To je moralo da zvuči prilično neobično, ako znamo da je Antigona devičanski princip. Ili: princip devičanskog. Kad bi mogao, ovaj princip bi nam rekao: ‘purus sum’. Pa ipak, sudeći po tekstu, čija lucidnost je dolazila iz pera Radomira Konstantinovića, to ‘purus sum’ nije moglo da izbegne izvesno smeštanje u istoriju. A u toj istoriji čistota je počela da stari, zastareva, da, pomalo, liči na smrt! Kažem počela, mada je Vladimir Jankelevič (Vladimir Jankélévitch), taj nesumnjivi ekspert za čisto i nečisto, nekako u isto vreme, dakle 1960, u zagonetnoj knjizi čiji naziv je Le pur et l’impure sebi dopustio da izričito tvrdi: “La purté ressemble à la mort” (Flammarion, st. 8), što je, bez sumnje, podrazumevalo da ona (čistota) oduvek već liči na smrt i da je to, zapravo, njena sudbina.
Bilo kako bilo, u jednom trenutku, apsolutno devičanstvo najviših vrednosti počelo je u svojim nedrima da naslućuje odsutnu prisutnost – smrti. Možda u senci znamenite objave po kojoj je Bog mrtav? To u ovom trenutku i nije tako važno. Bez obzira na to da li je upisana ili propisana, da li je datost ili projekt, Antigona, kao savršena nevinost, svoju istovetnost sa sobom, svoju čistotu (ili: svoje čistunaštvo?) mogla je da osigura samo na fonu izvesne moći koja je moć da se odbije razgovor, polemika sa svetom i, zatim, moć da se svetu kaže u lice: Ne. Te sada već daleke 1961 godine, u pomenutom tekstu – koji je, rekao bih, Radomirov poetski manifest anti-manifest – ovom velikom Ne, tom negativitetu devičanskog i, u stvari, nedodirljivoj suverenosti (modernog?) projekta, objavljen je bliski kraj! “Antigona, u svom apsolutnom devičanstvu koje joj dozvoljava da kaže svetu Ne što ne zna ni za kakav priziv, koje odbija sve razloge ovoga sveta, ta Antigona, danas, nemoguća je za nas.” Jer, u savremenom svetu je iščezla ta moć odbijanja pogađanja sa sudbinom, odbijanja razgovora, pregovora, polemike sa svetom… U dobu koje dolazi posle klasičnog i modernog (koje je to doba?), Antigona – to najstarije i u isti mah najmlađe načelo devičanske čistote – nije više moć koja se temelji na samoj sebi. Ubuduće, ona nije i nikada više neće biti čisto causa sui, čisto purus sum: mitsko božanstvo bez boga, čista samosvojnost, savršena autonomija duha. Jer oko nas je sada svet u kome neko treba/mora da nosi đubre! Svetu u kome je prljavost nužnost ne kao spoljašnja antiteza nego kao sam deo sveta. U takvom svetu neće više biti božanstvene nevinosti i čistote. Stari su za devičanstvom (ili: izvornom čistotom, nevinošću) tragali u ravni raspoloživih suštastava. Dok su moderni, već, hteli da suštinu – projektuju, naprave. Za prve je sušto bilo stvar datosti koja se otkriva ispod naslaga pojavnosti ili spoljašnjeg privida, a za druge stvar pogleda u buduće… To je morala biti golema razlika koju, u ovom trenutku, možemo da ostavimo po strani. Važno je samo to, da su i stari i moderni verovali da je put devičanstva jedini put koji može da nas dovede do – suštoga. A evo, sada vidimo da je to verovanje bilo uzaludno.
