Anarhistička revolucija i oslobođenje žena (1)
Piše: Marta A. Ekelsberg
2005.
Kada je došla Republika, mnogi ljudi su krenuli u juriš na zatvore da oslobode zatvorenike; krenula sam i ja, takođe. Neki čovek je vikao: „Abajo la politica! [Dole politika!] Abajo la Guardia Civil! [Dole Civilna garda!]“… i razne druge vrste abajo-a. A onda se prodrao: „Viva la anarquia! [Živela anarhija!]“. Pomislila sam: „Aha, evo anarhiste.“ To je bio moj prvi susret sa anarhistom – i uopšte nije izgledao kao užasna osoba. Imao je dobroćudan pogled.
Soledad Estorach
Ljudi bi nas pitali: „Deco, jeste li krštena?“, a mi bismo im odgovarale: „Ne, nismo.“ „Baš strašno, kakve devojčice! Tako divne devojčice!“ – jer bile smo šest zgodnih sestara (mislim, što se tiče zdravlja) i jedan brat – „tako odgajane bez Boga, postajete psi!“, na šta bismo im mi odgovarale: „Ne, vi ste ti koji su kao psi, pa vam je potreban gospodar.“
Enriqueta Rovira
Svaki oblik dominacije – sprovođene od strane vlasti, verske institucije, ili kroz ekonomske odnose– za anarhistkinje/e predstavlja uzrok svih društvenih zala. Iako anarhizam sa mnogim socijalističkim tradicijama deli radikalnu kritiku ekonomske dominacije i insistiranje na potrebi za fundamentalnim ekonomskim restrukturiranjem društva na egalitarnijim osnovama, ipak ide dalje od marksističkog socijalizma u razradi nezavisne kritike države, hijerarhije i autoritarnih odnosa uopšte. Za razliku od socijalistkinja/a koje/i su korene svake dominacije nalazile/i u podeli rada u ekonomiji, anarhistkinje/i su tvrdile/i da moć ima sopstvenu logiku, i da neće biti ukinuta posvećivanjem pažnje samo ekonomskim odnosima.
Cilj anarhizma je ukidanje hijerarhije i strukturisanih odnosa dominacije i potčinjavanja u društvu.
Takođe, teži i kreiranju društva zasnovanog na ravnopravnosti, uzajamnosti, i reciprocitetu u kojem je svaka osoba shvatana i poštovana kao ličnost. Ovakva društvena vizija kombinovana je sa teorijom društvene promene koja insistira na konzistentnosti sredstava i ciljeva, da ljude ne treba usmeravati ka budućem društvu, već da ga moraju same/i stvoriti, uviđajući tako sopstvene sposobnosti i mogućnosti.
I u pogledu vizije idealnog društva, i u pogledu teorije postizanja takvog društva, anarhizam ima dosta toga da ponudi savremenim feministkinjama/ima. Anarhistička analiza odnosa dominacije nudi plodonosan model za razumevanje ženske pozicije u društvu, i za povezivanje ženske situacije sa situacijom drugih ugnjetenih grupa. Teorija društvene promene, koja insistira na jedinstvu sredstava i ciljeva, i na snazi ugnjetenih, predstavlja upadljiv kontrast mnogim postojećim teorijama – i najvećem broju postojećih praksi – društvenih revolucionarnih pokreta.
Pored toga, neke/i devetnaestovekovne/i anarhističke/i spisateljice/pisci i aktivistkinje/i, i u Španiji i drugde u Evropi i Sjedinjenim državama, posebno su se bavile/i pitanjem potčinjenosti žena u njihovim društvima, i smatrale/i su da potpuno ljudsko oslobođenje zahteva ne samo uništenje kapitalizma i autoritarnih političkih institucija, već i izlaženje na kraj sa kulturnom i ekonomskom potčinjenošću žena, i u kući i van nje. Na primer, već 1872. anarhistički kongres u Španiji objavio je da bi žene trebalo da budu potpuno ravnopravne sa muškarcima – i u kući i na radnom mestu.
Pa ipak, ni teorija anarhizma, kako je razvijena u Španiji i drugde u Evropi tokom devetnaestog i ranog dvadesetog veka, ni praksa anarho-sindikalizma u Španiji nije bila egalitarna u punom smislu reči. Iako je izgledalo da mnogi pisci uviđaju značaj kako ženskog oslobođenja za anarhistički projekat, tako i žena u samom pokretu, retko koji od njih je to smatrao prioritetom. Kao i socijalistički pokreti širom Evrope, mnogi anarhisti videli su pitanje ženske podređenosti – u najboljem slučaju – samo kao sekundarno za oslobođenje radništva, kao problem koji će biti rešen „prvog jutra nakon revolucije“.
