Ono
što nam je upropastilo kulturu, to je naše zapadnjačko shvatanje
umetnosti i koristi koju iz nje možemo da izvučemo. Umetnost i
kultura ne mogu se složiti, suprotno opšte rasprostranjenom
mišljenju!
Istinska kultura deluje svojom egzaltacijom i svojom
snagom, a evropski ideal umetnosti nastoji da dovede duh u položaj
koji ga odvaja od te snage i daje mu samo ulogu posmatrača.
Nikada,
u samom času kad nas život napušta, nije se toliko govorilo o
civilizaciji i kulturi. Postoji neki čudan paralelizam između tog
opšteg rušenja života, koje leži u osnovi savremenog rasula, i
brige oko kulture koja se nikad nije podudarala sa životom i koja je
stvorena zato da bi upravljala njime.
Pre nego što pređem na
kulturu, moram da izjavim da je svet gladan, i da mu nije stalo do
kulture; i da se samo veštačkim putevima nastoji da se na kulturu
skrenu misli koje su upravljene na glad.
Stoga mi se ne čini
najhitnijim toliko nužnost da se odbrani kultura, koja nikad nije
spasla nijednog čoveka od brige da bolje živi i da ne bude gladan,
koliko to da se iz onog što se naziva kulturom izvuku ideje čija je
životvorna snaga jednaka snazi osećaja gladi.
Nama je, pre
svega, potrebno da živimo i da verujemo u ono što nam omogućuje da
živimo i da nešto doprinosi da živimo – i da ono što proističe
iz tajnovitih dubina nas samih ne treba da dopre do nas u vidu
prostačke zabrinutosti za probavu.
Naime, ako je za sve nas
važno da odmah jedemo, trebalo bi da je još važnije da ne rasipamo
odjednom našu običnu snagu gladi na jedinu brigu da jedemo.
Ako
je obeležje epohe nered, ja u osnovi tog nereda vidim raskid između
stvari i reči, ideja i znakova koji su njihovo ovaploćenje.
Nikako
se ne može reći da nam nedostaju sistemi mišljenja; za našu staru
evropsku i francusku kulturu karakteristični su njihov broj i
njihove protivrečnosti: ali gde se to vidi da je život, naš život,
ikad bio obeležen tim sistemima?
Ne kažem da su filozofski
sistemi nešto što treba da bude odmah i neposredno primenjeno; ali
svakako jedno od ovog mora da bude:
Ili su ti sistemi u nama, i
mi smo do te mere prožeti njima da od njih živimo, a onda čemu nam
knjige? Ili nismo njima prožeti, a onda oni ne zaslužuju da pokreću
naš život; u tom slučaju, šta mari ako nestanu?
Treba
staviti težište na tu ideju tvoračke kulture koja u nama postaje
jedan nov organ, neka vrsta novog daha: a civilizacija, to je
primenjena kultura, koja upravlja čak i našim najtananijim
delovanjima. duhom prisutna u stvarima; stoga je podvajanje
civilizacije i kulture veštačko, kao što je veštačka i upotreba
dve reči za označavanje jedne jedinstvene i istovetne akcije.
O
civilizovanom čoveku sudi se po načinu na koji se vlada i misli da
se vlada; ali već i u reči civilizovan čovek postoji zabuna; za
sve nas, kultivisan civilizovan čovek to je čovek obavešten o
sistemima, čovek koji misli u sistemima, formama, znacima,
predstavama.
To je čudovište u kome se razvila do apsurda naša
sposobnost da izvlačimo misli iz postupaka, umesto da naše postupke
izjednačimo sa našim mislima.
Ako našem životu nedostaje
sumpor, što će reći neka stalna magija, to je stoga što nam se
dopada da posmatramo naše postupke i da se gubimo u razmatranju
maštanih vidova naših postupaka, umesto da nas oni podstiču.
I
ta odlika je isključivo ljudska. Reći ću čak da ta zažarenost
/zaraženost?/ ljudskim kvari naše ideje koje je trebalo da ostanu
božanske; jer sam daleko od toga da verujem u natprirodno i božansko
koje je izmislio čovek. Ja, naprotiv, mislim da je čovekovo
hiljadugodišnje posredovanje izvitoperilo ono što je božansko.
U
doba kad više ništa ne opravdava život, treba iznova da prihvatimo
naše ideje o životu. Taj bolni rascep je razlog zbog kojeg nam se
stvari svete, a poezija, koja nije više u nama i koju više ne
uspevamo da pronađemo u stvarima, odjednom izbija iz mračnih strana
stvari; i nikad nije bilo viđeno toliko zločina čija se
bezrazložna bizarnost može objasniti našom nemoći da posedujemo
život.
