Čitaoci koji su Artura Konana Dojla upoznali kao tvorca slavnog Šerloka Holmsa, lika koji se u popularnoj svesti odmah vinuo do simboličke predstave o detektivu što tajne zločina rešava isključivo snagom svog blistavog uma, u „Iščezlom svetu”, jednom od najomiljenijih pustolovnih romana engleske književnosti, upoznaće sasvim novi lik ovog pisca.
Pa ipak, i ovde je reč o jednoj tajni koju treba otkriti — ali je sada reč o naučnoj zagonetki, pohranjenoj vekovima u najdubljim, divljim, nepristupačnim krajevima gornjeg Amazona. Mala ekspedicija, koju čini probrana grupa neustrašivih putnika, kreće dakle, u neispitano zeleno more brazilske džungle, u potrazi za, ćudljivom igrom prirode sačuvanim, ostacima prepotopskog sveta.
Odvažni istraživači suočavaju se na tom putu sa bezbrojnim opasnostima, kojima često za dlaku izmiču, susrećući se sa čudesima koja i najbujnija ljudska mašta jedva da može zamisliti. Otkrivaju, zaista, posve netaknut svet, kakav je postojao pre mnogo hiljada godina, svet džinovskih gmizavaca i nezamislivih zveri, iz vremena kada je ljudska rasa bila još daleko od svog budućeg gospodstva nad čitavom planetom.
Dojlova izvanredna pripovedačka veština stvorila je od „Iščezlog sveta” retko napeto, uzbudljivo čitalačko štivo, koje već decenijama pleni maštu brojnih generacija.
SVUDA IMA PRILIKE ZA JUNAČKA DELA
Njen otac, gospodin Hangerton, bio je najnepraktičniji čovek na svetu — mekan, paperjast papagaj od čoveka, savršeno dobrodušan, ali smešno zaljubljen u sebe samog. Jedino me je misao da ću imati takvoga tasta mogla oterati od lepe Gledis. Uveren sam da je on u dubini duše verovao da ja triput nedeljno dolazim u njihovu kuću, okruženu starim kestenovima, zato da uživam u njegovom društvu, a naročito zato da slušam njegovo mišljenje o bimegalizmu, predmetu za koji je on bio neka vrsta autoriteta.
Duže od jednog sata pričao mi je jednolično o novcu, o određenoj vrednosti srebra, o devalvaciji rupije i o pravim valutnim normama.
— Zamislite! — uzviknu on u jednom napadu jarosti. — Zamislite šta bi bilo kada bi svi dugovi na svetu morali da se plate odmah, i u isto vreme! Šta bi se dogodilo u sadašnjim prilikama?
Dao sam sasvim razumljiv odgovor: da bih ja tada bio potpuno upropašćen, na šta je on skočio sa svoje stolice, prebacio mi da sam lakomislen toliko da je njemu nemogućno da o ma kojoj ozbiljnoj stvari diskutuje u mom prisustvu; zatim je besno jurnuo iz sobe i zalupio vrata za sobom, odlazeći da se presvuče za sastanak masona.
Najzad smo ostali sami, Gledis i ja, i došao je trenutak kada je trebalo da se reši moja sudbina. Celo veče osećao sam se kao vojnik koji očekuje signal da pođe u juriš, uz stalno smenjivanje nade u pobedu i straha od poraza.
Gledis je sedela preda mnom, a njen gordi i nežni profil odražavao se jasno prema crvenoj zavesi. Kako je bila lepa! I opet, kako daleka! Dosad smo bili dobri prijatelji, vrlo dobri prijatelji, ali nikad nisam uspeo da odem dalje od onoga stepena drugarstva koji postoji, otprilike, između mene i nekog kolege iz uredništva lista, iskrenog i vrlo ljubaznog drugarstva, ali potpuno platonskog. Uvek sam zbunjen pred ženom koja se sa mnom ponaša slobodno i prirodno. Takvo držanje nije kompliment za muškarca. Čim se probudi suprotnost polova, bude se strah i nepoverenje, to nasledstvo iz surovih vremena kada su ljubav i sila išli još ruku pod ruku. Pognuta glava, oči koje gledaju u stranu, prigušen glas, drhtanje tela — sve to, a ne slobodan pogled i neusiljeni odgovor predstavljaju pravi izraz strasti. Toliko sam već tokom svog kratkog života iskusio; ili je, možda, u meni živeo instinkt, kako mi nazivamo uspomene rase?
