Navršava se devedeset godina od smrti doktora Rodolfa Arčibalda Rajsa (Rodolphe Archibald Reiss 1875-1929).
Piše: Nenad Ž. Petrović
Doktor Rajs, u Srbiji poznat kao „Švajcarac sa Kajmakčalana“ promenio je tokom svog nedugog života tri domovine i ni u jednoj nije bio srećan niti prihvaćen. On je Švajcarac po tome što je napustio Nemačku u kojoj se rodio i živeo do kraja gimnazijskog školovanja pa je primio državljanstvo večno neutralne zemlje.
Rajs je rođenjem bio etnički Nemac ali je tokom života dao suviše dokaza da se odrekao svojih korena i sebe nije smatrao Nemcem. Studije hemije završio je u Lozani gde je osnovao Institut za kriminologiju. Bio je svetski priznat u svojoj struci. U svom delu Šta sam video i proživeo u velikim danima, Beograd 1928, opisuje kako ga je odmah po izbijanju rata vlada Srbije preko svog generalnog konzula u Švajcarskoj pozvala da dođe u Srbiju i stručno veštači o prekršajima ratnog prava od strane Centralnih sila. Rajs je opisao zločine koje su pukovnije Dvojne monarhije sastavljene od etničkih Mađara izvršile u Mačvi u leto 1914. godine i to nije sporno.
Sve vreme rata proveo je sa srpskom vojskom i vladom pa je kao dobrovoljac pristupio srpskoj vojsci dobivši čin počasnog kapetana. Mnogi su smatrali da je time prekršio ne samo lojalnost svojoj drugoj domovini koja je bila neutralna već da je bacio senku i na svoj forenzičarski rad. Šta sam video piše kako je u Švajcarskoj bio oslobođen vojne obaveze zbog srčane mane mada je žarko želeo da služi vojsku. Da je Rajs kojim slučajem ostao nemački podanik vojni sud ove zemlje mogao je da ga u odsustvu osudi na smrt zbog veleizdaje za delikt „stavljanje u službu neprijateljskoj zemlji tokom rata“. Paragrafi su neumoljivi i nigde se ne priznaje savest i pravo na opredeljenje u takvim stvarima.
No, Rajs je kao državljanin Švajcarske bio toga pošteđen ali ne i optužbi štampe Centralnih sila da je kao etnički Nemac izdao svoj narod prešavši na stranu neprijatelja a i dela švajcarske štampe da je izneverio neutralnost svoje druge domovine. Iz onoga što je pisao o svom delovanju tokom rata proizilazi da Rajs nikako nije bio pacifista, on je bio pristalica rata i smatrao je da Nemačku i Austrougarsku treba poraziti za dobrobit i napredak čovečanstva. On se potpuno svrstao na stranu Antante i u njemu nema trunke neutraliteta i pacifizma. Kada se rat završio pobedom sila koje su proklamovale da će Evropi i svetu doneti večiti mir i napredak, Rajs se nastanio u Beogradu gde je osnovao Tehničku policiju (policijsku službu za forenziku i uviđaje) ali je došavši u sukob sa nekim moćnicima bio smenjen sa direktorskog mesta. Živeo je u svojoj kući u Topčideru i do kraja života radio kao honorarni stručnjak za otkrivanje falsifikata u Narodnoj banci.
