Dvadesetog juna, godine 1940, Francuska imenuje delegate i počinje pregovore za primirje. Tog dana, ja onda sedim snužden opet na terasi„Valadiera“, na svom uobičajenom mestu, zagledan u kube Michelangela, iznad Rima. Pitam Michelangela, šta sada?
Po drugi put dočekujem rat, izvan svoje zemlje, i svog naroda, a to je velika nesreća. Kad uz to dođu i prvi znaci starosti, sve se pretvara u besmisao kaleidoskopa prolaznih slika.
Taedium vitae — ponavljam sebi, i stoti put, u Rimu.
Kierkegaard smatra taj zamor, kao prvi predznak umiranja i kao uslov smrti. Dok taj zamor u čoveku ne nastupi, smrt je slabija od nas i čeka. Čovek dakle sazreva za smrt kao kruška.
Da bih izbegao zapitkivanje, u svom društvu, o tom, šta će sad moja zemlja, ja se krijem na klupe ispod ,,Valadiera“, među oleandre ispod pinija, a najčešće ostajem kod kuće i bavim se prepisivanjem svojih putopisa iz polarnih krajeva — u koje sam zavirio pre tri godine. To sam bio štampao, onako uzgred, po novinama. Pišem, na primer, kako su, na Islandu, konji, mali, durašni, čupavi, a kako u Švedskoj, o ponoći, Sunce lepo sija. Kako su pesnici na Islandu opevali, ne samo dvoboje svojih kraljeva, nego i tih konja. Koji liče na konjiće u mojoj zemlji, u Bosni, gde se grizu, kad pobesne od umora, zubima. A nose čoveka, sigurno, kroz poplave i zimske noći, i nabujale reke, kao dupini, pesnika, iz mora. Ja sam stigao, na žalost, na Island, tek kad je islandska vlada počela da uvozi traktore, mesto konja. Život konja menjao se na Islandu, kao što se i život ljudi menja.
Tih dana, u Rimu su bili počeli progoni Jevreja, pa je u našem društvu bila počela diskusija o Bogu i nepravdama, Bog je — ako je verovati lekaru i filosofu, koji se zvao Freud — a njega sam čitao tih dana često, u vezi sa Michelangelom — imago, očev, seksualni, a to je bio, očigledno i kod Kierkegaarda. Jevreja beše u Italiji već u doba apostola Pavla i oni su bili iznenađeni antisemitskim zakonima. Nimalo se nisu osećali krivi, ni tuđi, a smatrali su sebe Talijanima, na osnovu prava rođenja u Italiji. Čudili su se šta ih je snašlo, ni krive, ni dužne, u Italiji, posle dve hiljade godina.
Rođenje u jednoj zemlji daje toliki osećaj prava i veza u toj zemlji, da Jevreji u Rimu nikako ne mogu da poveruju, da ih je stigla ista sudbina, kao u germanskim i okupiranim zemljama. Kraj sve svoje velike, kolektivne, inteligencije, to nisu očekivali od Rima. Bili su kao hipnotisani plavetnilom talijanskog neba i praznim rečima utehe, od strane svojih sunarodnika, hrišćana.
Ne žele i ne žure da pobegnu u Palestinu.
Skupili su se u predgrađu, gde je Sinagoga, i liče na pokisle laste, koje su se uhvatile na lepak u Italiji. Čude se da Rim trpi sve to što se sprema. Teše se gorkim šalama, koje i naše društvo prepričava. Nije kriv ni Mussolini, kažu. Nije on taj koji želi proterivanje Jevreja. Nego onaj koji i njemu zapoveda. Vođa našeg vođe, kažu i smeju se kiselo. Il duce del nostro Duce.
Vara ih i to, što su mnogi, u režimu, Jevrejkama oženjeni, ili za Jevrejke ljubavlju vezani. Očekuju od njih da neće dozvoliti, da ponižavaju i muče rasu, čije su žene i kćeri voleli. Jedan od najstrašnijih ministara režima, živi, i tad još, sa ženom koja je Jevrejka. Jedna Jevrejka bila je velika ljubav i u životu Mussolinija. Njegovi sinovi odrasli su sa drugovima, koji su bili Jevreji.
Pod utiskom te prošlosti, Jevreji se još osećaju sigurni, pa se i oni, koji su u Italiju dobegli, hvataju na lepak, kao tice selice. Mnogo su se istrošili, miteći vlasti, na putu, pa su osiromašili i žive od danas do sutra. Sede, nepomično, nekud zagledani.