Gledis je imala sve prave ženske osobine. Neki su je smatrali hladnom i bezosećajnom, ali to mišljenje nije bilo tačno. Imala je i nežan, bronzani ton kože, skoro istočnjački po boji, kosu crnu kao gavran, velike blage oči, pune, ali divno uobličene usne, sve te oznake strasti. Ali sa bolom sam morao priznati samom sebi da dosad još nisam otkrio tajnu kako ću sve te strasti zapaliti. Pa ipak, bilo što mu drago, morao sam najzad prekinuti s tom neizvesnošću i večeras odlučiti celu tu stvar. Neka me i odbije. Bolje da budem odbijeni prosac, nego brat čije se društvo trpi.
Dotle sam došao u svojim mislima i baš htedoh da prekinem dugo i mučno ćutanje, kada se dva kritička crna oka upraviše na mene i Gledis, osmehujući se s neodobravanjem, zavrte svojom gordom glavom.
— Čini mi se da želite da zatražite moju ruku, Nede. Ne bih želela da to učinite. Mnogo je lepše ovako kako je sada.
Privukoh svoju stolicu nešto bliže.
— Tako? A otkud znate da nameravam da zatražim vašu ruku? — upitah, iskreno iznenađen.
— Zar žene ne znaju uvek sve? Mislite li da postoji neka žena na svetu koja ne primećuje kada se muškarac za nju interesuje? Ne, Nede, naše prijateljstvo je tako lepo i tako dražesno… Bilo bi šteta da ga pokvarimo. Zar ne osećate kako je lepo kad mladić i devojka ovako slobodno govore jedno s drugim, kao nas dvoje?
— Ne znam, Gledis. Slobodno mogu tako da govorim i s nekim šefom stanice.
Ne znam prosto kako je ovaj činovnik dospeo u naš razgovor, ali on bi nekako pomenut, pa smo oboje morali da se nasmejemo.
— To mi nije dovoljno. Hteo bih da vas zagrlim i da vašu glavu pritisnem na svoje grudi i, draga Gledis, hteo bih…
Ona skoči sa stolice, jer joj je bilo jasno da imam nameru da svoje želje sprovedem u delo.
— Sve ste pokvarili, Nede — reče ona. — Sve je lepo i prirodno dok se izvesna granica ne prekorači. Kakva šteta! Zašto niste mogli da se bolje savlađujete?
— Nije to neki moj pronalazak — branio sam se ja. — To je priroda. To je ljubav.
— Možda to drukčije izgleda kada oboje vole. Ja još nikada nisam volela.
— Ali, vi morate… Vi, sa svojom lepotom, svojom dušom! O, Gledis, vi ste jednostavno stvoreni za ljubav. Vi morate voleti!
— Mora se čekati dok ljubav ne dođe.
— Ali, zašto ne možete mene da volite, Gledis? Je li to zbog moje spoljašnjosti, ili zbog nečeg drugog?
Malo se opustila. Ispružila je ruku — celo je njeno držanje bilo tako dobrodušno i snishodljivo — i povila mi glavu unatrag. Zatim me je, sa zamišljenim osmehom, pogledala u lice.
— Ne, nije to — kaza najzad. — Vi niste umišljeni i zato ne bih mogla reći da je u tome razlog. Treba ga tražiti dublje.
— Moj karakter?
Ona ozbiljno klimnu glavom.
— Šta bih mogao uraditi da ga popravim? Sedite i kažite mi nešto o tome. Ne, molim vas, hteo bih da sednete.