Posle svega, na rubu dijalektičkih avantura, modernost je zaključila to što je već i Platon naslućivao: da je čista, platonska/devičanska suština, dakle, ono što svet jeste-i-što-treba-dabude, zapravo, samo negacija sveta kakav on (ne po svom licu već po naličju) jeste. Ah, taj svet! Pre ili kasnije, ‘suština’ će se svesti na jedno Ne bačeno svetu u lice. Moderni negativitet, ta individuacija devičanstva kao načela, preobrazio se lakim hodom u prednjačenje, preticanje, u avangardizam koji je, konačno, i samoga sebe pokušao da preskoči! Ovu sklisku dvosmislenost avangarde možda je ponajbolje opisao Žak Derida u L’autre cap, knjižici u kojoj se, najpre, tvrdi da je avangarda uvek bila ‘lepa’ reč! A zatim, da je to reč koja “pravi kapital na osnovu figure pramca, falusoidnog patrljka, isturenog kljuna, pera ili vrha pera, oblika glave, dakle, stražara i pamćenja; vrednost napredne inicijative ona dodaje vrednostima ubiranja plodova”. Tako da, na kraju, avangarda uvek teži da sačuva ili osigura izvesno prvenstvo, prednjačenje, kako bi se konzervirala “kao prethodnica koja ide napred”, kako bi “zadržala ono što joj pripada”, “’istureni položaj’ – dabome”.
Avangarda je, rekao bi takođe Derida, borac za novo, ali – u aspektu u kome osigurava/konzervira mesto-novog – ona se ne zalaže za novo-novcato nego, pre, za novo-kao-uvek! To je njena inherentna, osobena nazadnost. Suviše često ona je kočnica. U samom srcu prednjačenja! A opet, bez nje se, po svoj prilici – ne može! I sve to je moralo biti paradoks čiste, devičanske avangarde, paradoks samog (radikalnog) hoda napred… i, zatim, nagoveštaj ‘temeljnog’, ‘konstitucionalnog’ neuspeha tog hoda. Napetost se nije mogla izbeći. Stari su samo verovali da čisto i nečisto ne mogu biti ništa drugo do lice i naličje sveta; dok su moderni, pre, verovali da je devičansko zapravo jedno veliko Ne upućeno svetu, njegovom licu-i-naličiju. A onda se događa priča koja, ubuduće, ni jedne ni druge ne uzima previše ozbiljno! Jer, kako kaže Radomir: Antigona više nije ono što je bila. Njena moć je konačno izgubila svoju moć. A to što nismo više u stanju da izgovaramo ovo apsolutno Ne dolazi, samo, “otud što nismo u stanju da budemo izvan sveta”. Ukratko, moć devičanskog je iščilila, a na njeno mesto stupila je nemoć, nemoć da se izbegne razgovor, pregovor i polemika sa svetom. Nemoć da se i dalje, samozaljubljeno-devičanski gura ovaj nedovršeni projekt (moderne) kao nekakav apsolut bez priziva… Pri tom – ne zaboravimo – Radomir svoje teze objavljuje 1961. godine kada je iniciran (krajem 50-ih) u SAD pokret Neodada, kome umetnost nije bila projekt ili projektil izvan i nasuprot sveta već nešto što je, kao takvo, moguće tek u samom svetu… Zato, ne bez razloga, Radomir u svom tekstu konstatuje: “Dadaisti su, izgleda, poslednji čisti sledbenici Antigone.”
Ono što se kasnije događa i što ostavlja drugačiji trag u duhu vremena, zacelo, nema više tu pretenziju. Konačno, možda, ni Dišanov ready made, bar u onome što je on (simptomalno) nagoveštavao, nije bio dovoljna potvrda Antigone kao načela. Njegov gest svedočio je o razbijanju sheme savršene, dakle, devičanske suverenosti duha. Apsolutna samozakonitost (ili: auto-nomija) moderne umetnosti sa Dišanovim pisoarom (Fontana, 1917.) bez predumišljaja je prekratila svoju transcendentalnu usamljenost, da bi se ireverzibilno spustila u svet, počela s njime da pravi kompromise, da se spori, da pregovara…