Čekaju da im pomogne Jehova.
Liče na ruske izbeglice, koji su kroz Rim prošli posle oktobarske revolucije. I njih je, tako, nada, varala, u Italiji.
U našem društvu hvale se hrišćani, kako pomažu, gde mogu, Jevreje, i, kako su, mnoge, pomogli.
Možda su i pomogli? Jednu manjinu! Većina sveta, međutim, prolazi kraj tih nesretnika, kao što je svet prolazio i pored Rusa, kao pored prosjaka, bez stida, ravnodušno.
Među rimskim Jevrejima, sa kojima smo prijatelji, u našem društvu, naročito su tragični, oni, koji su pola Jevreji, pola hrišćani. Oni, čija je žena Jevrejka, ili oni, čija je žena, hrišćanka. Počelo je kupanje u moru, ali ti parovi mogu da uđu u klubove, u društva, samo podeljeni. Pred jevrejskom polovinom zatvaraju se društva i more.
Jedan moj prijatelj, zatvorio je ženu u kuću i nikud je ne izvodi.
Iako je ta žena bila, pre, predsednica patriotskog društva, on se boji da bi joj, sad, Talijani, okrenuli leđa, i, da bi je vređali. Poneki muž u našem društvu, dolazi, da se kupa, sa decom. Žena mu više ne dolazi. A ponekad žena, čiji je muž, Jevrejin, dolazi sa decom, a kad je pitaju za muža, ćuti, pa se tužno smeši.
Jevrejske porodice su se zatvorile u kuće. Boje se ispada protiv njih. A najzanimljivija su, u toj nesreći, deca. Ona ništa ne razumeju. Sve to im se čini idiotski. Plaču.
Pošto sam sam u Rimu, izlazim, katkad, uveče, da igram, a slučaj hoće da su mi igračice, dve dobre prijateljice. Jedna liči, bleda, tamna, crna, lepa, mala na Jevrejku, a nije. Udovica je avijatičara, koji je bio, pre dve godine, poginuo, a dobio zlatnu medalju (medaglia d’oro). Ona ima malog sina i muževljevu fotografiju. Mlad, lep, Talijan, sa melanholijom ljudi, koji su poginuli, gleda sa te slike.
Ona retko igra, ali rado izlazi. Od kuće, i samoće, beži.
Njena prijateljica iz detinjstva, Jevrejka je, po krvi, a plava, vitka, snažna, kao i ono devojče što mi je ličilo na Dianu, u Luvru. Liči, u stvari, na Engleskinju. Šampion je tenisa.
Ona ima rođaka — ili verenika, ili druga iz detinjstva — u poslanstvu Italije, u mojoj zemlji. Njen brat, sklonjen je iz Rima, a njena porodica, i ona, još su, ispod antisemitskih zakona, izuzeti. Discriminati. (Njen brat je danas najčuveniji pisac talijanski.)
Odlazim na čaj, sa ledom, njenoj kući, tihoj, kao grobnici.
Sestra te mlade Jevrejke, Rimljanke, dočekuje nas, i gleda da razgovor krene pravcem prema umetnosti, prema slikarstvu, da ne bismo govorili o onome, što se u Rimu događa. Ja pokušavam, bar privremeno, da mojoj poznanici, i njenoj sestri, skrenem misli, sa antisemitizma, i užasa, na polarne krajeve, pa pričam o ostrvu Jan Majen, o arktičkom moru i Spitsbergenu i ekspediciji generala Nobilea.
Ono što se u Rimu događa, pritiskuje nas, međutim, kao mora.
Udovica čuvenog avijatičara, odlikovanog zlatnom medaljom, našla se, iznenada, vrlo mlada, sa malim sinčićem, sama, na svetu. Dve sestre, iako je njihova porodica izuzeta ispod udara zakona, saosećaju sa svojim narodom, i talijanskim, i jevrejskim, pa nisu vesele.
Ni ja ne znam šta me čeka, u ratu — ali iz drugih razloga.
Skupili smo se, dakle, kao pokisle laste.
Moje poznanice znaju da pripremam knjigu, o polarnim krajevima, a žele da čuju nešto o tim, severnim, zemljama.
Slikarka me ispituje o slikarstvu Hyperborejaca.
