Između poetike i politike
(Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca
(International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila
Mirjana Miočinović
u saradnji sa
Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
III dio
Vladimir Arsenijević: Imao sam prilike nekoliko puta da se sretnemo širom Evrope, u Nemačkoj, u Poljskoj… Mislim da je ovo prvi put da gostuje u našem gradu… On je neko koga zaista nije potrebno posebno predstavljati. Andžej Stasjuk će nam pročitati svoj tekst koji se zove „Putovati znači živeti“.
Andžej Stasjuk: Radujem se što sam prvi put u Beogradu. Vrlo lep grad. Ja sam na putovanju po južnoj Evropi, onaj koji opisuje jug Evrope. Tu sam i u trećoj ulozi, kao izdavač trećeg izdanja Grobnice za Borisa Davidoviča u našoj privatnoj izdavačkoj kući Czarne. Takođe mogu da kažem da je to jedna od najvažnijih knjiga u 20. veku, i po meni to je knjiga koja opisuje jugoistočnu Evropu kao celinu. To je istorija, geografija, to je istina da je to zapravo Ujedinjena Evropa koja više ne postoji. To je sve celina: Moskva, Evropa… to je sve celina. To je proza visokog ranga koja povremeno postaje poezija.
Ovo će biti odlomak moje knjige putopisa po južnoj Evropi, o tome kako sam ja nekad putovao tragovima Danila Kiša.
Putovati znači živeti
… Ponavljam to u sebi, uvučen u mrežu iluzornih zaobilaznih puteva, nadvožnjaka i autoputeva, slep od motrenja na putokaze i brojeve puteva, s mapom raširenom na volanu, sa sirenama za vratom, razrok od gledanja u retrovizor, u smrdljivoj senci kamiona, ujutru u Dulombki, uveče u Bratislavi i dalje spletom bečkih arterija da bih se prebacio na drugu stranu velike telesine carske prestonice, pa dalje na jug da bih u pola noći stigao do reke Zala.
Na reci Zala, u mestu Bajanšenje ispod same slovenačke granice, pedesetogodišnji gospodin Geza ima pansion u staroj vodenici i u dva posle ponoći uz crno vino i kajganu sa slaninom ponavlja: „Budimpešta nije više ono što je bila. Ljudi su prestali da razgovaraju među sobom.“ Ako u januaru i nema snega, ujutru vrbovi šumarci i trščano šipražje na jutarnjem suncu imaju boju starog izbledelog pak-papira. Sigurno je močvaran kraj. Tako mi se sad čini. Ali možda je to bilo zato što tamo nebo visi izuzetno nisko – čak i za Mađarsku – i možda zbog tog tereta vlaga isparava iz zemlje. Dvadesetak kilometara odatle za vreme Drugog svetskog rata živeo je Danilo Kiš. Njegov otac je premeravao taj kraj u svojim ludim lutanjima i pio po krčmama „lažni tokajac iz Lendave“, danas pograničnog mesta na slovenačkoj strani. I išao je tuda na biciklu stric Oto. Levu nogu je imao ukočenu i ona je visila nepomično, a drugu je vezivao kaišem za pedalu i putovao u prašini glinovitih puteva u Zalaegerseg da bi sredio svoje komplikovane poslove. Pa ako je otac bio iz Šulca, onda je stric iz Beketa, tako ja to vidim dok čitam Rane jade ili Baštu, pepeo u crno-zelenim koricama, na kojima se igrom sudbine ili slučaja našla fotografija ptičice od smeđe gline. Pre dve godine zimi sam, u tom kraju, u Mađarsombatfu, kupio dva glinena anđela te iste boje. To je grnčarski kraj, ali izdavač „Marabut“ uopšte to nije morao da zna. Dakle, to je slučaj ili igra sudbine, ili znak da treba opet tamo otići, potražiti Grofovsku šumu i druge topografske tragove rasute u tekstu, pošto povest treba da traje uprkos vremenu i logici, koji odvajaju maštu od događaja, treba da nastavi svojim tokom koji uopšte ne mora da liči na početak, dovoljno će biti da se hrani istom supstancom, onim istim, samo malo ostarelim vazduhom. Ponavljam sebi da nema veze ako ništa ne nađem. Vidim na mapi plavu žilicu reke. Zove se Kerka. U žbunju kraj reke dečak od nekoliko godina, koji živi u sećanju ili u mašti odraslog Danila Kiša, puzi četvoronoške, žvaće lišće kiselice i odjednom spazi na nebu Njegov lik. „Stajao je na rubu oblaka, preteći iskošen, u nekoj neljudskoj, nadljudskoj ravnoteži, s užarenim obručem oko glave. Pojavio se iznenada i ne stao isto tako brzo i iznenadno, kao zvezda kad pada.“ (Bašta, pepeo)
Pa čak i da tamo više nema ničeg iz onog vremena, ostala je reka i žbunje kraj nje, i oblaci na nebu.
