Ima li Fulkaneli, pisac Misterije katedrala i tajanstveni mistik koji je živeo u prošlom veku, svoje dostojne tumače i sledbenike
Lepota gotičke umetnosti i danas je predmet divljenja iako je od njene pojave u Evropi prošlo više od osam vekova. Ko god da uživa u skladnoj vitkosti njenih katedrala i arhitektonskom vezu u kamenu teško da će pomisliti kako postoji drugi način čitanja te lepote sem, po njemu, jedino ispravan – da ona slavi hrišćanskog boga. Fasciniran tom cizeliranom divotom, posmatrač će se prisećati biblijskih tema, ne pomišljajući da je u njihovu simboliku učitana i nešto drugačija poruka. Koja je stolećima paralelno poimana.
Magija, kojom gotička umetnost očarava, nudi i iščitavanje drugačije od hrišćanskog, iako se i ono (na različit način, ali sa sličnim ciljem) dotiče transformacije čoveka, kako iznutra tako i spolja. Tu primamljivu alegoriju tumačili su alhemičari koristeći se filozofskom formulom solve et coagula / pročisti i uključi u celinu, čiji rezultat treba da bude preobražaj, ili transmutacija čoveka. Verujući u obnovu materije oni su laboratorijski eksperimentisali, topeći u retortama metale da bi dobili zlato. A zlato je, alhemičarskim rečnikom kazano, zapravo čista metafizika, proces purifikacije kroz koji se doseže transcendencija.
POSLEDNJI POTOMAK: Alhemičari su, tvrdi se, nestali sa lica zemlje pre dva do tri veka. Ipak, spekuliše se da je njihov poslednji potomak živeo u prvoj polovini 20. veka, da se bavio suštinskom tajnom, i sebe samog obavio njom. Zvao se Fulkaneli. Napisao je dve knjige, prevedene na mnoge jezike sveta, uključujući srpski: prva je Misterija katedrala: Ezoteričko tumačenje hermetičkih simbola Veledela, dok druga nosi naziv Alhemijska boravišta i hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela. Delo Misterija katedrala u Srbiji je objavljeno triput, prvi put u biblioteci Alef čačanske izdavačke kuće Gradac 1999, drugi put u izdanju beogradskog Rada 2007, i treći put upravo ovih dana, u izdanju Službenog glasnika (2021). Prevodilac je Jovica Aćin. Studija Alhemijska boravišta pak objavljena je 2009, u prevodu Aleksandre Mančić, takođe u izdanju Službenog glasnika.
Knjige koje je napisao Fulkaneli danas su, možda, zanimljivije nego ranije. Ako nas vreme u kojem živimo baš ne vraća alhemiji, ono nas ipak upućuje na (pre)ispitivanje tajni života, na stara filozofska umovanja i simbole kako bismo lakše razumeli način prelaska iz materije (fizičkog postojanja) u duhovno (takođe postojanje, ali u višim sferama). U traganju za novim-starim lelujajućim horizontima pred kojima su stajali alhemičari trudeći se da svojim hermetičkim radnjama do njih dopru, možda će čovek 21. veka i uspeti da otkrije onaj tako žuđeni Kamen mudrosti (Magnum opus, Veliko delo ili Veledelo) čiji je krajnji cilj Univerzalni čovek. Ali da li će sebe prepoznati u njemu?
SVETA VATRA: Fulkaneli se predstavljao kao alhemičar koji se jeste prepoznao. Iako njegovo pravo ime nije poznato (Fulkaneli je, navodno, spoj dva imena, rimskog boga vatre Vulkana i hananskog vrhovnog boga El, u zajedničkom značenju Sveta vatra), zna se da je bio visokoobrazovan – Misterija katedrala pouzdano svedoči o njegovom temeljnom poznavanju umetnosti, arhitekture, religije i jezika. Pripisuje mu se da je bio plemić, ali i fizičar, kolega Pjera Kirija. Pripisuje mu se nestanak 1926, ali i ponovno pojavljivanje pred kraj Drugog svetskog rata kad je preko svog učenika francuskim naučnicima poručio da se ne igraju atomskom energijom – alhemičari je dobro poznaju. Navodno je preživeo rat i potom nestao, ali njegov je učenik izvestio da ga je mnogo kasnije video znatno podmlađenog, u nekom zamku izvan Pariza.
Ima li pisac Misterije katedrala i tajanstveni mistik svoje dostojne tumače i sledbenike? Ovaj ezoterista i alhemičar ostavio je za sobom delo koje se i dan-danas vrednuje. Verovao je da je moguće pročitati drugačije tajne hrišćanske mistike na plastici i u skulpturama evropskih gotičkih katedrala, i dekodirao je njihove hermetičke simbole. Pre svih one koji se tako mogu učitavati na Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Njoj je i posvetio svoje kapitalno delo, knjigu Misterija katedrala (objavljenu 1926, u Parizu), uzgred potvrđujući svoja tumačenja kroz arhitekturu i plastiku gotičkih građevina kao što su dvorac Žaka Srca i zgrada Lalman u Buržu.