Ja joj onda kažem, kako mi se čini, da je Rim, kao i antička Grčka, kolevka slikarstva, i skulpture, koja traži čoveka, golu formu tela, a ti Hyperborejci, ne čoveka, nego prirodu, koja je lepa i večna. Njih ne zanima toliko kao nas u Rimu, na Mediteranu, lepota atletska, ili Venera, nego tamo na Severu, pisac, slikar, skulptor, muzičar, beže, u prirodu, beskrajnu — u more, u sneg, u led. To je poznato. Ono što mene čudi, to je melanholija, koja te ljude prati i kad dođu u Rim.
Rim je te severne ljude oduvek privlačio.
Ibsen je, ovde, postao veliki poet. Andersen nikad nije Rim zaboravio. Svi su danski slikari dolazili u Rim i ostajali ovde, ako su mogli, godinama — nekim je, tu, bio i kraj, jer im je Jug škodio.
Ostavili su svoje kosti u Rimu.
Nisu mogli da zaborave Jug, ni kad su se vratili, u svoju zemlju.
Međutim, dok su u Rimu — kad god su u Rimu — neko arktičko osvetljenje ima, na svakoj slici tih Hyperborejaca, oseća se i u skulptorima, a nalazi se, i u Brandu, i Peer Gyntu, koje je Ibsen u Italiji pisao.
Ti severni ljudi slikaju, ovde, oktobarske izlete, pijanke, večeri (ottobrate) u okolini Rima, a na tim slikama svetlost je severna, hladna. I veselost, i vino, i jesen, obasjani su nekom ludačkom, ledenom, sumornom svetlošću — kao što je noć, na primer, u Jansonovom slikarstvu.
Sestra moje poznanice pita me onda: ko je taj Janson?
Velim: nije važno!
Važno je zapitati se, zašto su ti ljudi videli nebo rimsko, i posle nekoliko godina, ovde, u nekom polarnom bledilu i rumenilu? Eddelinu i Adamu Mueleru škodilo je rimsko podneblje, koje je tako lepo. Mueler kaže da je čeznuo, za nekim višim regionima, u Rimu.
Kraj sveg zadovoljstva što žive u Rimu, nisu bili sretni u Italiji.
Thorvaldsen, koji je vek proveo ovde, gledao je Rim i Italiju, kao da je gleda, u nekom, dugačkom, pomorskom, dogledu, sa Severa.
Villa Borghese, onakva, kakva je na slikama Danaca, sasvim se razlikuje od Ville Borghese i njenih pinija, kakvi su na slikama, Španaca.
Postoje, ne samo dva pola, nego i dva sveta, Severa i Juga.
Moja poznanica, kaže, da bi ona radije živela na Severu.
Skandinavija ne zna za antisemitizam!
Sestra moje poznanice izražava mišljenje, da svima nama zavičaj smeta, da budemo sretni u stranim zemljama. Treba raditi na tome da se ljudi prosvete, da steknu poglede svetskog građanina — građanina, koji se oseća građaninom sveta. Weltbürger! Onda ne bi bilo ni antisemitizma. Ona se rodila u Italiji, i oseća, Talijanka, a gadno je da joj to Talijani ne dozvoljavaju, samo zato, što je jevrejskog porekla. I ti moji Hyperborejci morali su da se osećaju u Rimu, stranci, kraj svega.
Nisu se osećali stranci, kažem ja. Jeli su i pili sa siromašnim svetom, ovde, pa su se družili i sa talijanskim banditima onog vremena. Nego je vera bila ta, koja je sprečavala, da se protestant oseti kod kuće, u Rimu.
Thorvaldsen, koji ima tako lepu, hyperborejsku, ruku, na portretu koji je slikao Eckersberg, bio je primljen, jer je bio slavan u svetu — ali mu je naređeno da ostane kod kuće, kad se pojavi, Papa.
On je svog ,,Jazona“ kopirao, očigledno, prema Apolonu Belvederskom, samo mu je na glavu natakao šlem. Hteo je da bude Grk, ili Latin. I njegov Hrist je neki antički orator, a ne Jevrejin. Neki Sofokle, neki Demosten.
Šveđanin, Johan Tobias Sergel, pravio je svoj kip „Mars i Venera“, prema nekoj skulpturi, koja možda predstavlja kip Menelaja, koji drži mrtvo telo Patrokla.