Osnivanje Mujeres Libres predstavljalo je pokušaj žena unutar španskog anarho-sindikalističkog pokreta da nateraju pokret na ispunjenje datog obećanja ženama, ali i da ojačaju žene za zauzimanje mesta unutar pokreta i unutar šireg društva. I pored toga što su bile frustrirane neuspehom pokreta da na odgovarajući način uključi žene i pitanja od značaja za njih, osnivačice su ostale ubeđene da je pokret nudio jedini kontekst za postizanje potpunog oslobođenja žena.
U ovoj knjizi mi je cilj da razjasnim šta je zapravo bila vizija Mujeres Libres, i da istražim njen značaj za savremene feministkinje/e i aktivistkinje/e za društvenu promenu. Ali da bi nam to uspelo, prvo moramo da ih lociramo – kao što su činile i same žene iz Mujeres Libres – u kontekstu narhosindikalističke teorije i prakse. U ovom poglavlju, analiziraću radove španskih anarhističkih pisaca, i drugih unutar „komunalističke anarhističke“ tradicije, koji su stvorili teorijsku osnovu španskom anarho-sindikalističkom pokretu. Pokušaću da naglasim njihov pristup razumevanju ženske potčinjenosti, njihove kritike hijerarhije i dominacije, i njihovo razumevanje procesa potpunog integrisanja pitanja potčinjenosti žena u teoriju radikalne društvene transformacije. Međutim, želim da istražim i dvosmislenost koja je očigledna u tim analizama, tj. načine na koji je – uprkos očiglednoj svesti u samom centru anarhističke teorije da su odnosi dominacije raznovrsni i složeni – pažnja posvećena potčinjenosti žena redovno dobijala niži prioritet od problema ugnjetavanja radnika muškaraca. Kontekstualizacija programa i aktivnosti Mujeres Libres trebalo bi da postavi osnovu za demonstraciju načina na koji se njihov program uspešno bavio slabostima tadašnjeg anarho-sindikalizma, konstituišući ujedno i kritiku i nastavak španske anarho-sindikalističke teorije i prakse.
Ovde ću se fokusirati na špansku anarho-sindikalističku analizu dominacije i potčinjenosti, na viziju egalitarnog društva, i na proces osnaživanja, i to u odnosu na poziciju žena. Istraživanje ovih pitanja na teorijskom nivou poslužiće zatim kao okvir i kontrapunkt jednoj više istorijskoj analizi korena Mujeres Libres u anarho-sindikalističkom pokretu, što ću učiniti u drugom poglavlju. Kod anarhistkinja/a je, zapravo, teoriju i praksu bilo teško razlikovati na ovakav način. Teorijske pozicije, koje ćemo razmatrati u ovom poglavlju, bile su razvijene u kontekstu istorijskih sukoba, istovremeno doprinoseći njihovom razvoju. Razdvajam ih ovde samo u analitičke svrhe.
Dominacija i potčinjenost
Anarhistička shvatanja su politički, socijalno i ekonomski egalitarna. Politički i socijalno, anarhističko društvo je društvo bez vlasti, bez institucionalizovanih hijerarhijskih odnosa ili autoritarnih struktura. Anarhistkinje/i smatraju da ljudi mogu da se organizuju i udružuju na osnovu potrebe, da individue ili male grupe mogu da pokrenu društvenu akciju, i da je centralizovana politička koordinacija ne samo štetna, već i nepotrebna. Pravo ili autoritet usmeravanja ili upravljanja situacijom ne bi trebalo da pripada funkcijama ili službama kojima neke/i imaju privilegovan pristup, ili iz kojih su druge/i sistematski isključene/i. Konačno, anarhistkinje/i zastupaju odnose nedominacije i nad okolinom i nad drugim ljudima; nisu fokusirane/i na osvajanje prirode, već na razvijanje novih načina življenja (koliko je moguće) u harmoniji s njom.
Praktično svi veliki društveni mislioci Zapada smatrali su da društveni red zahteva vođstvo, hijerarhiju, i posebno – politički autoritet. Mnogi su tvrdili da društveni život, naročito u složenim društvima, ne može da postoji bez struktura moći i autoriteta. „Društvo znači da pravila regulišu ljudsko ponašanje“, a za sprovođenje pravila potreban je autoritet koji ima moć. Na nešto drugačiji način, teoretičari društvenog ugovora smatrali su da je politički autoritet neophodan za stvaranje stabilnog društvenog poretka, kao preduslova za moralni izbor. Teoretičari društvenih pokreta tvrde da samo jaka osoba ili osobe mogu da okupe u koherentnu celinu očajne individue i da ih usmere. Organizacija, sa druge strane, zahteva da neke osobe budu u poziciji da izdaju naređenja, a da ostale – bilo kao „dobre/i građanke/i“ ili kao „dobre/i revolucionarke/i“ – budu spremne da ih prihvate i sprovedu.