„Putovati znači živeti“, napisao je Kiš 1958. godine, ponavljajući Andersenove reči, ali one kod njega dobijaju sasvim novi smisao. Red vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja njegovog oca, koji je u konačnoj i savršenoj verziji trebalo da opiše, ma ne samo to, trebalo je da preslika ceo svet u obliku mernih jedinica vremena i prostora. Prazan prostor između vremena polazaka i razdaljina ispunjavalo je čitavo dotle skupljeno znanje o kopnu i moru, kulturi i civilizaciji, istoriji i geografiji, prikupljeno iz svih mogućih oblasti, počev od alhemije pa sve do zoologije. Kad bi takva knjiga nastala, sva bi putovanja postala suvišna. Zamenilo bi ga čitanje. Ne bih morao da se mlatim od Dulombke do Bajanšenja i još dvadesetak kilometara niz reku Kerka. Sedeo bih kući, znajući da bi ono što bih video bilo samo kopija, bledi odsjaj nekog poglavlja ili pasusa iz svesvetskog reda vožnje. Ne bih se latio pera, pošto bi put od Dulombke i svi drugi putevi postojali u prvobitnoj i savršenoj verziji, na koje ljudska noga nije kročila ni točkovi kola…
(„Putovati znači živeti“. Odlomak iz knjige Na putu za Babadag. Prevela s poljskog Branislava Stojanović. // Kovine, god. V, br. 7, 2005. str. 42 -43)
Vladimir Arsenijević: Andžej Stasjuk rođen je 1960. godine u Varšavi. Pisac je i književni kritičar. Za svoju prozu je nagrađen mnogim nagradama. Pripadnik je pacifističkog pokreta u Poljskoj, tokom ranih osamdesetih godina napustio je vojsku i proveo 18 meseci u zatvoru. U početku je objavljivao u poljskim andergraund časopisima, a danas je stalni saradnik prestižnih dnevnih listova i magazina. Najpoznatija dela su mu Zidovi Hebrona iz 1992. godine, Galicijske priče iz 1994. i Zima iz 2001. godine. Inače, Andžej Stasjuk zajedno sa Monikom Šnajderman vodi sjajnu i izuzetno uticajnu izdavačku kuću Čarne, koja dosta objavljuje i autore sa ovih prostora. U izdanju te kuće objavljeni su pomenuti Danilo Kiš, de dela Bore Ćosića, Dubravke Ugrešić i još mnogih domaćih autora.
Da li izdavačka kuća Čarne trenutno priprema izdanje još nekog pisca sa ovih prostora?
Andžej Stasjuk: O tome bi pre mogla da govori moja žena, koja tu sedi i koja je glavna u izdavačkoj kući Čarne.
Monika Šnajderman: Uskoro će se pojaviti Konačari Nenada Veličkovića, kasnije Crnac Tatjane Gromače, zatim Ministarstvo boli Dubravke Ugrešić, a hteli bismo da objavimo i Porodični cirkus Danila Kiša, kao jednu knjigu. Od balkanskih pisaca, uskoro ćemo objaviti roman jednog albanskog autora, Fatosa Kongolija…
Nastaviće se
