U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat – izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana.
Stvari se ne mogu razlikovati, odrediti niti saznati.
Upravo zato ni za naša iskustva, ni za mišljenje ne možemo reći da su istinita ili nisu.
Ni u jedno se ne može verovati, nego nepokolebljivo moramo ostati daleko od svakog doživljaja ili odluke, i u svakoj mogućoj prilici treba reći: stvar isto toliko jeste koliko i nije, odnosno ne samo da postoji već i ne postoji, i isto toliko malo postoji koliko ne postoji.
Ništa nije lepo, ništa nije ružno, ništa nije istinito i ništa nije lažno. Sve se to odnosi samo na mišljenja. Ništa nije takvo kako to mišljenje tvrdi; ljudi u to veruje tek zato što su navikli. A isto se odnosi i na dela
Piron
Piron
Filozof koji se u antičkim izvorima pominje kao začetnik skeptičke filozofije je Piron iz Elide, antičke države koja se nalazila na zapadu Peloponeza. O njemu posedujemo vrlo malo podataka. Obično se smatra da je živeo u periodu od približno 360. do 270. godine stare ere. Diogen Laertije kaže (DL 9.61) da je bio učenik Anaksarha iz Abdere, i da je pratio Aleksandra Velikog tokom njegovog pohoda u Indiju. Prema Diogenu, Piron je razvio svoju filozofiju pod uticajem „golih mudraca“ (gimnosofista) koje je susreo na tom putu. Poput Sokrata, za sobom nije ostavio ništa napisano.1 Ipak, njegova učenja su, po svemu sudeći, privlačila brojne sledbenike, među kojima je, kao što smo već pomenuli, najznačajniji Timon iz Flijunta. Ima razloga da verujemo da je za života stekao određenu slavu u svom rodnom gradu (vidi npr. DL 9.64, gde se kaže da je Piron bio postavljen za vrhovnog sveštenika, kao i da je njemu u čast doneta odluka da u Elidi nijedan filozof ne plaća porez). Nema dokaza da su njegove ideje nastavile da privlače značajniju pažnju nakon Timona i drugih neposrednih sledbenika, iako recimo Diogen nabraja neprekidni niz učitelja i učenika od Pirona sve do Seksta (DL 9.115-6).
Kao što smo već pomenuli, mnogi izvori navode Pirona kao začetnika skeptičke filozofije. Najznačajnija i u filozofskom smislu najinteresantnija jeste činjenica da Sekst na samom početku knjige Osnove pirinovskog skepticizma kaže: „Skeptička filozofija se, takođe, naziva i ’pironovskom’ zato što nam se čini da se Piron skepticizmu posvetio potpunije i očiglednije od svojih prethodnika“ (PH 1.7). Ipak, postoje valjani razlozi da dovedemo u sumnju ispravnost gledišta da je Piron uopšte bio skeptik, barem u onom smislu u kome je Sekst četiri ili pet stotina godina kasnije opisao osnove skeptičkog, tj. pirinovskog pristupa. Moguće objašnjenje zašto i kako je došlo do ove nelogične situacije, izložiću kasnije. Pokušajmo sada da rekonstruišemo filozofsko stanovište samog Pirona.
Jedan tekst je od ključnog značaja za svaki pokušaj ove rekonstrukcije. Reč je o kratkom izvodu iz VII knjige spisa Peri philosophias (O filozofiji) pripatetičara Aristokla iz Mesene (koji je živeo negde u prvoj polovini prvog veka stare ere, ili početkom prvog veka nove ere), i to je jedini sačuvani tekst koji pruža nešto nalik na opšti prikaz Pironove filozofije. Ovaj Aristoklov spis sačuvan je samo u fragmentima, posredstvom knjige Praeparatio evangelica (Priprema za jevađelje) Euzebija, biskupa Cezareje u četvrtom veku nove ere. Prenosimo prevod celog pasusa o Pironu:
(1) Nužno je da, pre svega, razmotrimo naše sopstveno znanje. Naime, ako je u našoj prirodi da ništa ne možemo znati, onda nema potrebe da se upuštamo u dalje istraživanje drugih stvari. Postojali su neki među starima koji su to tvrdili [da ništa ne možemo znati], i protiv njih je argumente izneo Aristotel. (2) Piron iz Elide je takođe bio snažan zastupnik ovog stanovišta. On nije ništa napisao; međutim, njegov učenik Timon tvrdio je da onaj ko želi da bude srećan mora da uzme u obzir tri stvari: (a) kakve su stvari po svojoj prirodi? (b) kakav stav treba zauzeti prema njima? (c) kakav će biti ishod za one koji zauzmi određeni stav prema njima? (3) Prema Timonu, Piron je izjavio da su stvari (pragmata) jednako nerazlučene (adiaphora), neizmerene (astathmēta) i neodređene (anepikritos); (4) zbog toga ni naša čula, niti naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž.
