Muškarac, u svom ekstremnom obliku naučnika i filozofa, traga za čistim i apstraktnim idejama, tim tajanstvenim entitetima koji ne pripadaju živom svetu, zbrkanom svetu života i smrti, bola i osećanja, nego hladnom Univerzumu večnih objekata.
Bilo je izvanrednih žena u književnosti i umetnosti, ali ni jedne jedine u filozofiji. Taj zanimljiv fenomen, kroz različite tipove civilizacije, bio bi dovoljan da se podupre ova teza. Аli ima vrednih svedočanstava koja ne dokazuju nesposobnost žene za apstrakciju, nego njenu ravnodušnost, pa čak i odbojnost prema apstrakciji.
Đina Lombrozo: „Dodiri koje sam imala sa ženama posvećenim nauci, opažanja prikupljena u različitim zemljama, zajedno sa iskrenom introspekcijom, ubedili su me da, naprotiv, između muške i ženske inteligencije postoje ne kvantitativne, nego kvalitativne razlike, kao i razlike u usmerenju, koje su vezane ne toliko za okolnosti uslovljene tradicijom, običajima, koliko za specifičnu funkciju kojoj je žena namenjena – materinstvo… Ženu, koja pokazuje tako živo zanimanje za sve što je okružuje, za sve što može da vidi, oseti ili dodirne, nimalo ne zanima provera velikih zakona koji upravljaju onime što vređa njena čula i njen duh. Njena žeđ za znanjem se upućuje samim stvarima, a ne dalekim uzrocima kojima se stvari pokoravaju; nju ne zanima da prebrojava otkucaje bolesnog srca, nego da sazna zašto je ono bolesno… Žena posmatra univerzum očima i dušom majke. Biljke, životinje, muškarci, za nju nisu spoznajni problemi, nego bića kadra da pate i uživaju, bića za koja oseća da je vezana ne spoznajom, nego ljubavlju. Nauka radi nauke, umetnost radi umetnosti, vera radi vere, sve što se nalazi izvan konkretnog i korisnog, za ženu nema smisla… Tvrdilo se da ta različitost intelektuainog usmerenja potiče od nedostatka dodira žene sa obrazovanjem, od toga što je ona vekovima bila predata domaćim poslovima. Međutim, strast nema nikakve veze sa obrazovanjem, niti sa običajima, niti sa sposobnostima… Naprotiv, strast prema nauci ili prema apstraktnim teorijama postoji čak i u muškarcima bez obrazovanja, u mnogim radnicima i seljacima koji osećaju tu čežnju isto onako živo i nesebično kao i obrazovani ljudi. U slobodno vreme, srednjovekovne zanatlije i ratari uživali su u raspravama o umetnosti i veri. I danas još u mnogim selima viđamo seljake koji više nego veću zaradu vole uživanje u tome što će povremeno zasvirati na nekom instrumentu ili raspravljati o svetskim pitanjima. Koliko se astrologa i meteorologa nalazi među seljacima! Nije nikakva retkost susresti u nekom seocetu kakvog skromnog sajdžiju, na primer, koji je uz odricanja uspeo da nabavi mali teleskop, pa je, postavši dika i ponos sela, stalno okružen dečacima koji žele da posmatraju nebeski svod.“
Sonja Kovalevska, znamenita matematičarka, beleži u svojoj knjizi Uspomene: „Naučni rad i stvaranje nemaju nikakve vrednosti, jer niti pružaju sreću, niti čine da čovečanstvo bude bolje. Ludost je utrošiti mladost na takvo učenje; prava je nesreća, naročito za ženu, posedovati sposobnosti koje je guraju ka delatnosti od koje nema nikakve radosti.“
Njen prijatelj matematičar Mitag-Lefler priča kako ju je spopala ludačka manija da veze upravo u trenutku kada je trebalo da dobije nagradu Burden. Zaljubljena u matematičara Vajerštrasa, Sonju je na naučni rad podsticala ljubav, što je sasvim prirodna stvar za jednu ženu, i to ne ljubav prema samoj nauci, što je sasvim muška stvar. Iz Rusije piše gospođi Lefler: „U Stokholmu, gde me smatraju za braniteljku ženske emancipacije, na kraju sam poverovala kako je moja dužnost u stvari da se posvetim matematici, pa tako i činim. Ali ovde sam poznata kao Fufijeva mama.“ Madam Lefler tvrdi: „Traženje apstraktnih istina niti ju je zanimalo, niti zadovoljavalo. Čim bi se neka nova ideja tog tipa javila u njoj, trebalo ju je podsticati da je razvije. Proizvod njenog mozga nije se smeo zadržavati na nekom apstraktnom čovečanstvu, nego je morao služiti kao čast nekome od koga bi ona mogla primiti odgovarajući dar.“
Ernesto Sabato
Univerzum i pojedinac