Nemogućnost da se danas kaže Antigonino Ne savršeno je načelna, tako da Radomirov tekst, ubuduće, može da se čita i kao svojevrsna anticipacija Habermasove izreke o nedovršenom projektu moderne, kao i implicitni odgovor na nju: ne, nije reč o nedovršenom nego o načelno (ako tu ima uopšte nekog načela) nedovršivom projektu. Svi naši projekti su, zapravo, načelno odgođeni, nedovršivi! Ili, što se svodi na isto: nemogući. Njih opseda vapaj uzaludnosti! Devičanska, čista samo-zakonitost umetnosti je principijelno (ili: iz temelja, koji je bez-dan drugosti!) nedovršivi projekt i zato se mora odbaciti kao (ili: ukoliko je) neprikosnoveni, imperativni zahtev. Moramo znati da nikakav devičanski zanos ili fanatizam Vrline neće ni jednom projektu doneti ništa sem, možda, viška autoritarne prisile. Na svom vrhuncu Antigonin zanos postaje Vrlina-Teror bez koje se, danas bar, može i mora. Ali svaki nedovršeni projekt (moderne) meri svet po svojim uzusima. Utopijsko Ne bačeno u lice sveta mora, po tim starim pravilima, da se univerzalizuje. Tek tada ono postaje i jedno pravedno Ne. To je implicitna (aksiološka) nužnost moderniteta i njegovih avangardi. Pikaso nije slučajno bio član Komunističke partije…
Devičansko Ne važeće je za sve vrednosne sfere i, čak, za sve sfere bivstvovanja. Svet je unisono prekriven senkom tog Ne. Oko toga – bar za konsekventnog ili, ako hoćete, zagriženog modernistu – nikakvog pregovaranja nema… U Stvari, svaka devičanska namera savršeno je, u tom pogledu, isključiva. Nema odstupanja, kompromisa, čak ni polemike. Univerzalizacija (kao ta ‘pravda’) zapravo je svojevrsna totalizacija, koja svakom pokretu i gestu modernosti, bilo da je reč o umetnosti ili društvu, nudi izgled dijalektike-na-vlasti. Naravno, dijalektike koja, danas bar, nužno pada u kontrasvrhovitost, kontraindikaciju. Blagi, devičanski lik Antigone krije sebi iza leđa narav jednog Robespjerčića, ako ne i SenŽista… koji neće moći da se zaustavi. Da li se njegove giljotine podižu na trgovima ili u manifestima novih likovnih stremljenja, to je, izgleda, već manje važno.
Taj spontani gest univerzalizacije svakog Ne, zacelo, izravnava imaginarno i realno tlo. Svi smo, ubuduće, na istom groblju. Utopije ne ostaju bez konsekvenci. Takvo je, bar, iskustvo XX veka… Pa ako je Radomir naslućivao ono (što je) nemoguće u ovom iskustvu, iz toga ne sledi da je odbacivanje čistih, devičanskih namera prolazilo glatko, niti, pak, da je samo odbacivanje imalo pravo da za sebe zadrži privilegiju apsolutnosti, da i samo bude jedino-čisto. Naprotiv! Mi današnji ustajemo iz kreveta sa željom da kažemo Ne… u jednom svetu u kome od vajkada – pa zašto ne i danas – važi pravilo, da govoru prethodi nesreća… Ali Ne s kojim se budimo “nije Ne Antigonino, kategorično, u sebe zatvoreno, neopozivo Ne u punoj svojoj čistoti: u našem govoru, ono prerasta u rečenicu, u čitavu jednu očajnu, gnevnu raspravu, u frazu disakordnu, u sebi raspolućenu, protivurečnu. Antigona odbija, mi raspravljamo.”
Nije reč o tome da ćemo posle jednog dužeg perioda vladavine načela autonomije, te samosvojnosti i samodovoljnosti moderne umetnosti/poezije i njenog duha (kao duha prethođenja, avangarde), sada, opet, da se ušančimo u novom (još jednom – neo?) ili, ne daj bože, starom (klasičnom) instrumentalizmu. Nije reč o nekoj novokomponovanoj heteronomiji, o dominaciji spoljašnje-uslovljenosti i drugo-zakonitosti. Ne, preokretanjem ove par excellence metafizičke opozicije između heteronomnog i autonomnog ne bismo izašli iz okvira metafizike i njene simulacije. A opet, mi nemamo drugi jezik sem metafizičkog, kojim bismo poradili na razgradnji te i sličnih opozicija. Konačno, i sam Radomirov manifest sugeriše nam da tu, zapravo, nije reč o iskoraku iz opozicije samozakonitog i drugozakonitog nego da je reč o brisanju svake apsolutne uporišne tačke! Ostaje, dakle, preplet, interakcija, komunikacija, pregovaranje, ‘dijalog’ između autonomije i heteronomije, između jednog poetsko/likovnog Ne i sveta nastanjenog, između ostalog, đubretom, otpadom, smradom… i užasom.