Zato, dakle, njima ne treba verovati, već treba živeti bez ubeđenja (adoxastoi), bez naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja mišljenja o njima (akradantoi), govoreći o svakoj pojedinačnoj stvari da ništa više jeste nego što nije, nego što i jeste i nije, ili nego što ni jeste ni nije. (5) Timon kaže da će, za one koji zauzmu takav stav, ishod biti prvo ćutljivost (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia); Enesidem je tome dodavao i zadovoljstvo. (Aristokle, u Eusebius, Praep. Ev. 14.18.1-5) Šta nam, dakle, ovaj pasus kaže? Onaj ko želi da postigne sreću, mora da se pozabavi trima uzajamno povezanim pitanjima: (a) kakva je priroda stvari, (b) kako bi trebalo da se postavimo prema stvarima, (c) i kakav rezultat može da očekuje onaj ko zauzme odgovarajući stav prema stvarima. Vidimo da odgovor na (c) direktno zavisi od odgovora na (b), a da odgovor na (b) na neki način mora zavisiti od odgovora na (a) – kako ćemo se postaviti prema stvarima zavisi od toga kakve su one po prirodi. Ostatak citata nas izveštava kakve je Piron odgovore dao na ova pitanja, i vidimo da su njegovi odgovori zaista povezani na opisani način.
Što se tiče odgovora na (a), da su stvari „nerazlučene, neizmerene i neodređene“, postoji razmimoilaženje u pogledu toga kako treba prevesti ova tri prideva sa grčkog, i svako od ponuđenih rešenja ima različite i značajne filozofske implikacije u pravcu rekonstruisanja Pironovih stavova. Naime, pridev adiaphora se često u savremenoj literaturi prevodi kao „nerazlučeno, nerazlično“; problem, međutim, leži u tome što nije jasno da li Piron u ovom slučaju govori o osobini koje stvari poseduju same po sebi – naime, da su takve da su njihova svojstva neizdiferencirana – ili govori o našoj nemogućnosti da razlikujemo njihova svojstva? Sličan problem javlja se i kod drugog prideva; astathmēta (od grčke reči stathmos, „vaga“) se može tumačiti (a time i prevesti) kao da govori o jednoj intrinsičnoj osobini stvari, da su one nemerljive bez obzira na naše sposobnosti da to opazimo. Sa druge strane, ovaj se pridev može shvatiti tako da ne govori o svojstvu koje poseduju stvari, već samo o našoj kognitivnoj ograničenosti u pogledu određivanja „mere“ stvari. Ni treći pridev, anepikrita (od epikrisis, „odlučiti, presuditi, odrediti“) nije imun na ovu dvosmislenost u tumačenju, odnosno prevođenju; on se ovde može shvatiti kao da tvrdi da su stvari neodredljive za nas, usled nekog našeg nedostatka, ili da su one zaista, same po sebi, nedefinisane i neodređene, bez obzira na to ko pokušava da ih opazi. Ove dve vrste tumačenja, pa samim tim i prevođenja prideva kojima je Piron opisao prirodu stvari, Bet2 naziva „metafizičkim“ i „epistemološkim“ tumačenjem, i argumentacija koju navodi za usvajanje ovih naziva3 je, po mom mišljenju, dovoljno ubedljiva da i mi u ovom tekstu primenimo takvu nomenklaturu.