Uvodeći čitaoca u ezoteričku analizu hermetičkih simbola Veledela, Fulkaneli oseća potrebnim da (generalno) naglasi da “Svetilište Tradicije, Nauke i Umetnosti, gotička katedrala ne sme biti posmatrana jedino kao rad posvećen slavi hrišćanstva nego pre kao utelovljenje ideja, stremljenja, elemenata vere rasprostrtih među ljudima, kao savršena celina kojoj se možemo obraćati a da ipak ne prodremo u religijsku, laičku, filozofsku ili socijalnu misao naših predaka”.
Vođen tim aspektima, Fulkaneli kreće od zapadne fasade Bogodoričine crkve u Parizu, koja posmatrača uvodi u čisto hrišćanske simbole, grupne skulpturalne prikaze iznad, po veličini nejednaka, troja vrata. Leva, sa zabatom, posvećena su Devici Mariji; srednja predstavljaju Poslednji sud dok su treća (po vremenu izgradnje najstarija) posvećena Sv. Ani i Joakimu, Bogorodičinim roditeljima. Iznad srednjih vrata nalazi se ogromna rozeta, skoro 10 metara u prečniku, koja poput oreola stoji iznad statue Bogorodice sa detetom. Fulkaneli katedralu vidi kao originalno delo neuporedive harmonije, ali ne i kadro da u potpunosti ispuni upražnjavanje kulta; u nju se slilo obilje originalnih slika, živih, slobodnih, nemirnih, pokatkad haotičnih, ali ništa ljudskijih i ništa svetovnijih. U njima, dakle, valja prepoznati ezoteriju, instinkte naših predaka, pa i simbolizam drevnih alhemičara. Uostalom, oni su se od 14. veka u Bogorodičinoj crkvi često sretali, i sastajali.
ČUDESNI KAMEN: Gotička crkva je, piše Fulkaneli, osobiti alhemijski hram i istinski je pir za tumača hermetičkih enigmi. Tako, sledeći alhemičarsko i ezoterijsko razmišljanje, Devica-Majka na bareljefu na ulaznim vratima Bogorodičine crkve, lišena svog simboličkog vela, nije drugo do personifikacija prvorodne supstance kojom se služi tvoračko Načelo svega što jeste. I sam tlocrt crkve, u obliku hrišćanskog krsta, zapravo je alhemijski hijeroglif topioničkog lonca: u loncu prvobitna materija, poput samog Hrista, trpi muku; u loncu ona umire da bi zatim uskrsla, pročišćena, spiritualizovana, već preobražena, piše Fulkaneli. Prevodilac Jovica Aćin pak objašnjava svrhu alhemičarskog truda: cela alhemija teži ključnom poduhvatu, transmutaciji materije u duhovnu transmutaciju, koja podrazumeva radikalni preokret u duhu samog alhemičara. Drugim rečima, preobražaj samog čoveka.
Iza svetih pojava i biblijskih scena, prema Fulkaneliju, skriva se ezoterizam. Uostalom, kako navodi, veliki učenjaci među starim učiteljima nisu se bojali da alhemijski objašnjavaju Sveto pismo (Stari i Novi zavet), a hermetička filozofija često za svedočenje priziva Knjigu postanja. Na tragu starih učitelja, Fulkaneli tumači hermetičke figure Bogorodičine crkve, uporedo čitajući i jezik boja koji je oduvek bio tesno povezan sa religijom, i uočljiv je u vitražima gotičkih prestonih crkava.
Te velike gotičke katedrale, piše Fulkaneli, podizali su srednjovekovni frimasoni da bi osigurali prenos simbola i hermetičkog učenja, pa su tako hermetički bareljefi i simbolički vitraži izvorište i inspiracija koji vremenski sežu u antički mit. Tražeći potpunost čoveka, alhemičari su mikrokosmos i makrokosmos povezali pređom svojih snohvatica, u koje nam je dopušteno da se zagledamo. Neke od njih prvi je, i najbolje prepoznao Jung. U svojoj knjizi Psihologija i alhemija zaključio je da su alhemičari tražili čudesni kamen, sadržan u duhovnom biću, kako bi iz njega dobili onu tvar koja sve neplemenite materije menjanjem pretvara u plemenite. U tom procesu čovek je i onaj koga treba izbaviti, i izbavitelj sam. A to zahteva duhovni napor. Ne samo alhemičara.
Anđelka Cvijić
https://novimagazin.rs/iz-nedeljnika-nm/249887-alhemija-i-moderno-doba-put-ka-preobrazaju