Ne zaboravimo, naročito, na užas. Maksima po kojoj Antigona više nije ono što je bila (ukoliko podrazumeva promenu značenja devičanske beskompromisnosti) mogla bi da se posmatra i unutar jednog redefinisanog načela ponavljanja, kojim više ne komanduje Isto nego različito. Naime, “jedan isti zakon, izgovoren na isti način, i istim rečima, u dve epohe, nije isti po svom dejstvu i smislu, po svom neposrednom značenju – to je najveće i najstrašnije saznanje ovog vremena”, tvrdi R. Konstantinović, još uvek u tekstu Neko treba da nosi đubre. Iz toga, svakako, sledi da ni samozakonitost (umetnosti), kao ni drugozakonitost (sveta, u odnosu na umetnost), u različitim epohama nisu mogli biti isti po svom dejstvu i smislu! Kao što, takođe, ni opozicija i povesna napetost tih regulativnih principa (samozakonitosti i drugozakonitosti), odnosno funkcionalni preplet te dve Strategije/Stvari, ne mogu u različitim razdobljima biti na isti način shvaćeni. Danas mi moramo iznova da osvetlimo, da redefinišemo načela autonomije (umetnosti) i heteronomije (sveta), i naročito moramo da dešifrujemo nužnost njihovog prepleta, njihovog, rekli bismo, catch-as-catch-cana, kako bi stekli valjani uvid u poziciju umetnika koja je pozicija oscilacije između samozakonitog i drugozakonitog.
Jer, kako kaže Radomir, “pesnik nije samo Antigona, on je i Kreont, on je u večitom osciliranju između Antigone i Kreonta, između svog pravednog gneva, bez kojeg ne bi bio ono što jeste, i svesti koja mu šapuće da sve ili ništa Antigonino nije način na koji može da opstane ovaj svet; on je, ako smem da kažem, jedna Kreontom nagrižena Antigona…” Jedanput kada je nađeno, devičansko Ne više nikada neće biti, bar ne u duhu, potpuno negirano, poništeno, izbrisano: ono će – budući da je lišeno apsolutnih pretenzija – i dalje ostati nezamenljivi učesnik u pregovaranju sa svetom. Kakav bi to bio svet u kome bi umetnost i poezija bili lišeni mogućnosti tog Ne, iako oni, danas, nisu, niti mogu biti predodređeni za apsolutnu pobunu? Ako bi takav svet imao nekakvu prednost, ta prednost bi bila veoma rđava ili žalosna prednost, kaže Radomir.
Jedini svet dostojan pesnika/umetnika, pa onda i čoveka, jeste svet u kome je upravo moguće devičansko Ne koje se, sada, samo rascvetava u raspravu, u polemiku, u prestup, i na taj način lišava aposlutne pretenzije. Ako pesnik i umetnik danas, kao i pre tih četrdesetak godina, s očajanjem shvata da Antigona nije ono što je bila, da nije apsolutno, bespogovorno ništenje, slično smrti, da nije zanosna Antigona nepopustljivosti, u tom će trenutku on, takođe, saznati da je Antigona, u njemu, još živa, samo sada jedna druga, sa sobom neistovetna Antigona, mnogo više okrenuta svetu i onome što je ne-devičansko u njemu! Ako, konačno, može da se govori o krizi savremene poezije, umetnosti, kulture ili duha, to onda može jedino da bude – kako s pravom tvrdi R. Konstantinović – kriza bića razdiranog u sebi između Kreonta i Antigone… Mi svakako koristimo, iskorišćavamo svet, baš kao što palimo sijalicu dok čitamo… i ta slepa instrumentalnost ulov je koji tek omogućuje da se svetu u lice baci odsjaj neprikosnovenog Ne. Čarolija neposrednosti je, sa nastupom funkcionalnih simulakruma, u još produbljenijem smislu iščezla, a s njom i apsolutno čista, neumrljana nevinost Antigone… Kao što je đubre oduvek bilo ono prestupno, transgresivno u svetu afirmativnih, ‘dobro utemeljenih’ vrednosti, tako je i devičansko Ne, čak i u svojim najboljim danima, moralo da svedoči o jednoj nesvodivoj transgresiji, o prestupu koji dodiruje dno… A to je, takođe, morao biti prestup samog zakona, ludog Zakona – kako bi rekao Lakan – ludog, dakle, u sebi podvojenog treba da, koje šapuće i jedno ne treba onda kada, u isti mah, izgovara to treba, treba… Zakon i zakonitost nisu, po svoj prilici, nikada bili drugo do šav u kome je spojena (ili: prošivena, proštepana!) samo-zakonitost i drugozakonitost umetnosti, njena autonomija-i-heteronomija…