Ako je pozorište stvoreno zato da omogući našim
potisnutim strastima da izađu na svetlost dana, onda se neka vrsta
užasne poezije razotkriva kroz čudne postupke u kojima
izvitoperavanje činjenice življenja pokazuje da je snaga života
netaknuta i da bi bilo dovoljno da je samo bolje upravimo.
Ali
ma kako da nam je silno stalo do magije, mi, u stvari, strahujemo od
života koji bi se u celini odvijao u znaku istinske magije.
Stoga
se zbog našeg ukorenjenog odsustva kulture čudimo izvesnim
veličanstvenim anomalijama i tome, na primer, da na ostrvu bez
ikakvog dodira sa savremenom civilizacijom, najobičniji prolazak
broda, na kojem se nalaze samo zdravi ljudi, može da izazove pojavu
bolesti nepoznatih na tom ostrvu, a koje su svojstvene našim
stranama: osip, influencu, grip, reumatizam, sinuzit, polineuritis,
itd.,itd.
Isto tako kad mislimo da Crnci imaju neprijatan miris,
zaboravljamo da za sve ono što nije Evropa, mi, belci, imamo
neprijatan miris. Rekao bih čak da imamo nekakav beli miris, beo kao
kad se kaže „belo zlo“.
Kao što se kaže za gvožđe da je
dovedeno do belog usijanja, tako se isto može reći za sve što je
preterano da je belo; a za jednog Azijata bela boja je postala
znamenje potpunog raspadanja.
Posle ovoga možemo početi sa
izlaganjem ideje o kulturi, ideje koja je, pre svega,
protest.
Protest protiv besmislenog sužavanja pojma kulture
koja se svodi na neku vrstu nepojmljivog Panteona; što pak dovodi do
nekakvog obožavanja kulture, slično idolopokloničkim religijama
koje smeštaju bogove u svoj Panteon.
Protest protiv podvojene
ideje koju stvaramo o kulturi, kao da je kultura s jedne, a život s
druge strane; i kao da istinska kultura nije najsavršenije sredstvo
da se shvati i ispunjava život.
Može se spaliti aleksandrijska
biblioteka. Iznad i izvan papirusa postoje snage: za izvesno vreme
biće nam uskraćena sposobnost da pronađemo te snage, ali se
njihova energija neće uništiti. I dobro je da suviše velike
olakšice nestanu i da forma padne u zaborav; iznova će se javiti sa
rastućom snagom, kultura bez prostora i vremena, kultura koja sadrži
u sebi naš nervni kapacitet. I pravedno je da s vremena na vreme
dođe do kataklizmi koje će nas primorati da se vratimo prirodi, što
će reći da pronađemo život. Stari totemizam životinja, kamenja,
predmeta krcatih eksplozivnom snagom, divljački iskićenih kostima,
jednom rečju sve što služi tome da se uhvate, uprave i razviju
snage, sve je to za nas mrtva stvar iz koje jedino umemo da izvučemo
artističku i statičnu korist, korist uživaoca a ne
učesnika.
Totemizam je učesnik, jer se kreće, a stvoren je za
učesnike; a svaka istinska kultura oslanja se na varvarska i
primitivna sredstva totemizma čiji divlji, to jest svršeno spontani
život hoću da slavim.
Ono što nam je upropastilo kulturu, to
je naše zapadnjačko shvatanje umetnosti i koristi koju iz nje
možemo da izvučemo. Umetnost i kultura ne mogu se složiti,
suprotno opšte rasprostranjenom mišljenju!
Istinska kultura
deluje svojom egzaltacijom i svojom snagom, a evropski ideal
umetnosti nastoji da dovede duh u položaj koji ga odvaja od te snage
i daje mu samo ulogu posmatrača. To je jedna lena i beskorisna ideja
koja u vrlo kratkom vremenu dovodi do smrti. Ako su silna uvrtanja
zmije Quetzalcoatl harmonična, to je stoga što ispoljavaju
ravnotežu i kretanje jedne uspavane snage; a silina oblika ovde
služi samo zato da zavede i zarobi snagu koja, u muzici, budi jednu
bolnu klavijaturu.
Bogovi što spavaju u Muzejima: bog Vatre sa
svojom kadionicom koja podseća na inkvizitorski tronožac; Tlalok,
jedan od mnogobrojnih bogova Voda, isklesan u zelenom granitu;
Boginja Majka Voda, Boginja Majka Cveća; nepromenljiv izraz što
odzvanja pod pokrivačem od mnogih slojeva vode, izraz Boginje u
odeždi od zelenog žada; ushićen i blažen izraz, lice prepuno
mirisa gde se kovitlaju atomi sunca, lice Boginje Majke Cveća; ta
vrsta prirodne potčinjenosti jednog sveta u kojem kamen živi pošto
je bio dobro isklesan, taj svet organskih civilizovanih ljudi, hoću
da kažem onih čiji životni organi izrastaju takođe iz njihovog
spokoja, taj ljudski svet prodire u nas, učestvuje u plesu bogova,
ne okrećući se i ne gledajući unazad, pod pretnjom da se pretvori,
kao i mi sami, u trošne statue od soli.