Naime, osnovni problem oko tumačenja Pironovih stavova pikazanih u citiranom pasusu leži u sledećem: ukoliko usvojimo metafizičko tumačenje ova tri prideva, onda moramo prihvatiti zaključak da Piron nije bio skeptik u pravom smislu te reči, jer je ipak tvrdio nešto o stvarima – da su one same po sebi nerazlučene, neizmerene i neodređene. Ukoliko, pak, prihvatimo epistemološki prevod („stvari su jednako nerazlučive, nemerljive i neodredljive“), prema kome je Piron samo hteo da kaže da su naše kognitivne sposobnosti takve da su za nas stvari nerazlučive, nemerljive i neodredljive, onda je Pironovo stanovište moguće uklopiti u generalni skeptički pristup, i gledište da Pirona, iako u pomalo grubom i primitivnom obliku, ipak možemo smatrati osnivačem grčke skeptičke filozofije postaje prihvatljivo. Najistaknutiji zastupnik metafizičkog tumačenja je Ričard Bet,4 dok su argumente u prilog epistemološkog tumačenja izneli Stouova, Anaz i Barns, i Antoni Long.5 Bet smatra da je metafizičko tumačenje logički jasnije, jer, prvo, Piron bi trebalo da odgovara na pitanje „kakva je priroda stvari“, i tekst koji sledi kao odgovor zaista ima oblik „stvari su . . .“; drugo, ako je Pironovo stanovište bilo onakvo kakvim ga prikazuje epistemološko tumačenje, tj. da mi ne možemo razlučiti, izmeriti i odrediti stvari, on ne bi potom rekao da naša čula i ubeđenja ne govore istinu ni laž, već bi jednostavno rekao nešto u smislu „mi ne možemo znati da li naša čula govore istinu ili laž“; treće, Bet smatra da tekst, kako je preveden gore, poseduje jasnu i ispravnu logičku strukturu, jer se iz činjenice da su stvari inherentno neodređene i neizdiferencirane, sledi zaključak da naša čula i ubeđenja zaista ne govore ni istinu ni laž jer ništa i nije po sebi istinito, niti lažno. Sa druge strane, za autore koji smatraju da ovaj pasus treba čitati epistemološki, osnovnu motivaciju predstavlja stav da metafizička interpretacija Pironovo stanovište čini samo-pobijajućim: tvrdeći da su stvari po sebi nerazlučene, neizmerene i neodređene, Piron ipak tvrdi istinitost nekog ubeđenja o prirodi stvari, što je u protivrečnosti sa zaključkom rečenice da „zbog toga ni naša čula, niti naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž“, te da je on, kako bi izbegao ovu grubu kontradikciju, prinuđen da prizna postojanje meta-nivoa istinitih kvazi-iskaza, a o takvom nečem nema nikakvog traga u sačuvanim fragmentima o Pironu.6
Zastupnici epistemološkog tumačenja predložili su, stoga, na osnovu lingvističkih i logičkih razloga, izmenu izvornog teksta na početku odeljka (4): „zbog toga (dia touto) ni naša čula, niti naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž.“ Naime, iz načina na koji je ovaj citat preveden gore, vidimo da zaključak da naša čula ni naša ubeđenja ne govore ni istinu ni laž sledi iz činjenice da su stvari same po sebi nerazlučene, neizmerene i neodređene. Anaz i Barns, međutim, ovo mesto prevode7 tako što predlažu izmenu izvornog teksta, u smislu da umesto dia touto treba da stoji dia to, te bi rečenica glasila: „zbog toga što ni naša čula, ni naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž.“ U ovoj verziji, iz činjenice da naša čula i ubeđenja ne govore ni istinu ni laž izvodi se zaključak da su stvari za nas nerazlučive, nemerljive i neodredljive. Tekstualna izmena jeste mala, i poseduje određeno opravdanje barem na stilskom nivou, budući da sledeća rečenica počinje takođe izrazom „zbog toga“ (dia tauto). Pored činjenice da među sačuvanim rukopisima ne postoji neslaganje na ovom mestu, niti neki drugi paleografski razlozi za uvođenje ove izmene, Bet iznosi ubedljive argumente8 (u koje ovde nema potrebe ulaziti) protiv stava da je tekstualna izmena lingvistički nužna. Mnogo je, međutim, značajniji Betov argument protiv logičke opravdanosti tekstualne izmene; naime, da bismo zaključili da naša čula i ubeđenja ne govore ni istinu ni laž o stvarima, mi prethodno već moramo znati nešto o prirodi tih stvari. Situacija je takva da, ukoliko unapred prihvatimo epistemološko tumačenje, i pretpostavimo da Piron želi da pokaže da mi ne posedujemo moć da utvrdimo istinitost ili lažnost naših čulnih opažaja i ubeđenja, tekstualna izmena dobija smisao.
Sačuvani tekst, međutim, jednostavno ne daje razloga da smatramo da je to bio Pironov cilj, te metafizička interpretacija ostaje plauzibilnija verzija interpretacije.