U vreme raspada SFRJ, tačnije 1997. godine, pojavila se prvi put u integralnom obliku Rajsova poslanica Srbima koja u originalu počinje sa „Ecoutez Serbes!“ te je prevod naslovljen kao „Čujte Srbi!“ Rajs je ovo delo napisao 1928. godine a namenio ga da bude objavljeno posle smrti. Pisac u njemu nabraja najpre vrline srpskog naroda podrazumevajući pod tim seljake koje stavlja u oštru protivrečnost prema inteligenciji i gradu. Vrline su: demokratičnost (pod kojom Rajs razume otvorenost, širokogrudost, tolerantnost a ne politički sistem demokratije), gostoljubivost, spremnost za samopožrtvovanje, nesebičnost…
Rajs smatra da je pozitivno kod Srba to što nisu hrišćani jer je uočio da ono što se ovde smatra za pravoslavnu veru predstavlja ustvari kult nacije zaodenut u hrišćanstvo. On je konzervativac u stavu prema savremenim društvenim kretanjima, tradicionalista, demagog i populista koji nekritički veliča srpskog seljaka naspram inteligencije koju vidi kao odrođenu, on se divi Musoliniju i predlaže da Kraljevina SHS bude partner i saveznik Italiji u otporu agresivnoj Nemačkoj (ovo piše u vreme Vajmarske republike!), protivnik je parlamentarizma i predlaže neki oblik korporativizma kao spasonosno rešenje za Kraljevinu SHS, protivnik je emancipacije žena, smatra da je u ono vreme bilo previše ženske omladine koja se školovala na univerzitetima, studentkinje žive promiskuitetno i masovno obolevaju od sifilisa, uopšte je kod nas previše srednje i visoko obrazovanih, protiv je besplatnog školovanja jer to odvlači omladinu od poljoprivrede u kojoj leži budućnost srpske nacije! Protiv je industrijalizacije i protiv migracija iz sela u grad koji su po njemu tada bili enormni! Secirajući srpske mane, koje kao prijatelj želi da stavi na znanje da bi se ispravile, opisuje ono što svi dobro znamo: pokvarenost društva (za koje tvrdi da postoji samo među obrazovanim i gradskim stanovništvom), korumpiranost, snobizam, pomodarstvo, podražavanje civilizaciji bez stvarnog preuzimanja njenih dostignuća, razorno partijaštvo i borba za vlast…
Autor se izražavao pogrdno – ne o upravljačkoj eliti, ne o generalima i industrijalcima, ne o inteligenciji – već o celini naroda kome je rođenjem prvobitno pripadao: „Ali, ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogom one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara, izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi.
A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austrougari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi ‘cvet’ vaše prestonice koji se diči da je savremen. /…/ Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima. Samo deset godina posle poslednjeg topovskog pucnja, njih primaju kao povlašćene.“ Takođe, u svojim sećanjima iz rata Rajs otvoreno iskazuje mržnju i prezir ne prema upravljačkim elitama već prema celim narodima: Nemcima, Austrijancima, Mađarima i Bugarima. Grke takođe prezire jer su kukavice zato što ne ulaze u rat već su neutralni. Ni prema saveznicima nije blagonaklon: oštre žaoke usmerava prema Englezima pa čak i Rusima. Isključivo u superlativima piše o Francuzima, Srbima i naravno o sebi. Iskazuje ženomrzaštvo, insinuira da su dobrovoljne bolničarke iz Škotske i Engleske došle u Srbiju vođene željom za avanturama, ambicijom da zašle u godine ulove muževe, one žive promiskuitetno i šire sifilis.
Opisuje engleske bolničarke u Valjevu: „Tu je misija Gospođe Stobart, jedne opasne feministkinje. Sem njenog muža i pastora, celo njeno osoblje je žensko i prošlo je prvu mladost sem jedne devojke koja je vrlo mlada i kojoj se stoga mnogo udvaraju mladi ljudi u vojsci. Bolnica pod šatorima Gospođe Stobart bila je divno smeštena na jednoj livadi. Tu je sve bilo novo i trebalo je da posluži za lečenje zaraznih bolesti. Nažalost jedine zarazne bolesti koje su tu bile negovane, bile su bolesti nekoliko nesrećnih članova misije, od kojih su dve-tri podlegle. Tu je takođe misija škotskih žena i Serbien Relif Fond. Škotske žene su čestite žene koje predano rade kao lekarke ili bolničarke, ali njihov cilj sifražetske propagande i ženske emancipacije, koji bi se morao uspavati za vreme rata, često je i suviše očigledan.“ O ruskim bolničarkama piše: „Ipak kuća u kojoj su stanovale ‘sestre’ u varoši bila je još više posećivana od ratnika koji su želeli da malo flertuju. Bilo je teško, u vreme čaja, da čovek tamo ne nađe društva. Gospođa Tamara, lepa Tamara, kao što smo je nazivali među nama, bila je divna domaćica koje će se verno sećati oni koji su bili u Valjevu i Kragujevcu.“ Produžujući ironiju opisuje bolničarke na Solunskom frontu: „Ove valjane žene su dobro obučene, ali kroj njihove haljine odaje strahovit ukus. Same žene su većinom više ili manje kanonskih godina. Lepe i mlade su retke. Ali njihove godine ne sprečavaju ih nimalo da flertuju na sve strane i one su zaista zaslužile ovu malu razonodu. Engleska ima na pretek žena koje ne mogu da se udaju. Ko zna da li ove bolničarke, pošto su čestito izvršile svoj zadatak, neće otkriti među ratnicima, naročito među Srbima, toliko željenog muža?“
Rajs odmah pošto je došao kao neutralni posmatrač u Srbiju u leto 1914. godine učestvuje u jednoj vojnoj akciji. Pukovnik Vasić ga poziva „da polažemo mine u Savu te da se bace u vazduh austro-ugarski monitori. Razume se samo po sebi da sam prihvatio poziv sa oduševljenjem. U 18 sati u veče, spustili smo se ćuteći i u malim grupama carinarnici na obali reke. /…/ Švabe su bez sumnje nešto primetile. Operacija je propala i ne preostaje nam ništa drugo nego da se povučemo iz carinarnice, jer će nas bombardovati.“
U bitkama vođenim na Solunskom frontu ne učestvuje neposredno ali ih posmatra i uživa u njima. Prizori juriša i borbi prsa u prsa bajonetima između srpskih i bugarskih trupa opijaju ga. Na frontu je čest gost srpskim oficirima koji svi imaju posilne (sluge) a neki i kuvare. Stanuju pod šatorima, u kolibama ili bungalovima.
