da li će ostati živa. Sav njegov plan o ženidbi, o sreći, sva budućnost njegova, otekli su u prljavu vodu Tibra. Sve se oko njega ruši kao kuća od karata. Što je najgore, kod nje je nastupilo neko rastrojstvo govora, mišljenja, osećanja. Optužuje ga, da je nju upropastio, da bi svoje životinjske nagone zadovoljio, da na brak i ne misli, nego na familiju svoju. Lekar u telefonu muca, brblja, kao da će da zaplače. Govori koješta čitav sat.
Ja onda, sutradan, odlazim u bolnicu, u koju je bolničarka odneta. To je bila jedna popularna, siromašna, opšta bolnica, porodilja. U njoj nije bilo, ni mramornog poda, ni mramornih stubova, ni zelenih, kožnih fotelja. Sedim u gomili sveta, na drvenoj stolici, kao da sam u nekoj velikoj, rimskoj, ošteriji, sa siromašnim svetom, muževima porodilja — u društvu kočijaša, poštara, policaja, piljara, zidara. Oni brzo, primećuju, da nisam iz njihovog sveta, da sam stranac, da nisam iz Rima, pa prekidaju razgovor o ratu.
Govore tiše nego dotle i govore o običnim, porodičnim brigama.
Pored mene sedi neki debeljko, a suze mu teku niz lice. On i ne pokušava da ih zadrži, ili zbriše. Teku mu u usta dok govori. Čujem kako priča, da mu je žena pokušala da pobaci, pa se nešto pokvarilo, pa se nalazi u bolnici, na samrti. Došao je da je poslednji put vidi. Ostaje sa sedmoro dece.
Vidim da je sa sobom doveo i sinčića, koji je odeven u crnu uniformu, partijsku, sa crnim fesom na glavi. To dete, ne znam zašto, paradira stalno preda mnom, a ponavlja, kao neku komandu: Osam manje četvrt. Osam manje četvrt. Otto meno un quarto.
Valjda nekud žuri.
Njegov otac navikao na decu i ne sluša ga.
Ja zatvaram oči.
Razmišljam o Properciju. Živeo je sa Hostijom, koja je bila primer nemorala otmenih žena, u doba imperije, u Rimu. A poslednja njegova pesma, međutim, napisana je o Corneliji, koja je bila oličenje sretne žene u braku i sretne matere. Umrla je mlada. Pitam se, zašto je Propercije voleo Hostiju a napisao elegiju o ovoj drugoj.
Ja sam po svom običaju bio poneo u bolnicu knjigu rimskih i talijanskih pesnika, da čitam, dok čekam.
Jedna je pesma vesela. Pesnik se seća detinjstva, kad se, kaže, sa svojom kozom, merio, a koza bila viša. Pesma o sreći, međutim, koju je Machiavelli napisao, tužna je. Kaže da sreća dolazi iznenada, a prolazi brzo, da ne umemo da je prepoznamo i zadržimo, a posle se kajemo i ne razumemo, kako tu priliku nismo umeli da uhvatimo, kao pticu. E non comprendi com’io ti son fugita tra le mani.
Posle Vergilija, čije sam ,,Georgike“ čitao, i drugi mi kažu, da je samo u radnom životu smisao i spokojstvo, a život u velikom svetu lažno dobro. Collenuccio – na primer — koji je služio Sforze, pa im se zamerio, pa su ga namamili da se vrati i strpali u zatvor, gde je umro, kaže: Quel ben falso che vita ha nome in terra. A zašto — zašto se bio umešao u život velikog sveta, u snove, u dim, u uobraženja. In sogni, in fumo, in vanitate avvolto. Jedan bezimeni pesnik onda kaže, da je seljak sretan, jedino. Radi, vrati se uveče sa rada, nahrani i sebe i svoje volove, pa legne. I mirno spava. E dorme poi.
Moj lekar, međutim, vidim da izlazi iz lifta i da mi prilazi.
Vidi se da je uzbuđen, neispavan, nesretan, zbunjen, barusav, čudan.
Pitam kako je bolničarka? Kaže, nije dobro, ali ne želi, da me vidi. Ona kaže, da sam im ja doneo nesreću. Imam urokljive oči. Osetila je da je bremenita, onog dana, kad sam prvi put u bolnicu došao. Ja sam kriv i što ta injekcija za pobačaj nije uspela. Ja joj to nisam savetovao, ali je ona došla na tu misao, kad sam sa njom igrao.
On mi se izvinjava, ali kaže, najbolje će biti, da odem i da ih više ne vidim i da i ne pitam za nju. Viče histerično, kad se pomenem.
Ja onda stojim zaprepašćen, pa se pitam, otkud ja da budem Alfons XIII u Rimu? Posmatram i svoje čakšire i nogavice, da se nisu one suzile onako kao što su na bivšem španskom kralju? Zatim, pognute glave, odlazim, kao da sam kriv, i, tu ženu, zaista, urekao. A svet me u čekaonici, dok izlazim, posmatra, sažaljivo. Valjda misle da imam ženu na porođaju pa sam čuo da nije dobro.
Miloš Crnjanski
