Uzdasi i uzvici

Ah, to du­go to­plo lje­to! Mi­li­na bo­so­ta­nja po šo­de­ru i ka­me­nja­ru za­vi­čaj­nih slo­mi­vra­ta. Lje­po­ta uža­re­nog pla­vet­ni­la iz­nad gla­ve pod bi­je­lim še­ši­ri­ćem i spr­že­ne ze­mlje pod no­gom. Bi­raj – ili ćeš pra­ti­ti mra­vlji na­rod ili ćeš se vi­nu­ti or­lov­skim ne­bo­ho­dom. Ka­ko god okre­neš – ube­u­ti­ćeš se od rap­so­di­je ras­po­ma­mlje­nog lje­ta…
Eh, ni lje­to vje­či­to ne tra­je! Usko­ro će po­zno­av­gu­stov­ska ki­ša ozna­či­ti faj­ront bez­briž­ja mon­te­ne­grin­ske si­je­ste. I uvi­jek – iz­ne­vje­re­na oče­ki­va­nja, otu­žni ukus raz­bla­že­nog raz­o­ča­re­nja. Tan­ki šti­mung po­tmu­log bo­la pod re­bar­ci­ma. Kao smla­če­ni ge­mišt na olu­pa­noj te­ra­si­ci mog lju­blje­nog ve­stern gra­di­ća u ko­jem pri­pi­ti ka­u­bo­ji pre­pu­šta­ju mje­sto pre­pi­tim Apa­či­ma i osta­lim In­di­jan­ci­ma. Ma­ni­tua mi, kao da slu­tim je­se­nju ča­mo­ti­nju, a lje­to još tra­je. I ni­ka­ko da se oslo­bo­dim strep­nje i oje­se­nje­ne sje­te i kad joj vri­je­me ni­je. Ta­kvi smo, ze­mlja­če, i u vre­me­nu bez­briž­ja bri­ne­mo ko­smič­ku bri­gu. Ka­ko za­u­sta­vi­ti ka­len­dar, ka­ko uki­nu­ti sve osim lje­ta, ka­ko obez­bo­li­ti be­zo­bal­nu tu­gu. Tu­žan smo na­ro­dić, i toč­ka!
Ih, a mo­glo je bi­ti bo­lje! Na­gu­ta­smo se ba­da­va smu­će­ne je­zer­ske vo­de u vječ­no­po­žar­noj če­žnji za azur­nim Me­di­te­ra­nom. Da je bi­lo ma­kar Su­to­mo­ra i pre­pr­že­nih gi­ri­ca, lje­to nam ne bi pot­pu­no pro­pa­lo. Ova­ko, to­tal­ni ko­laps, no­ka­ut u tre­ćoj run­di. Mu­ka kon­ti­nen­tal­nog mon­te­ne­gri­zma. Ni na sje­ver, ni na jug. Osta­do­smo za­be­to­ni­ra­ni na cen­tru, kao lu­de na ras­kr­sni­ci. Je­di­no po­ne­kom mah­ne­mo ili u žu­strom pa­tri­ot­skom za­no­su za­pri­je­ti­mo ka­ži­pr­stom kad već ne mo­že­mo ni sred­njim pr­stom. Iz­ma­ko­še nam sla­dak ži­vot kao ho­kli­cu is­pod no­gu…
Oh, za­bo­ra­vi­smo naj­va­žni­je stva­ri, naj­in­tim­ni­ju ge­o­gra­fi­ju! Ne na­slu­ša­smo se tre­pe­ta pre­dač­kih bu­ko­vi­ka, ne na­pi­smo se sa iz­vo­ra ko­ji nas je za­do­jio pra­ži­vo­tom. Bi­li smo tu i ta­mo, a ni­je­smo ni­gdje bi­li. Opa­sno dan­gu­blje­nje, moj ze­mlja­če. Ne­ko nas je mo­žda ne­gdje i če­kao. Ne­ko bi se mo­žda i ob­ra­do­vao na­šem li­cu. Ne­ko­ga bi mo­žda i ga­nu­la ma­la pa­žnja ko­ja se sku­ći­la u ku­ći­ci sr­ca. Jer, po­sto­je još ra­do­sni su­sre­ti iako mo­žda i ne­ma ra­do­snih lju­di…
Uh, ka­ko je moć­na kru­ško­va ra­ki­ja mog pri­ja­te­lja Kan­de! Da li je ta moć­ni­ca po­nor­ni­ca ili br­zak, sa­mi Bog zna, ze­mlja­če. I šta li je kod nje­ga sla­đe!? Ra­ki­ja, med ili do­bro­ta ko­jom nas umi­va. Do­bar dan kod do­brog čo­vje­ka sa do­brim lju­di­ma. I do­bra ra­ki­ja. I naj­bo­lja vo­da. Sa­ku­pi­smo to­li­ko do­ba­ra i sad se bo­ji­mo da ih ne pro­spe­mo ona­ko us­put. Kao drum­ski raz­boj­ni­ci opljač­ka­no bla­go. Mo­žda smo uze­li pre­vi­še, a da­li pre­ma­lo. Ko će ga zna­ti. Ko će pre­bro­ja­ti. Uosta­lom, ne pra­vi se ra­čun bez krč­ma­ra. To zna sva­ko i svu­da. Ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka. A krč­mar kao krč­mar – sa­mo ću­ti i gle­da.