Zato savemena umetnost kroz dijalog i polemiku sa svetom, u stvari, na suvereno-nesuvereni način neminovno odustaje od samozakonitosti (od devičanskog Ne), bilo zato što iskoračuje iz vlastitih tesnih okvira, ka svetu koji je svet-heterogenog ili, pak, zato što svet uvlači u svoje okvire. Mreža odnosa/prepleta između heteronomije i autonomije umetnosti jeste mreža bez konačne svrhe, telosa ili, ne daj bože, Eshatona. Ona samo svedoči o otvorenosti za nesmetana događanja na vetrometini sveta i umetnosti, i ne nagoveštava, bar ne u ovom trenutku, nikakvu svrhu izvan same ‘vetrometine’. U toj uslovnosti, gestovi druge avangarde i drugog od avangarde ne mogu više da upućuju na bilo kakvu suštinsku, supstancijalnu referencu, tako da oni još jedino mogu da doprinesu uvećanju vetrometine! Antigonino Ne, s prezirom dobačeno svetu, nužno iščezava kao komandni pravac razvitka umetnosti, da bi svoje mesto (mesto prethodnika, avangarde?) prepustilo jednom funkcionalnom ne, negaciji koja više nije apsolutna, naprosto zato što je momenat u (nestabilnoj) mreži odnosa čiji zapleti ne prestaju… Upad svetovnog u umetničko i umetničkog u svetovno je proces koji nema nameru da se zaustavi. Jer, reč je o procesu lišenom totalizujuće svrhe. Reč je o ‘globalizaciji’ lišenoj supstancijalnog pravca i pramca… pošto ona, samo, svedoči o prepletu samozakonitosti umetnosti i drugozakonitosti sveta, o jednom šavu koji spaja ‘nespojivo’, uvek premeštajući, rekontekstualizujući devičansko Ne s ovog tla na ono… Ako je zakonodavni preplet danas, kao i pre četrdeset godina, nužno fokusiran, usredišten, centriran u ravni dijaloga, spora, polemike i, zapravo, oscilacije između Antigone i Kreonta, to onda znači da ni umetnost, ni svet, niti pak njihova autonomija ili heteronomija, još uvek, u svome saodnosu, nisu izgubili prvenstvo etičko-političku dimenziju. U ovom registru, dakle, nije reč o pukoj opoziciji između prljavog i čistog, političkog (po definiciji – prostituišućeg?) i devičanskog, nego, takođe, o činjenici da su nečistoća, đubre i smrad nešto što se stalno premešta, evakuiše, nosi i prenosi iz jedne sfere u drugu, s jednog pola opozicije (čisto/nečisto) na drugi…
Bez sumnje, svet je nastanjen i nečistoćama, u njemu postoji i đubre koje neko nosi, ali mnogo važnije od toga jeste činjenica da to više nije svet neposrednosti, da u njemu đubre ipak neko nosi i treba da nosi, da je neko odgovran kako za đubre tako i za svet… Pri tom, i samo (estetski posredovano) pokazivanje đubreta može da bude intervencija, znak ili nalog nekome da svoje đubre nosi sa sobom. To je simptom nezaobilazne odgovornosti, odgovornosti koja nikada neće biti direktivna i dirigovana. Jer, upravo odgovornost je najspornija, najambivalentnija kategorija ljudskog delovanja! Ona je, suviše često, kontradiktorna, konfliktna, prožeta i nošena paradoksima, pošto, konačno, jeste odgovrnost za svet i život u njemu. Nema umetnosti, poezije, bez odgovornosti za svet i život u njemu, odgovornosti koja je i moralna, ali nije samo moralna, i pogotovu nije odgovornost jednog (recimo: zvaničnog) morala.