Kao odgovor na pitanje (b) „kakav stav treba zauzeti prema stvarima“, Timon kaže da bi, pošto „naša čula, ni naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž“ trebalo „živeti bez ubeđenja (adoxastoi), bez naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja mišljenja o njima (akradantoi).“ Bez ubeđenja treba živeti očigledno zato što sva naša ubeđenja ne bi bila ni istinita ni lažna; naime, kada bi bila istinita, to ne bi bio problem; ako bi bila lažna, mi bismo jednostavno mogli da usvojimo suprotna ubeđenja.
Međutim, pošto nisu ni istinita ni lažna, a čine se da su istinita, onda jedini način da izbegnemo zabludu jeste da ih se u potpunosti lišimo. Odsustvo naklonosti podrazumeva da ne treba biti naklonjen niti prihvatanju neke stvari kao istinite, niti odbacivanju nje kao lažne. Ne menjanje mišljenja podrazumeva postojanost u našem nepoverenju prema čulnim opažajima i ubeđenjima; ne smemo se dvoumiti između jednog ili drugog ubeđenja, niti između posedovanja ili neposedovanja ubeđenja.
Nakon ovih preporuka u pogledu stava koji treba zauzei prema stvarima, a koje predstavljaju posledicu prirode samih stvari koja je opisana trima pridevima koje smo gore razmatrali, Timon nas izveštava kakve su Pironove smernice bile u vezi sa time kako treba govoriti o stvarima. On kaže da treba govoriti „o svakoj pojedinačnoj stvari da ništa više jeste nego što nije, nego što i jeste i nije, ili nego što ni jeste ni nije.“ Ovo je jedan od oblika skeptičkog izraza „ne više“ (ou mallon ili ouden mallon) koji će kasnije Sekst u Osnovama pironizma (PH 1.188-91) opisati kao izraz koji je igrao posebnu ulogu u skeptičkoj filozofiji.
Glagol „jeste“ (esti i ouk esti) u grčkom jeziku imaju višestruku upotrebu. On može imati predikativnu upotrebu, u kom smislu, kada kažemo da nešto jeste, pod tim podrazumevamo da „nešto jeste F“, a može imati i egzistencijalnu upotrebu, gde reći da nešto jeste jednostavno znači reći da neka stvar postoji, odnosno da je neko stanje stvari slučaj. Ako uzmemo ovaj izraz u skraćenom obliku, „[nijedna stvar] ništa više jeste nego što nije“, možemo ga interpretirati kao da znači „nijedna stvar nije više F nego što je ne- F“. Mnogi autori su, usled značaja koji je Sekst pridao ovom izrazu, kao i na osnovu Diogenove primedbe da „kao što kaže Timon u Pitonu, pomenuti izraz ima značenje odsustva svakog određivanja i uzdržavanja od suda“ (DL 9.76), poistovećivali način na koji je Piron upotrebljavao izraz ou mallon sa načinom na koji je on bio korišćen u kasnijem pironizmu, kako je to Sekst objasnio. Međutim, u običnom, svakodnevnom govoru, ou mallon je imalo značenje tvrđenja „x nije u ništa većoj meri F nego što je ne-F“, a ne uzdržavanja od suda u pogledu toga da li x jeste ili nije F. Ako stavimo ovaj izraz u kontekst metafizičke interpretacije Pironovog stava o prirodi stvari, vidimo da se se prvo tumačenje izraza ou mallon mnogo bolje uklapa: ako su stvari u samoj svojoj prirodi takve da su neodređene i neizdiferencirane, nema razloga da se uzdržimo od suda o tome da li je neka stvar F ili nije F; jednostavno ćemo tvrditi da, pošto je sama stvar koju posmatramo po sebi neodređena u pogledu, recimo, posedovanja osobine F, ne postoji definitivno stanje stvari takvo da se na nju može (ili ne može) primeniti ili predikat F, ili predikat ne-F. Koncept uzdržavanja od suda očigledno ovde ne igra nikakvu ulogu.
Pogledajmo kakav je odnos ostale dve sintagme, „i jeste i nije“ i „niti jeste, niti nije“ prema delu koji smo već razmotrili. Henkinson razlikuje šire i uže značenje cele ove Pironove rečenice, u zavisnosti od toga kakav odnos preostala konjunkcija i negativna disjunkcija imaju prema početnoj sintagmi „[nijedna stvar] ništa više jeste nego što nije“.9 Prema užem značenju, konjunkcija i negativna disjunkcija funkcionišu kao alternative izrazu ou mallon, tako da o svakoj pojedinačnoj stvari treba da govorimo da: Ili (nije više p nego što je ne-p) ili (i p i ne-p) ili (ni p ni ne-p). Šire značenje podrazumeva da se „i jeste i nije“ i „niti jeste, niti nije“ kombinuju i sa „jeste“ i sa „nije“ iz prvog dela izraza odvojeno, čime dobijamo jedan izraz oblika „ne više“ koji pokriva četiri mogućnosti: Ne više (p, ne-p, i p i ne-p, ni p ni ne-p).