Obavezno ga časte slatkim, kafom i konjakom koji se ne sme odbiti: jedna, dve, tri, četiri čašice… Potom slede obilne gozbe dok vojnici na stotinak koraka odatle kao krtice mesece provode zemljosani u vlagi, prljavi, napadnuti vašima, oskudno hranjeni… U oslobođenom Bitolju potpukovnik Brunslik je „namestio usred svoje uzorne bašte jedan basen od betona. Koliko puta sam se njim koristio i, uživajući u divnoj banji, mogao sam posmatrati prizor kako Bugari bombarduju varoš ili okolinu. /…/ Bože moj, što sam svaki put kad sam bio u Bitolju, morao da pojedem i popijem kod njih! To su bile gozbe kakvih nije bilo na drugom mestu, čak ni kod Princa Regenta, gde je trpeza ipak bila dobra.
Bilo je izuzetno retkih stvari kao svežeg putera koji su fabrikovali potpukovnikovi vojnici. A tek piće! Uvek odličnog i svežeg piva, Kiantia i t. d. iz italijanske kantine u Sakulevu. Za vreme celog rata na solunskom frontu, kad sam hteo dobro jesti, odlazio sam u Bitolj, rešen da imam osam dana pokvaren stomak što sam suviše dobro jeo.“ Na položajima pod šatorom nekog oficira: „Sedamo za sto. Ručak koji je spremio na srpski način jedan kuvar vojnik, odličan je: supa sa rezancima, a pre nje tradicionalni ‘or d’evr’: beo sir, mlad luk, šunka; kuvano meso, pečeno jagnje sa salatom, pita i jedna dobra torta sa čokoladom. Ne jede se baš toliko rđavo tako blizu Bugara! Sve je pokvašeno crnim i belim vinom i, naročito šampanjem. Za vreme ručka, dok razgovor nikad ne malaksava, vojnik-ciganin Mika razonodio nas je svojom violinom i svojim pevanjem. Eto još jedan tip srpske vojske!“
Rajs je pobornik kolektivne krivice čitavih naroda, samim tim i odmazde. Prilikom proboja fronta on razgovara sa neprijateljskim vojnicima koji su se predali: „Ima još bugarskih zarobljenika. Kao što se moglo predvideti, oni bacaju svu krivicu na Ferdinanda1, političare i novinare. Ali mi im kažemo da ne nasedamo više njihovim lažima i da će oni morati platiti sve svoje zločine. Nemačka će biti doskora u istom položaju kao i Bugarska.“ (Isto, 259.) Razgovarao je i sa pripadnicima naroda koga se odrekao: „Ima nemačkih zarobljenika koji mi izgledaju jako potišteni. Oni hoće da se opravdaju: narod nije ništa učinio, on je podlegao uticaju kapitalista i militarista; on je nevin. To je izvinjenje pobeđenih!“ „Pre polaska, ispitujem zarobljenike. Sada kad se stvari za njih razvijaju rđavo, oni su svi jaganjci. NJima je dosta rata, njihovih surovih plemića, njihovog Kajzera! Oni ni izdaleka nisu tako govorili 1914, 1915 i 1916. Kad ih čovek čuje, nemački narod je najmiroljubiviji narod na svetu.“
Austrougarska vlada je 1915. godine publikovala u Švajcarskoj knjigu dokumenata kojom je optužila neprijateljske države za prekršaje međunarodnog prava. Deo toga ticao se srpske vojske. U ime srpske vlade Rajs je iz Soluna odgovorio na te optužbe ovako: Na optužbu da su u Prnjavoru nađeni kaplar i šest vojnika sa iskopanim očima i utrobom a u rane im bila bačena so, Rajs odgovara da to ne može biti istina jer svi znaju da je u Srbiji vladala oskudica soli. „Komandant 13 korpusa šalje 5. armiji tužbu pukovnika Cajdlera u kojoj ovaj veli da su Srbi dotukli austro-ugarske ranjenike. Može biti. Ali moram primetiti da, od prvog dana rata, Nemci, pa i sami Austro-Ugri dadoše i suviše primera o tome da ne treba poštovati ranjenike. U interesu odbrane, i drugi su ratnici morali sledovati tom rđavom primeru.“