U Meksiku, pošto je
reč o Meksiku, ne postoji umetnost, a stvari služe. I svet je u
stanju stalnog oduševljenja.
Jedna autentična kultura
suprotstavlja našoj inertnoj i nepristrasnoj ideji umetnosti jednu
magijsku i silno egoističnu, što će reći pristrasnu ideju. Jer
Meksikanci zarobljuju Manas, snage koje spavaju u svakom obliku i
koje ne mogu da proisteknu iz posmatranja formi zbog njih samih, već
jedino zbog magijskog izjednačavanja s tim formama. A stari Totemi
su tu da bi ubrzali sjedinjavanje.
Teško je u trenutku kad nas
sve nagoni da spavamo, dok gledamo prikovanih i svesnih očiju, da se
probudimo i da posmatramo kao u snu, očima koje više ne znaju čemu
služe, i čiji je pogled okrenut unutra.
Tako se rađa čudna
ideja neke nezainteresovane radnje, ali koja je radnja, ipak, i to
vrlo silovita, da se dodirne iskušenje spokoja.
Svaki stvarni
lik ima senku koja ga udvaja; i umetnost pada u trenutku kad vajar
modelujući veruje da oslobađa neku vrstu senke čije će postojanje
uništiti njegov spokoj.
Kao svaka magijska kultura koju njeni
hijeroglifi proširuju, pozorište takođe ima svoje senke; i od svih
jezika i od svih umetnosti, ono jedino još ima senke koje su
proširile svoje granice. I može se reći da još od samog početka
one nisu podnosile ograničenja.
Naša okamenjena ideja
pozorišta pridružuje se našoj okamenjenoj ideji kulture bez senki,
kulture u kojoj naš duh, ma gde se makao, susreće samo prazninu,
iako je prostor pun.
Ali istinsko pozorište, pošto se kreće i
pošto se koristi živim oruđem, nastavlja da oživljuje senke u
kojima život nije prestao da posrće. Glumac koji ne čini dvaput
isti pokret, već čini pokrete, kreće se, i, naravno, zlostavlja
forme, ali iza tih formi, i kroz samo njihovo razaranje, on je kadar
da dosegne ono što nadživljuje forme i doprinosi da se one
nastave.
Pozorište koje nije sadržano ni u čemu, ali se služi
svim jezicima: pokretima, zvucima, vatrom, kricima, pronalazi sebe
upravo u onom času u kojem je duhu potreban jezik da bi se
izrazio.
I svođenje pozorišta na jedan jezik: na pisane reči,
muziku, svetlost, zvuke, ubrzo vodi njegovoj propasti, pošto izbor
jednog jezika potvrđuje samo sklonost ka olakšicama koje nam on sam
nudi; a isušivanje jezika prati njegovo ograničavanje.
Za
pozorište kao i za kulturu ostaje pitanje kako da se imenuju senke i
kako da se upravlja njima; a pozorište, koje se ne vezuje za jezik i
oblike, ruši samim tim lažne senke, ali priprema put za drugo
rađanje senki oko kojih se odvija istinski spektakl života.
Razoriti
jezik da bi se dodirnuo život, to znači stvoriti ili iznova
stvarati pozorište; i važno je ne verovati da taj čin treba da
bude svet, što će reći namenjen samo nekima. Važno je samo
verovati da njega ne može bilo ko da stvori i da je za to potrebna
priprema.
Ovo vodi odbacivanju uobičajenog ograničavanja
čoveka i njegovih moći i vraćanju beskonačnosti granicama onog
što se zove stvarnost.
Treba verovati u smisao života koji će
se obnoviti zahvaljujući pozorištu, života u kojem je čovek
neustrašivi gospodar onog čega još nema, a što će on stvoriti. I
sve ono što još nije rođeno, može da se rodi, pod uslovom da se
ne zadovoljimo time da ostanemo obični organi za primanje
utisaka.
Isto tako, kad izgovorimo reč život, treba da
znamo da nije u pitanju život koji potvrđuju spoljašnje činjenice,
već ona vrsta krhkog i živog žarišta u koje forme ne zadiru. I
ako postoji nešto pakleno i istinski prokleto u ovom vremenu, to je
činjenica da se artistički zadržavamo na formama, umesto da budemo
slični mučenicima koje spaljuju i koji se krste na svojim lomačama.
Antonen
Arto
https://livano85.blogspot.com/2018/12/antonen-arto-iz-knjige-pozoriste-i.html