Sintaktički, moguće su obe interpretacije.10 Ipak, Henkinsonova uža interpretacija dovodi nas u određenu koliziju sa stavom da „ni naša čula, niti naša ubeđenja ne govore ni istinu, ni laž“, zato što podrazumeva da za neku datu stvar x, mi tvrdimo i da jeste i da nije F (odnosno, ni da jeste ni da nije F), što bi značilo da smatramo da su naša ubeđenja da x jeste F i da x nije F istinita, a ne da nisu ni istinita ni lažna. Zato se slažem sa Betom da je druga, šira interpretacija izraza ou mallon više u skladu sa citiranim pasusom, jer nas zaista ostavlja bez ikakvih ubeđenja: o svakoj stvari treba reći da, između četiri mogućnosti da je ona F, mogućnosti da ona nije F, da i jeste i nije F, i da ni jeste ni nije F, nijedna ne deluje verovatnije od druge.11
Pironov odgovor na treće pitanje, prema Timonu, glasio je da će “za one koji zauzmu takav stav, ishod biti prvo ne-tvrđenje (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia).“ Pojam slobode od brige, odnosno od uznemirenosti, javlja se kako u kasnijem pironizmu (vidi npr. PH 1.8), tako i u epikureizmu.12 Iako se načini na koje su Piron, Sekst ili Epikur smatrali da je moguće doći do spokojstva duše razlikuju, nema nikakve sumnje da je suštinsko značenje pojma ataraxia istovetno. Što se tiče pojma aphasia, i on se javlja kod Seksta (1.192-3), gde se odnosi na ustezanje od tvrđenja bilo kakvog stava o prirodi stvari, pozitivnog ili negativnog. Moguće je, pak, da kod Pirona ovaj pojam još uvek ne poseduje tako razvijeno značenje, već da je njegov smisao bliži značenju koje on ima u svakodnevnom jeziku, „ćutanje“. To sugeriše činjenica da bi aphasia trebalo da se javi kao rezultat zauzimanja stava prema stvarima koji podrazumeva odsustvo ubeđenja, naklonosti i menjenja mišljenja, kao i načina govora koji se rukovodi prema načele ou mallon. Pošto bi se, na osnovu datog konteksta, moglo pretpostaviti da je stanje aphasia-e nešto uznemirujuće, čini se da bi ono moglo biti samo privremen korak, funkcionišući poput uvoda u stanje duševnog mira.
Sačuvano je mnoštvo anegdota o Pironovom neuobičajenom ponašanju i načinu života.
Najveći broj njih zabeležio je Diogen. Jedan od tipičnih opisa njegovog ponašanja o Pironu kaže: ničemu se nije sklanjao sa puta, ničega se nije čuvao, prema svemu je pokazivao savršenu ravnodušnost, bilo da su to kola, provalije ili psi, i ništa nije ostavljao čulima da o tome donesu odluku. No, spasavali su ga njegovi prijatelji koji su, po pričanju Antigona iz Karista, išli u stopu za njim. (DL 9.62)
Isti autor, Antigon iz Karista, koji je, prema Diogenu, napisao knjigu O Pironu, kaže da je Piron uvek bio istog raspoloženja, tako da bi nastavio da govori čak i kada bi ga slušaoci potpuno napustili (DL 9.63). Takođe, kada se Anaksarh jednom zaglavio u močvari, Piron je jednosavno prošao pored njega ne pruživši mu pomoć, zbog čega ga je Anaksarh kasnije pohvalio, ceneći njegovu „nezainteresovanost i ravnodušnost“ (DL 9.63).
Ove, i veliki broj drugih anegdota, prikazuju Pirona kao osobenjaka koji se uopšte ne obazire na konvencije koje podrazumevaju socijalne interakcije sa ljudima. Jedan izveštaj tvrdi da se Piron nije čak ni namrštio kada su mu vidali rane bolnim melemima, sečenjem i paljenjem (DL 9.67). Takođe, zabeležena su dva slučaja u kojima Piron nije uspeo da tadrži svoj uobičajeni mir: prvi je pomalo nejasan incident u koji je bila uključena njegova sestra (DL 9.66, Eus. Praep. evan. XIV 18.26), koji ga je rezbesneo; drugi govori o tome kako ga je neki pas uplašio kad je skočio na njega (DL 9.66).