Rajsovo ponašanje pobudilo je podozrenje nekih Srba: grupa opozicionih poslanika uputila je memorandum Antanti gde je optužila Rajsa da je špijun Centralnih sila. Za ovako nešto osnovu je davalo to što je on u leto 1915. godine proveden celom dužinom odbrambenih linija duž Save i Dunava od Makiša i Ade Ciganlije do Kladova i sve mu je do detalja pokazano o čemu i sam piše. Znamo da je usledila ofanziva upravo iz tog pravca. Poznato je da ljudi koji se pretvaraju „preglumljuju“. Ipak, Glavni stan Antante nije poverovao ovoj dostavi.
*
Rodolf Arčibald Rajs je u poratno vreme odmah došao u sukob sa sredinom svoje treće domovine iako podanstvo Kraljevine SHS nije želeo da primi, radije je zadržao švajcarski pasoš. Nije se ženio i decu nije imao. Tek u mirnodopsko vreme on je mogao sagledati i drugu stranu medalje. Šta je ta sredina mislila o njemu? Da li ga je zaista cenila? Upravljačka elita Srbije predvođena starim liscem Pašićem iskoristila je njegov ugled i znanje a potom ga odbacila („ćušila nogom“). Psihološki, ono što je učinio Rajs moglo bi se objasniti sindromom svakog konvertitstva odn. onog „postati veći katolik od pape“. Poznato je da konvertiti bilo da su verski, nacionalni, politički… imaju neodoljivu potrebu da se dokazuju pa odlaze u ekstrem i prevazilaze one koji nikada nisu napuštali određenu pripadnost. Ipak, ostaju sumnjivi svojoj novoj sredini.
Osmog avgusta 1929. godine došlo je do žučne svađe sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem (inače ratnim zabušantom i profiterom) koji mu je rekao nešto što Rajs nije mogao da preboli te je naprasno umro. Naizgled beznačajni povod svađe zbog toga što je Kapetanović za potrebe zidanja svoje vile naredio rabadžiji da grede preteruje prečicom tik uz Rajsovu kuću a ovaj je to zabranjivao jer mu je smetala prašina i buka. O sadržini svađe i o uvredama koje je Kapetanović izrekao Rajsu sva tri beogradska dnevna lista (Politika, Pravda i Vreme) mudro ćute. Šta je to mogao da mu kaže pa da kod Rajsa izazove izliv krvi u mozak? Možemo pretpostaviti šta mu je prestonička javnost kroz usta Kapetanovića poručila a što je Rajs kao inteligentan čovek već od ranije morao naslućivati. Da li ga je podsetio na etničko poreklo? Da li mu je rekao da je dovoljno dobio za svoje usluge i treba da ućuti? Da li mu je kazao da ako smo mu nekulturni neka se vrati tamo odakle je došao?
Izgleda da se Rajsova porodica u Nemačkoj njega odrekla. Testamentom je Rajs naglasio da niko od njegove „stare porodice“ neće dobiti ništa od zaostavštine osim izvesne Stefanije Deseter kojoj je ostavio rentu za njenog života. (Politika, 10. avgust 1929, 4.) Primećujemo da se radi o francuskom prezimenu, očito od muža.
*
Protiv nacionalizma svaki častan čovek treba da se bori u svojoj sredini, među svojim narodom, ili ako to nije moguće u nekoj neutralnoj zemlji. Ne prelaskom na stranu tuđeg nacionalnog projekta.
Autor je književnik i istoričar
https://www.danas.rs/nedelja/apatrid-u-tri-domovine-arcibald-rajs/