A Gustav Vilhelm Palm vratio se u Švedsku, ali je, do smrti, slikao, i švedske predele, tako, kao da su talijanski. Kao da su Maelare, Albano, u jeseni.
Najlepša figura Byslroema, očigledno je imitacija neke figure iz Tanagre. A model za tu figuru, čuvena glumica Emilie Hoegqyist došla je iduće godine, u Rim, da ovde umre.
Svaki narod je pokušavao, da se pomeša sa nekim drugim, kao u nekom zagrljaju. Sa Juga, ljudi žele da idu na Sever. Sa Severa ljudi dolaze na Jug. Čežnja ljudska, za odlaskom u daljinu, opšta je čežnja ljudi, od vajkada. Znači jednu opštu, globalnu, vezu, čovečanstva. Ja bih bio rado ostao, na ostrvu Jan Majen.
Sestre se na to smeju.
Moja poznanica smatra skandinavske zemlje i narode, kao kulturne, i prosvećene zemlje, i smatra da, tamo, i nema antisemitizma. Hrišćanstvo će, prema njenom mišljenju, jednog dana, zbrisati taj kanibalski osećaj, i tu misao. Jevreji bi bili sretni, kaže, kad bi ih ostavili na miru, u zemljama gde su rođeni!
Ja se slažem sa njom, ali sumnjam u opštu prosvećenost i osećaj pravde, kod čitavih naroda. Pravedni su pojedinci. Pojedinci su pravi hrišćani!
Dok mi tako brbljamo, i pijemo ledeni čaj, odnekuda, nad nama, staino se čuju nečiji koraci, tupi, gvozdeni — kao duh Hamletovog oca.
Kad podižem pogled, prema tavanici, moje mi poznanice kažu, da je to njihov otac. On više ne silazi sa sprata. Hoda gore-dole.
To su njegovi tupi koraci.
Iako je pod, i na spratu, zastrt ćilimom, talijanske kuće, imaju patos od ploča, pa korak ljudski odjekuje u kući, kao hod pokojnog kralja, ubijenog kralja, u Danskoj.
Čim se razgovor malo prekine, čuje se.
Moja mi poznanica priča, da njen otac, otkad su uvedeni antisemitski zakoni, neće više da izlazi iz kuće, i neće, da opšti sa ljudima. Ljudi su mu, kaže — SVI LJUDI — postali odvratni, kao ljudožderi. On nema ništa protiv toga da njegove kćeri izlaze. One su mlade — možda će dočekati bolja vremena.
Dočekaće ih i njegov sin.
On neće, suviše je star.
Ne želi više ni da živi.
Ne boji se smrti i smatra je prirodnom, gotov je da umre ovde, u ovoj kući. Moli se još samo, da ga ne odvuku nekuda, gde će morati da gleda smrt i žena i dece i ljudi, koji su mu sunarodnici. Umreti je lako u samoći. Strahota bi bilo, morati gledati i smrt mnogih.
Video je kako nestaju Jevreji u Rimu, u vojsci, u bankama, u diplomatiji — njegovi školski drugovi.
Nestaće i lekari, i zubari, i apotekari. I na njih je došao red. Očekuje se i otpuštanje novinara, tipografa, fotografa. A zatvoriće sve jevrejske radnje. Čak i tezge krpara i starinara na Campo di Fiori.
Tamo gde je Giordano Bruno spaljen.
Tupi koraci, međutim, odjekuju nad nama, dok ona to priča.
Da bih je oteo od tih, tužnih misli, ja počinjem priču, o tom, kako je lepo u Švedskoj. Opisujem
Gripsholm. Njegove vode. Njegovo drveće. I tvrđavu.
Opisujem dvorac, u kom je švedski kralj imao svoje pozorište, a očekivao, željno, skulpture, koje je kupovao u Italiji. U zemlji koju je toliko voleo.
Čekao je i svoju ljubaznicu uz te skulpture.
A kad ga je kapetan Anckarstroem ubio, iz pištolja, to je bio toliko talijanski događaj, da nije čudo, što je Verdi, od tog, napravio „Bal pod maskama“. Jedino kažem, što mi se nije svidelo u Gripsholmu, bilo je, kad videh, da je dvorski poet bio izjednačen, sa dvorskim frizerom.
Frizer je, u ono doba, imao važnu ulogu — kaže udovica.
