Alkoholizam je porok; tome jedva da treba nešto dodati. Ipak, alkoholizam nije najstariji – a bogami ni najopasniji – porok: blud je i stariji i opasniji: zavist je starija i mnogo opasnija. Zato – i ne samo zato – treba nešto reći u odbranu alkoholizma. Snaga poroka, naime, leži u uživanju koje pruža: njegova slabost, međutim, ne leži u snazi vrline, kako se inače misli, već u snazi karaktera
Vrlina je – sama po sebi – postala sumnjiva stvar: suviše
svetaca i licemera pozivalo je u krstaške ratove protiv alkohola.
Sveci su, kako je svojevremeno primetio Džordž Orvel, sumnjivi sve
dok se ne dokaže suprotno. Primer američke prohibicije najbolji je
dokaz za to.
Problem s vrlinom trezvenosti je u tome što,
kao svaka vrlina, poziva na potpuni bojkot alkoholnih pića. Vrlina
trezvenosti htela bi da svi pijemo sumnjive voćne sokove od kojih se
posle podriguje, švepsove i slične gadosti. (Kafa je drugo: kafa
služi za trežnjenje, stimulaciju i uživanje, ali o tome drugi
put). Kada je Tvorac prvi put uočio potrebu za alkoholom i izlio na
Noja svoju previšnju naklonost tako što ga je naučio da pravi
vino, mora biti da je na umu imao nešto pametno. Kao i inače s
Tvorcem, namera je – izgleda – bila da čoveka – svoje
nesavršeno delo – savrši još jednim iskušenjem. Dat nam je
prorok, ali i pravilo za njegovo upražnjavanje. Uz svaki porok ide
odgovarajuća vrlina: vrlina koja spada uz alkoholizam nije
trezvenost, već umerenost.
Za razliku od sirovih,
primordijalnih vrlina, kakve su – recimo – hrabrost, vernost i
tako to, umerenost je civilizovana, kultivisana vrlina, nešto do
čega se dolazi nagomilanim i dobro staloženim iskustvom. Uzmimo
Italijane: je li nekada neko video pijanog Italijana? To ne postoji,
iako Italijani uredno piju ceo dan. To je zato što italijanska
civilizacija postoji bez prekida tokom poslednjih tri hiljade
godina.
Kako, dakle, treba piti, a da to ne postane porok,
ili – kako se to danas kaže – “problem s pićem”? Pre
svega treba u sebi i sa sobom raščistiti zašto pijemo. Piti treba
zbog uživanja u piću i ni zbog čega drugoga; ozbiljni ljudi piju
zato da pamte, a ne zato da zaborave. Najmizerniji od svih
alkoholičarskih izgovora je upravo taj: “Pijem da zaboravim”.
“Pijanci piju da zaborave”, kaže veliki francuski filozof
Andre Gliksman u knjizi “Glupost”, “ali nikada ne
zaborave da piju”. Čovek koji pije da zaboravi dostojan je
prezira svoje žene i ostalih bližnjih (koji ga snalazi bez
izuzetka): on odbija da se suoči sa svojim životom. To je poraz i
dno; mehanizam prirodne selekcije. Ovo, možda, zvuči bezdušno, ali
izgleda da je namera bila baš takva: slabiji primerci propadaju za
nauk jačima. Drugačija racionalna svrha poroka i vrline teško bi
se mogla naći.
Neka se, dakle, za flašu ne hvataju oni
koji nad svojim životom nemaju kontrolu. Alkoholna euforija (ta reč
izvorno znači trenutak naglog uzbuđenja pred smrt) ume da bude
dragocena podrška pri apsorbovanju stresa; ume da stimuliše
stvaraoca kad posrne (ali samo do izvesne mere!); može da ulepša
lepe trenutke i delimično olakša teške; ne može samo da promeni
naš život, sve i da se ne treznimo nikad. Alkohol je sredstvo, a ne
cilj. Zna se da je Vinston Čerčil pio litar viskija na dan i da ga
to nije nimalo ometalo u razmišljanju, donošenju i sprovođenju
odluka; Orson Vels je bio sličan slučaj. Pisac ovih redova imao je,
jednom davno, sreću da upozna čoveka koji pije desetak litara vina
dnevno i nikada nije pijan. Reč je o vrednom i bogatom domaćinu,
seljaku iz okoline Đakova, čoveku koji, pri tom, sam pravi svoje
vino. Njegov život je sređen i veoma aktivan: ustane u četiri da
namiri konje, pa pojede veliki sendvič i zalije ga s pola litra
vina; onda odrema do šest, pa doručkuje jači doručak i zalije ga
sa još litar vina; ode da ore, pa užina oko jedanaest i popije još
vina; i tako do večere i sedeljke u kafani s komšijama. Čovek je
krupan i snažan, mnogo radi i sve je u najboljem redu.
Alkohol
je, dakle, sredstvo, uteha koja nam je data i način da sebe održimo
pod kontrolom. Zloupotreba je naš problem i nema te društvene
represije koja ga može rešiti umesto nas. Kao i drugi poroci
(opijum i marihuana padaju prvo na pamet), alkohol je test našeg
karaktera: odgovor na pitanje – jesmo li zaslužili slobodu izbora
koja nam je data.
Miloš Vasić
“Vreme” br. 2, 5. novembar
1990.
