Dvadesetak ljudi stoji u gomili. Gledaju se, nasmijanih lica. Mašu jedni drugima na distanci od par metara. Kamera se polako približava. Lica su im zategnuta od botoksa. Vidi se trag vremena na novoj podlozi. Domunđavaju se. Pri detaljnijoj analizi uočavamo da svi nose identične kačkete. Na njima stoji godina. 1975. Saznajemo da su svi ista generacija i da je ovo skup tadašnjih maturanata. Napuderisani i agresivno mirišljavi, naoružani protezama i jednoličnim bojama, poneko i sa kvalitetnom perikom ispod jeftinih kapica, izgledaju kao kukasti lešinari iz Sorentinovog filma. Riječi su odmjerene. Poneki lapsus se brzo uguši pompeznim držanjem i sve češćim dosipanjem pjenušavog šampanjca. Već četvrt sata traje opipavanje terena, kad iznenada nastupi galama. Obezbijeđenje na vratima salona je pokušavalo da zaustavi dežmekastog čovječuljka da uđe. Neko od prisutnih je u njemu prepoznao generacijskog odlikaša, Teodora Frica, sina nekadašnjeg predsjednika opštine, lopuže Janusa Frica. Ubrzo ga puštiše i sva koreografija se odjednom rasprši. Svi su gledali otrcanog, neobrijanog ”mistika” kako sitnim koracima (okrećući se često, kao da ga neko prati) grabi ka dugom stolu boje mahagonije, nad kojim su se dosađivali njegovi prijatelji iz klupe.
”Teodore, pobogu! Kako si tako neuredan? Evo ti… moj frak!” zbunjeno doda Juka Maleševski, šef pogona lokalne filijale za obradu drveta.
”Kakvi frakovi, kakve modne zafrkancije! Gdje ste, bando našminkana? Zar da doznajem od kolege Peroša (lokalni prodavac magle) da se moja generacija okuplja u mjesnom salonu da proslavi 40 godina mature, a mene, nekadašnju obećavajuću nadu Fricovih, da izostave! Ipak sam došao! Znam da Vam je srce ispunjeno smežuranom radošću!”
Gurkanje je krenulo i nakon par momenata krupni gospodin, očiju upalih u mesnate duplje, iz pozadine dobaci, zamuckujući: ”N-nnismo te m m-ogli pronaći. Nemaš a a a adres-e. Ka-da te ugledamo, u u uvijek si u ddrušš-štvu u čudnih, oodbačennn-ih lju-u-udi. Niko nne zna kuda se krećeš. Ii-i-i pp-prrritom… nema ni traga nnn-i glasa od onog isss-krrRrrričavog Teodora, za kojim smmo ssv-vi trčkarali k k k k ka-o psi…”
”Da li si to ti, Guško? Moj elokventni Gule, šta se dogodilo? Udebljao si se poput crvene mangulice. Nekad si bio kao prut! Da nije žena? Jesi li još sa onom austrougarskom nastavnicom klavira? Ako jesi, sve mi je jasno!”
Da se ostali nijesu ispriječili, takozvani Guško, sočni veterinar, bi nasrnuo na našeg odrpanka. Odjednom se začula muzika. Raspoloženje se naizgled popravilo, iako je neugodna, težinjava aroma cirkulisala vazduhom. Teodor se okrenuo put zida i posmatrao uramljenu sliku vojnog invalida sa inicijalima AB. Nad njim se bio nadvio zlokoban pogled većine prisutnih. Ironično, koliko god bio tranjav i zapušten, i dalje je veliki dio tih kulturnih pajaca bio ljubomoran na njega, njegovu slobodu, prividnu inteligenciju, humor, njegovo životarenje koje bješe upadljivo i dopadljivo. Poneka dama ga je krišom odmjeravala. On se nije obazirao. I dalje je gledao sliku i nakon par trenutaka se okrenuo, prdnuo i svečano napustio salu.
Luka Minić