Au, ka­kva je to bi­la pri­li­ka! I opet smo pro­ma­ši­li. I opet se tje­ši­mo onim – ko pro­ma­ši me­tu, po­go­dio je sve osta­lo. Tan­ka nam je utje­ha. I pro­ki­sla kao ot­pu­še­no vi­no na pra­šnja­voj po­li­ci. I stal­no tra­ži­mo no­vu šan­su za no­vu na­du, za sle­de­ću pri­li­ku. A ni­ka­ko da na­pra­vi­mo pr­vi ko­rak. Ni­ka­ko da se na­u­či­mo da vo­li­mo ma­nje i ne­is­kre­ni­je, a mr­zi­mo vi­še i stra­sni­je. Jer je­di­no će­mo se ta­ko, aj­me, upi­sa­ti u da­na­šnje na­ro­de. I ko­nač­no po­sta­ti ugla­đe­ne zve­ri. Ova­ko, osta­je­mo ta­mo gdje smo i bi­li: na uza­lud­nom mje­stu i u biv­šim vre­me­ni­ma. Ta­ko to bi­va u šej­tan­skom svi­je­tu u ko­jem sa­mo hu­lje i sve­ti­te­lji ima­ju šan­su. Zbog to­ga gu­bi­mo. Jer si­gur­no ni­je­smo ni jed­no ni dru­go…
Oho, opet je ro­di­la lje­po­ta, moj ze­mlja­če! Ima je u iz­o­bi­lju. Kud god se okre­neš, za­plju­sne te vre­li plju­sak. A ko­rak im za­ma­man, po­kret lo­man, po­gled ba­ja­gi mi­sti­čan. Ili je to sa­mo var­ka pre­stra­še­nog oka. I sum­nji­va mi je ta lje­po­ta čim je to­li­ko ima. Uosta­lom, to i ni­je lje­po­ta. Čim se to­li­ko po­ka­zu­je i nu­di. Lje­po­ta je valj­da skri­ve­na u ku­ti­ji­ci vi­šeg smi­sla i du­žeg tra­ja­nja. Za­to i mo­lim su­gra­đan­ke: bu­di­te ko­nač­no i li­je­pe, ka­da ste već lje­po­ti­ce…
Ura, za srp­ske spor­ti­ste! Ko­nač­no uz­vik bez pri­guš­ja sje­te. Či­sta ra­dost zbog mo­ma­ka ko­ji još jed­nom do­ka­zu­ju da sve ima smi­sla osim be­smi­sle­nog jef­ti­nog ži­vo­ta. I jef­ti­nog la­žnog pa­tri­o­ti­zma. Stvar je, da­kle, u lju­ba­vi. U lju­ba­vi je, da­pa­če, i pro­blem. Jer ka­ko će oni ko­ji ne vo­le shva­ti­ti ono­ga ko­ji vo­li. Lju­bav pre­ma tro­boj­ci za njih je mr­žnja pre­ma cr­ve­nom bar­ja­ku zlat­nog ob­ru­ba. Ne di­raj­te mo­je bo­je i ne mr­zi­te mo­je po­bjed­ni­ke iako, na mo­ju sre­ću i na ža­lost mo­ju, ne igra­mo u istom ti­mu. Ni­je­ste htje­li da bu­de­te po­bjed­ni­ci…Valj­da je i to strah, jer je na stra­hu ute­me­lje­no po­ni­že­nje, a na stra­hu i po­ni­že­nju ku­la od ka­ra­ta ko­ja ima sa­mo na­di­mak. Ime i pre­zi­me ne že­li da ima…
Uf, opet smo oti­šli pre­da­le­ko, ze­mlja­če! Ali ne ma­ri. Bit­no je da ima­mo sreć­nu adre­si­cu ko­joj pri­pa­da­mo sr­cem i du­šom, a lje­to će iona­ko pro­ći…