Autor: Nenad Kovačević
Ne bih pričao o tome – kaže Ante Tomić, novinar i pisac iz Splita, koji u svojim kolumnama oštro kritikuje stanje u hrvatskom društvu, na molbu da prokomentariše učestale fizičke i verbalne napade na njega, a potom dodaje da zbog tih napada neće odustati od pisanja.
Ne mogu i neću da suspendujem svoj život. Ne želim da odustanem od svog života i radim to što radim. Kada bih odustao, učinio bih ono što moji protivnici žele od mene, ali ne dam im gušta – dodaje naš sagovornik.
Kolumnista britkog pera i jedan od najčitanijih hrvatskih književnika (Što je muškarac bez brkova, Krovna udruga, Ništa nas ne smije iznenaditi, LJubav, struja voda i telefon, Građanin pokorni, Čudo u Poskokovoj Dragi, Punoglavci, Veličanstveni Poskokovi…), čija su dela postavljena na pozorišnu scenu i ekranizovana, jedan je od gostiju Regionalnih susreta pisaca Na pola puta u Užicu i za Danas govori o rastućem nacionalizmu, odnosima između Srbije i Hrvatske, o svojim knjigama.
* Kada hrvatski ministar informisanja, povodom nedavnog napada na Vas u Splitu, osudi “fizičko nasilje i napad na svakog građanina”, ali navede i to da taj napad “podseća na važnost odgovornosti za javno izgovorenu i pisanu reč”, nije li to i pretnja da se Vi i drugi intelektualci, koji se kritički osvrću na stanje u hrvatskom društvu, pazite šta radite?
- Jednostavno, nemam više živaca da pričam o tom čoveku.
* Kako Vam izgledaju odnosi između Hrvatske i Srbije, koji su narušeni pokušajem vlasti u Hrvatskoj da uspori put Srbije u EU?
- Najpre, ne znam zašto bih ja to objašnjavao. Ne pripadam hrvatskoj vlasti i ne osećam se odgovornim za postupke hrvatskih ministara. Ono što mogu da primetim jeste to da Hrvatska ne zna šta je dobila ulaskom u EU. Najveće “veselje” Hrvatske, a to se prepoznaje i kod svih balkanskih naroda, jeste u tome što drugi niko nije ušao u EU. Kao, eto, mi smo sada u Evropi, a vi niste. Bilo je smešno kada je Hrvatska ulazila u EU, kada je jedan karikaturista napisao: “Oj, drugovi jel’ vam žao, rastanak se primakao”. Kao, mi više ne pripadamo tom prostoru, sada smo nešto bolje od ovih drugih i treba što duže odlagati trenutak kada će ti drugi ući u EU. Kao što je Slovenija odlagala ulazak Hrvatske u EU i najviše je oko toga zanovetala, jer bi zadovoljstvo Evropom bilo manje da i Hrvatska uđe, sada to isto Hrvatska čini Srbiji. Pomalo su smešna ta naša mala provincijska zajebavanja.
* Utisak je da je ta “evropska legitimacija” u Hrvatskoj rasplamsala nacionalističke i desničarske ideje. Kako se dogodio taj paradoks?
- Neopravdano je bilo očekivanje da ćemo, ulaskom u EU, postati pametniji i razumniji. Nismo postali drugi ljudi. S druge strane, u mnogim evropskim zemljama, poput Mađarske, Poljske, Češke i drugih, desnica je u usponu poslednjih godina, a mi smo neizbežni na tom “balu”. Kada je Hrvatska primljena u EU, mislili smo da nam se ništa ne može dogoditi i da nam niko neće prigovarati zbog hrvatske politike prema manjinama, poput pitanja zbog čega nema ćirilice u Vukovaru i drugih problema. Tu smo gde smo, prošli smo, a zbog toga nas neće izbaciti iz Evrope, pa možemo da budemo pomalo i ono što jesmo.
* Kako gledate na prilike u Srbiji, u regionu?
- Ne vidim bitnu razliku. Vidim užasne ekonomske prilike i nacionalizam koji klija iz nemaštine i očaja ljudi. To vidim svuda. Vozeći se kroz Bosnu, video sam išarane putokaze – u hrvatskom delu išarani ćirilični natpisi, a u Republici Srpskoj išarana je latinica. Situacija nije dobra i ne verujem da će biti bolja. Obeshrabren sam, jer ne vidim da ćemo početi bolje da živimo, niti ćemo postati pametniji, niti ćemo početi da čitamo knjige i da se obrazujemo. Ne, postaćemo loše plaćeni bezveznjaci i kreteni sa evropske periferije.
* U vašim pričama, romanima i dramama pišete o društvenoj patologiji koja oblikuje mentalitete ljudi, ali o tome pišete duhovito i lepršavo. Je li smeh neka vrsta recepta da lakše podnesemo teško vreme, sebe i druge?
- Smeh nam omogućava da se izdignemo iznad takvih situacija, da se osećamo nadmoćno, da nam bude dobro. Smeh je dobra emocija, čak je dobar i za fizičko zdravlje, jer opušta mišiće. S druge strane, to silno pogađa ljude koji imaju moć i koji su ismejani. To ih razbesni i naljuti više od bilo čega drugoga.
* Kažete da je “razlika u pisanju knjiga i pisanju za novine ista kao razlika između benda koji svira po klubovima i benda koji svira na stadionu”. Je li novinarstvo, za razliku od književnosti, efikasniji način da masovnije saopštite Vaše ideje, istine i dileme?
- Književnost je kao nešto što je elitnije, ali ja volim novinarstvo i novine. Volim da budem na kioscima, jer sto hiljada ljudi kupuje novine, a koju knjigu će pročitati sto hiljada ljudi? Obožavam novinarstvo i tu mogućnost da onako instantno reagujem odmah – danas na ono što je bilo juče.
* Poslednji roman koji ste objavili je “Veličanstveni Poskokovi”, a da li pišete nešto novo?
- Napisao sam filmski scenario, po kome je Rajko Grlić snimio film “Ustav Republike Hrvatske”. Film je gotov i verovatno će biti u bioskopima tokom jeseni. To je politički film, neka vrsta intimističke drame. Nije duhovit, ali mislim da je iskren i veoma zanimljiv.
Biti drugačiji
Tokom javnog čitanja u Užicu, na pitanje koja je cena izbora da se bude drugačiji, Tomić, koji je poznat i po tome što nosi šešir, uzvratio je da su svi ljudi drugačiji.
– Neki ljudi mi govore da bi i oni voleli da nose šešir, ali da za to nemaju hrabrosti. Za nošenje šešira potrebno je da se stekne hrabrost. Nije šešir za kukavice. Moraš da se odvažiš da budeš drugačiji – poručio je Tomić.