Ona me pogleda sa čuđenjem i nepoverenjem, koje mi se više sviđalo nego njeno poverenje bez srca. Kako primitivno i glupo sve ovo izgleda kada se piše crno na belo!
Ali, najzad, to je možda osećanje koje je samo meni razumljivo. Tek, posle kraćeg oklevanja, ona sede.
— Kažite mi sada u čemu je stvar.
— Ja volim nekog drugog — reče ona.
Sad je na mene došao red da skočim sa stolice.
— Nije to neko određeno lice — nastavi ona, smejući se izrazu na mome licu — u pitanju je samo ideal. I, još nikad nisam srela čoveka kakvog zamišljam.
— Pričajte mi nešto o njemu. Kako izgleda?
— O, sasvim bi mogao da bude nalik vama.
— Lepo je od vas što to kažete! Dobro, a šta to on radi, a ja ne radim? Kažite mi otvoreno. Je li apstinent, vegetarijanac, vazduhoplovac, teozof, natčovek — sve ću pokušati, Gledis, ako samo hoćete da mi opišete čoveka kakav vam se sviđa.
Ona se nasmeja mojoj prilagodljivosti.
— Dobro, mada verujem, pre svega, da moj ideal ne bi tako govorio — nastavi ona. — Bio bi to smeo, energičan čovek, koji se ne bi tako lako povinovao ćudima jedne luckaste devojke. U svakom slučaju, morao bi biti čovek od dela, koji bez straha gleda smrti u oči, čovek velikih dela i neobičnih doživljaja. Ne volim ja čoveka, nego slavu koja ga pokriva. Odsjaj te slave pao bi i na mene. Zamislite Ričarda Bertona! Kada sam čitala biografiju koju je o njemu napisala njegova žena mogla sam veoma dobro razumeti njenu ljubav. I ledi Stenli! Da li ste ikada pročitali divnu poslednju glavu o njenom mužu? To je vrsta ljudi koje žena može obožavati svom dušom, a oni, usled toga, postaju još veći, zbog njene ljubavi koju ceo svet poštuje kao podstrek njihovim plemenitim delima. Izgledala je tako lepa u svom oduševljenju da sam skoro zaboravio svrhu našeg razgovora.
Sabrah se kako bih mogao da produžim svoje dokazivanje.
— Ne možemo svi biti Stenliji i Bertoni — rekoh ja. — Uostalom, nema svako tu sreću da se istakne — ja bar do sada nisam imao prilike. Bude li mi se, međutim, takav slučaj javio, umeću da ga iskoristim.
— Ali prilike za junačka dela ima svuda. Ova vrsta ljudi o kojima govorim — kovači su svoje sopstvene sreće. Takav se čovek ne može ni pred kojom preprekom zaustaviti. Nikad nisam srela takvog čoveka, pa ipak mi se čini kao da ga dobro poznajem. Ima tako mnogo herojskih dela oko nas, koja samo čekaju na to da ih neko izvrši. Dužnost je ljudi da ih vrše. A dužnost žena da svoju ljubav daruju takvim ljudima. Setite se samo onog mladog Francuza koji je prošle nedelje leteo u balonu. Duvao je snažan vetar, ali, kad je let balonom već zakazan, on je pošto-poto hteo da se podigne. Vetar ga je odneo hiljadu pet stotina milja daleko, za samo dvadeset četiri časa, i spustio ga usred Rusije. To su ljudi kakve ja zamišljam. Pomislite samo na ženu koju on voli! Kako joj druge žene moraju zavideti! To je ono što ja volim: da mi zavide na mužu.
— Ja bih zaista tako nešto učinio, samo da se vama svidim!
— Ali ne bi trebalo da to činite samo zato da se meni svidite, već zato što drukčije ne možete, zato što je to vaša priroda, zato što sve u vama čezne za herojskim delima. Zašto niste, kad ste nedavno išli u Vajgen zbog eksplozije u rudniku uglja, zašto niste sišli u okno da i pored otrovnih gasova pomognete rudarima?