Moja poznanica me pita, kako su Talijani podnosili, tamo, klimu?
Ja joj pričam da ih je mnogo odlazilo u Škotsku, u Dansku, u Švedsku, a da su, izgleda, podneblje podnosili vrlo dobro — bolje nego Hyperborejci, Sunce, u Rimu.
Moja poznanica me na to opet pita: da li je i tamo bilo antisemitizma?
Mene to pitanje pogađa kao metak iz pištolja, pa ćutim.
Prelazim na opisivanje Štokholma.
Na varoš koju zovu Severna Venezija.
Moja poznanica, međutim, svoje pitanje, ponavlja.
A nad nama odjekuju, tupo, koraci nekog, ko nad nama hoda.
Taj korak je ravnomeran, umoran, a traje, kažu, danima.
Ja onda, brže bolje, zabadam nos u šolju čaja, sa ledom, a ćutim.
Koraci nad našom glavom, međutim, čine se, kao da se čuju iz nekog podruma, nad kojim visimo, glavačke.
Zatim, brže bolje, pričam, kako su skandinavske zemlje najprosvećenije i najmirnije zemlje u Evropi.
Kako tamo, sasvim sigurno, neće doći do gonjenja Jevreja, kao u Nemačkoj i Poljskoj. Ja sam se tamo osećao kao u nekom sanatoriju.
Moram, međutim, da dodam i to, da je i tamo došlo do neke ksenofobije, iako vrlo blage, istorijske. Dok sam ja tamo bio, Norveška se bila rešila da izmeni ime varoši Trondheim, koje je holandsko. Da tih, prošlih, tragova ne bude. Da se varoš opet zove srednjevekovnim, starim, norveškim, imenom: Nidaroz.
Zar to nije smešno?
Moje poznanice kažu da je to, valjda, uspomena, na prošlost, ili na nekog norveškog kralja? Italija je puna grbova Savoja, i tamo gde Savoja nikad nije bilo. To treba razumeti.
To je daleko od ludila antisemitizma.
Ne, kažem, niko u Trondheimu ne zna, za Nidaroz. Deca ne znaju ni norveške kraljeve prošlosti. Znaju samo ko je Ivar Baalagrund. To je svetski šampion klizanja na ledu. Ima radnju, trgovinu klizaljki, pored Pošte, u Trondheimu. U izlogu radnje stoji njegova uveličana fotografija, u prirodnoj veličini. Video sam je, punu medalja.
Bio sam u njegovoj radnji.
Sestre se onda smeju, a nad nama se, i dalje, čuje, tup odjek koraka.
Napolju, u Rimu, polako pada sumračje.
Udovica i ja se zatim praštamo, a dve sestre prate nas do vrata.
Njihova stara, otmena, bogata, kuća, puna lepih stvari i nameštaja, ostaje u tami. Prozori su zastrti. One, kod baštenskih vrata, ostaju u zelenilu, iza gvozdene ograde, kao iza rešetaka.
Vidimo samo njihova lepa, bleda, lica.
Dok je pratim do njene kuće, udovica me pita, zašto sam, tako brzo, zaćutao, kad su me pitale, da li i u Skandinaviji ima antisemitizma? One sirote, misle — ako dođe do najgoreg — da beže u Švedsku.
Ja onda kažem, tiše, da nisam hteo tim sestrama da uzimam nadu.
Nisam hteo da im kažem, da, u Norveškoj, sve do godine 1842. Jevrejin nije mogao da se nastani. Zakon je zabranjivao.
Nisam hteo da im kažem, ono, što sam video, u jednoj od najvećih crkava, u Švedskoj. U univerzitetskoj varoši, u Upsali, koja je tako lepa. Išao sam tamo da igram i da posedim, kod crvenog sarkofaga, jednog od najvećih filosofa hrišćanstva, koji se zvao Swedenborg.
Iznad njegovog groba, na kapitelima mramornih stubova, Hyperborejci imaju reljefe, koji predstavljaju scene romanske. U nekom ludačkom vrtlogu, izrađeni su Jevreji, kako se tumbaju, glavačke, sa svinjama. Kako se Jevrejin valja sa jednom krmačom.
Kako jedna krmača sisa Jevrejina.
To sam video u jednoj od najvećih švedskih, hrišćanskih, crkava.
Nad grobom jednog od najvećih hrišćanskih filosofa.
Miloš Crnjanski