Kao odgovor na to, anarhistkinje/i tvrde da su formalne hijerarhije ne samo štetne, već i nepotrebne, i da postoje alternativni, egalitarniji načini da se organizuje društveni život. Što je najvažnijie, zajedno sa socijalistkinjama/ima i – odskora – feministkinjama/ima, anarhistkinje/i smatraju da je ljudska priroda socijalni konstrukt; način na koji se ljudi ponašaju pre je proizvod institucija u kojima su/ smo odgajane/i, nego bilo kakve urođene prirode. Formalne hijerarhijske strukture autoriteta mogu vrlo lako da stvore uslove protiv kojih bi po pretpostavci trebalo da se bore: umesto da predupređuje poremećaje, vlast predstavlja jedan od njihovih primarnih uzroka. Hijerarhijske institucije podstiču otuđene i eksploatatorske odnose između onih koje/i učestvuju u njima, slabeći ljude i distancirajući ih od njihove sopstvene realnosti. Hijerarhije čine neke ljude zavisnim od drugih, okrivljuju zavisne za njihovu zavisnost, i onda koriste tu zavisnost kao opravdanje za dalje sprovođenje autoriteta.
Mnogi su španski anarhisti uzimali postojeću potčinjenost žena u društvu kao primer moći socijalnih institucija da kreiraju zavisne osobe. Iako je među španskim anarhistima bilo raznih shvatanja ženske prirode i odgovarajuće uloge žena u budućem društvu, izgleda da se većina anarhističkih pisaca slagala da su žene u izrazito nepovoljnom položaju u španskom društvu, i da su postojeće nejednakosti između žena i muškaraca najvećim delom proizvod društvenog uslovljavanja i muške moći. Već je 1903., na primer, Hose Prat (José Prat) tvrdio da je „ženska zaostalost“ posledica načina na koji je bila, i još uvek je, tretirana. „Priroda“ nema veze s tim.
Ako je žena zaostala, onda je to upravo zbog toga što ju je muškarac u svim vremenima smatrao inferiornom, isključujući je iz svih prava koja je postepeno zadobijao za sebe“. Gregorio Maranjon (Gregorio Marañon) i Mariano Galjardo (Mariano Gallardo) su, uz priznavanje značajnih polnih razlika između žena i muškaraca, tvrdili da su društvene rodne nejednakosti rezultat ograničavanja ženskih mogućnosti: „Ženska pretpostavljena inferiornost čisto je veštačka, neizbežna posledica civilizacije koja, obrazujući muškarce i žene odvojeno i različito, od žene čini robinju, a od njenog compañero-a okrutnog tiranina“.
Kao i savremene/i fiministkinje/i, španski anarhisti su smatrali da sprovođenje moći kroz bilo kakvu institucionalizovanu formu – ekonomsku, političku, versku, ili seksualnu – brutalizuje i nosioca moći i one nad kojima se moć sprovodi. Sa druge strane, oni koji imaju moć teže jedino razvijanju sve snažnije želje da je održe. Vlast, na primer, može da tvrdi da predstavlja „zajednički interes“ ili „opštu volju“; međutim, takva tvrdnja je laž, i maskira ulogu države u štićenju i održavanju ekonomske i političke vlasti manjine nad većinom.
A opet, sprovođenje moći jednih onemoćava druge. Oni koji su na pozicijama relativne dominacije utiču na definisanje karaktera onih njima podređenih; kroz kombinaciju fizičkog zastrašivanja, ekonomske dominacije i zavisnosti, i psiholoških ograničenja, društvene institucije i praksa utiču na svačiji pogled na svet i njeno ili njegovo mesto u njemu. Anarhistkinje/i smatraju da nalaziti se stalno u poziciji trpljenja akcije, i bez dozvole da se deluje, znači biti osuđena ili osuđen na stanje zavisnosti i mirenja sa sudbinom. One/i kojima se konstantno naređuje i kojima je zabranjeno da misle svojom glavom, ubrzo počinju da sumnjaju u svoje mogućnosti. Zajedno sa savremenim feministkinjama/ima, anarhistkinje/i smatraju da osobe definisane od strane drugih imaju velike poteškoće u definisanju, ili imenovanju, sebe i svog iskustva, i još veće poteškoće za delovanje na osnovu shvatanja sebe nasuprot društvenim normama, standardima i očekivanjima.
Stoga se anarhistkinje/i protive trajnim strukturama autoriteta, u kojima određeni ljudi nalaze svoj „poziv“, i smatraju da bi odnosi autoritarnosti morali da budu pokretljiviji: „Ljudi su slobodni. Oni slobodno rade, slobodno se menjaju, slobodno kontaktiraju“.
Nastaviće se