— Pa, to i jesam učinio.
— Ali nikada o tome niste govorili.
— Nije bilo vredno pomena.
— To nisam znala. — Njene oči su me sada gledale s novim interesovanjem. — To je bilo lepo od vas.
— Pa, morao sam to da uradim. Kad novinar treba da napiše dobar izveštaj, mora se nalaziti onde gde se najvažnija stvar događa.
— Kakvo prozaično objašnjenje! Svom postupku oduzimate time svu romantiku. Pa ipak, ma šta bio razlog, radujem se što ste sišli u okno.
Ona mi pruži svoju ruku, ali s takvom ljupkošću i takvim dostojanstvom da sam morao da se sagnem i poljubim je.
— Rekla bih da sam ja samo budalasta žena s fantazijama mlade devojke u glavi. Pa ipak, to je deo moje ličnosti. Ono je u tolikoj meri izraz mog unutrašnjeg bića, da drukčije ni ne mogu. Ako se za nekog udam, moraće to da bude slavan čovek.
— A zašto ne bi tako bilo! — uzviknuh ja. — Žena kao što ste vi daje čoveku snagu. Pružite mi priliku i već ćete videti da ću umeti da je iskoristim. Uostalom, kao što rekoste, pravi čovek treba sam da stvori priliku, a ne da čeka na nju. Setite se Klajva, bio je samo mali pisar, a osvojio je Indiju. Tako mi svetog Đorđa, ja ću zaista nešto napraviti na ovom svetu.
Ona se nasmeja zbog moga iznenadnog, tipično irskog oduševljenja.
— Zašto da ne! — reče ona. — Vi imate sve što jedan čovek može imati — mladost, zdravlje, snagu, obrazovanje, energiju. Bilo mi je žao što ste započeli ovaj razgovor, a sad se radujem. Toliko se radujem što je naš razgovor probudio u vama takve misli.
— A ako i ostvarim…?
Njena ruka, kao topli somot, spusti se na moje usne.
— Ni reči više, gospodine! Trebalo je još pre pola časa da budete u uredništvu svog lista. Bilo mi je teško da vas na to podsećam. Ako jednog dana osvojite svoje mesto na ovom svetu, onda ćemo opet govoriti o tome.
I tako se zbilo tog maglovitog novembarskog večera — dok sam trčao za tramvajem koji ide za Kembervol, s vatrenim srcem u grudima bio sam čvrsto rešen da ne gubim nijedan dan a da ne pomislim na podvig koji treba da ostvarim i koji će biti dostojan izabranice mog srca.
Ali, ko bi na svetu mogao i zamisliti kako će neobičan biti taj podvig, ili čudne puteve koje ću morati da prevalim kako bih ga ostvario!
I, na kraju, učiniće se čitaocu kao da ova uvodna glava nema nikakve veze s mojom pričom. Pa ipak, bez tog uvoda, do ove priče ne bi ni došlo. Jer, samo kada čovek pođe u svet sa mišlju da su svuda mogućna junačka dela i sa živom željom u srcu da takva dela izvede kad god može, on će prekinuti tok svog dotadašnjeg života, kao što sam to ja učinio, i krenuti u mističnu zemlju snova gde ga čekaju velike pustolovine i veliki uspesi. Pogledajte me, vi iz uredništva Dejli gazete, čiji sam sasvim beznačajan član bio dosad, pogledajte me kako sam čvrsto rešen, ako je mogućno, da još ove noći pođem u pustolovine zbog kojih ću postati dostojan svoje Gledis!
Da li je to ona bila bez srca, ili samo sebična, kada je tražila da svoj život stavim na kocku zbog njene slavoljubivosti? Takve misli mogu pasti na pamet čoveku zrelijih godina, ali nikad smelom mladiću od dvadeset i tri godine, u vatri prve ljubavi.