Osnovna pitanja koje se postavljaju u vezi sa ovim živopisnim anegdotama o Pironu su: da li su one, i u kojoj meri, tačne? U kakvoj vezi one stoje sa Pironovim filozofskim stavovima izloženim u ključnom Aristoklovom izveštaju?
Vidimo da između Antiginove priče da su Pirona prijatelji morali da prate u stopu i spasavaju ga od nedaća i pozicije izložene u Aristoklovom pasusu na prvi pogled postoji očigledna veza. Piron je smatrao da ne smemo verovati svojim čulima, i pomenuta priča oslikava upravo jedno takvo nepoverenje. Međutim, ne bismo smeli tako lako da prihvatimo Antigonove izveštaje kao autentične, i to iz najmanje dva razloga: prvo, teško je poverovati da je neko ko je imao svoje učenike, kome je rodni grad odao počast podizanjem statue (Pauzanija, 6.24,5), a možda čak i izborom za vrhovnog sveštenika (DL 9.64) bio neuračunljiv i na granici ludila; drugo, ako uzmemo Antigonove opise kao tačne, i pretpotavimo da je Pironovo ponašanje bilo posledica njegove filozofske pozicije, onda bismo lako uvideli da je ta pozicija očigledno samo-protivrečna. Naime, Piron ne veruje čulima, ali mu to polazi za rukom samo zato što ga drugi, koji postupaju suprotno, štite od posledica tog nepoverenja. Nije teško uočiti da ova vrsta anegdota o Pironu potiče od prigovora koji je izneo još Aristotel (Metaf. IV 1008b12-20), čija je osnovna teza da je delovanje nemoguće u odsustvu jasnih verovanja. Ipak, nema dovoljno razloga ni da odbacimo sva svedočanstva nalik Antigonovim, takođe. Čak i da on, pored onih koji mu se eksplicitno pripisuju, stoji iza svih ostalih anonimnih biografskih podataka izloženih kod Diogena, tu su anegdote Eratostena i Posejdonija slične sadržine (DL 9.66 i 68).
Nešto drugačiju naglasak u vezi sa Pironovim ponašanjem pružaju anegdote koje se pozivaju na Timona kao svoj izvor. U paragrafu 9.65 Diogen navodi dva citata iz Timonovih spisa:
O Pirone, o starče, kako i gde si se oslobodio
robovanja sofistima, i njihovog praznoslovlja,
kako si se oslobodio okova prevare i zavodljivog govora?
Nije ti stalo do toga da istražuješ koji vetrovi
duvaju Heladom, odakle duvaju i na koju stranu.
Ovo želi da sazna moje srce, o Pirone:
Kako si to uspeo da kao čovek tako mirno prolaziš kroz život,
ti koji jedini vodiš ljude kao kakav bog.
Timon ovde hvali Pirona kao nekog ko je dostigao govoto nadljudski stepen duševnog mira, nekog ko ne želi da „istražuje koji vetrovi duvaju Heladom“. Osnovna ideja je da ključni izvor briga drugih ljudi predstavlja to što poseduju ubeđenja i bave se teorijskim istraživanjima, dok je Piron svoje spokojstvo postigao upravo odbacujući ta dva.
Biografsko-anegdotski materijal Antigona i fragmenti koji potiču od Timona daju nam, kao komplementarna svadočanstva, sliku o Pironu kao čoveku koji je postigao izuzetan duševni mir istovremeno i uzdržavajući se od prihvatanja ubeđenja i teoretisanja, i nemareći za društvene norme i stvari poput bola, opasnosti, itd. Ako na taj način tumačimo svedočanstva o Pironu, onda vidimo da njegovo spokojstvo ima istovremeno i teorijske i praktične izvore, pri čemu se Timon, čini se, trudio da istakne teorijske, a autori biografskog materijala praktične.
1 Postoje indikacije da je Piron bio autor jedne pesme u čast Aleksandra (M 1.282). Ne postoji način da se sa sigurnošću potvrdi ovaj podatak, ali čak i da je tačna, ta činjenica ne poseduje nikakvu filozofsku relevantnost.