I zaista, to poetsko, umetničko otvaranje prema svetu koje je potpuno obeležilo drugu polovinu XX veka, da bi, u isti mah, označilo kraj kako l’art-pour-l’artizma tako i instrumentalizma i, zatim, na njihovo mesto stavilo preplet, zaplet i ‘prošivanje’ umetničkog i svetovnog, u njihovim mnogoznačnim izrazima, to, dakle, otvaranje nije moglo da u sebi ne nosi prokletstvo izvesne odgovrnosti koja je odgovornost za igru sveta, ali i za, ne samo ono moguće u toj igri, nego, još pre, ono nemoguće, za, u fatalnoj instanci, samu smrt, to više nego savršeno Ne, koje nećemo prevariti i koje nas tek čini odgovornim individuama. Epicentar odgovornosti je, ipak, morao biti fokusiran u kreontskom nalogu, u tome treba da koje, ne bez tragičnog u sebi (Kreont je – to ne smemo zaboraviti – jedna od najtragičnijih figura helenskog mita!), profiliše ili projektuje smisao ove odgovornosti za građanina. Umetnik ne može da ne preuzme (kreontsku) odgovornost za mesto đubreta u svetu, pošto su i njega samog – suviše često – smeštali na to mesto! A to je mesto prekoračenja, prestupa, transgresije… Pri tom, čisto, devičansko Ne, koje, u ključu moderne umetnosti, bar, slavi apsolutnu samozakonitost duha, više ne označava pokret prestupa. To Ne postalo je, sada, standardni kod, šifra u kojoj duhovna odgovornost posustaje, biva ‘neutralisana’ u umirujućem izrazu jedne nadri-pobune!
Ono što danas još upućuje na neku stvar umetnosti, na njeno zalaganje, zalog, ulog, uspostavlja se, samo, kao preplet nje same i sveta, preplet koji se događa bilo u njoj ili u svetu. U svakom slučaju, to je preplet u kome ključnu ulogu nema više (unapred, metafizički ili sudbinom definisani) koncept zakona (nomosa) nego, pre, strategija upitne, smisaone odgovrnosti, odgovornosti za sve ono što je još uvek transgresivno, prestupničko, što ‘ne dolikuje’ našim vrednosnim prerogativima, pa onda i odgovornosti za to treba da koje nosi đubre i koje je deo ovoga sveta. Umetnik danas ne može da ne čuje Kreontovu opomenu: neko treba da nosi đubre. Samo, “za njega đubre mora da ostane ono što jedino može i sme da bude: velika, užasna inspiracija gneva i pobune, nadahnuće koje pamti Antigonu, koje nam pomaže da makar i ovako paradoksalno i tragično, održimo neku vezu sa njom.” Tragična odgovornost za građanina u umetniku moguća je samo u prožetosti, u prepletu sa devičanskim Ne. Onog trenutka kada bi žudnja za Antigonom, u nama presahla “Kreontova opomena ne bi više mogla da nas stigne”…
Pesnik/umetnik nije samo dužan da rizikuje pitanje: šta činim? – on je, takođe, dužan da pita šta ljudi uopšte čine, šta se u svetu čini i šta treba da se čini; jer i samo to ‘treba da’ je deo sveta s kojim današnja umetnost stvara preplet… Umetnost više, svakako, nije niti može da se svede na uživanje u reči, pogledu, ritmu; ona jeste uživanje u skladu; ali je, danas bar, nužno i uživanje u smislu, kao što je i odgovornost pred smislom i za smisao. Nije li to, zaista, najviše prokletstvo umetnika: da (treba da) bude i građanin? Ali, upozoriće nas R. Konstantinović (u jednom drugom kontekstu) – postoji prokletstvo koje je mnogo mračnije i od prokletstva umetnika. Njega bismo se, po svaku cenu, morali čuvati. A to prokletstvo je prokletstvo od neprokletstva (v. istoimeni odeljak u Pentagramu), prokletstvo onih koji veruju da su u svom malom skučenom životu osigurali poziciju aposlutnog neprokletstva, apsolutne zbrinutosti ili, ako hoćete, poziciju jedne druge (palanačke?) Antigone koja lutajućem Duhu sveta iskazuje svoje prkosno i besmisleno Ne.
Milorad Belančić
