Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva u ljubavi. Ili je bar imao najviše žena, dobro je savladao veštine udvaranja i može se pohvaliti mnogim osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se kao đak. Ali ponekad pomislim da pravu suštinu ljubavi nije shvatio.
Ne verujem da je često provodio besane noći plačući zbog žene koju voli. I mada je tačno da nije imao ni razloga, i to mu rado priznajem, uprkos svojim uspesima on nije zadovoljan čovek. Često deluje pomalo melanholično i nekako pomiren sa sudbinom, ugašen i tih, ne bih rekao da je samo zasićen. Slažem se, to su samo pretpostavke, možda pogrešne. S nešto znanja o psihologiji mogu se napisati knjige, ali ne i analizirati muškarci; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom slučaju, ponekad mi se čini da se moj prijatelj Tomas vešto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za ljubav, koja nije igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i zbog njega pati. To su samo pretpostavke, možda pogrešne.
Ono što mi je nedavno ispričao o gospođi Foster izgledalo mi je čudno iako nije bilo reči o pravom iskustvu a još manje o avanturi, već samo o atmosferi, o jednoj lirskoj anegdoti.
Sreo sam Hepfnera dok je izlazio iz „Plave zvezde” i ubedio ga da sa mnom popije bocu vina. Da bih ga naterao da poruči neko bolje piće, tražio sam bocu običnog „mozela” koji inače ne pijem. Onako zlovoljan, odmah je ponovo pozvao kelnera.
„Ne ’mozel’, čekajte!”
Poručio je jednu poznatiju marku. Ja sam se složio i uz bocu dobrog vina počeli smo da ćaskamo. Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od oko trideset godina koja je odnedavno živela u našem gradu i o kojoj se pričalo da je imala mnogo ljubavnika. Njen muž je za ovu priču potpuno beznačajan. Skoro sam saznao da je moj prijatelj posećuje.
„Dakle, gospođa Foster”, konačno je popustio, „kad te već toliko interesuje. Šta da ti kažem? Ništa se nije dogodilo.”
„Baš ništa?”
„Pa dobro, ništa što bih mogao da ti pričam. Treba biti pesnik”, nasmejao sam se.
„Obično ne ceniš mnogo pesnike.”
„I zašto bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se ništa ne dešava. Gledaj, u mom životu dogodilo se hiljadu stvari koje su zaslužile da se o njima piše. Uvek sam mislio: šteta što se ovako nešto nikada ne dogodi jednom pesniku, bar bi ostao neki trag. Uvek dižete buku zbog običnih stvari, od svake budalaštine napravite priču…”
„A gospođa Foster? Da li je to priča?”
„Ne. Tek jedna skica, jedna pesma.”
„E pa dobro, slušam te.”
„Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko sam ja mogao da zaključim, imala je bogatu prošlost. Imao sam utisak da je volela i poznavala različite muškarce i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A i lepa je, pored toga.”
„Šta podrazumevaš pod lepim?”
„Vrlo jednostavno, nema ničeg suvišnog, ničeg nepotrebnog. Njeno telo je uvežbano, kontrolisano, uvek u službi njenih želja. U njemu nema ničeg nedisciplinovanog, ničega što će je izdati, ničeg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvuče i najmanju mogućnost lepote. Upravo to me je privuklo jer je za mene bezazlenost obično dosadna. Ja tražim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!”
„Slažem se.”
„Dakle, upoznali smo se i ja sam je posetio nekoliko puta. U tom trenutku nije imala ljubavnika, nije mi bilo teško da to primetim. Muž je figurica od porcelana. Počeo sam da joj se približavam. Nekoliko pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom vina, jedan poljubac u ruku, malo duži. Ona je sve prihvatala i čekala. Onda sam je posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila. Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam igrao na sve ili ništa i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na
raspolaganju. Usledio je manje-više ovakav razgovor:
’Pričajmo o nečem interesantnijem.’
’Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam dosađujem, otići ću.’
’U redu, onda, šta želite od mene?’
’Ljubav, gospođo!’
’Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.’
’Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu da učinim mnogo, ako je za vas.’
’Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to možete vi da učinite što bi mene zapanjilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.’
’Šta, na primer?’
’To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana ili da se ubijete ili bar da pišete poeziju.’
’Ja nisam pesnik.’
’Zašto? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i heroj zbog jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i nisu lepe, bar su vatrene i pune ljubavi…’
’Imate pravo, gospođo. Ja nisam ni pesnik ni heroj niti imam nameru da se ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja ljubav nije tako snažna ni vatrena kakvu vi želite. Ali zato ja imam malu prednost u odnosu na tog idealnog ljubavnika: ja vas razumem.’
’Šta razumete?’
’Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, da volite bezumno i bez ostatka. A niste za to sposobni.’
’Tako mislite?’
’Da, mislim. Vi tražite ljubav kao i ja, zar nije tako?’
’Možda.’
’Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli da mi pre nego što odem kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?’
’Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine. Prvi put sam imala osećaj da sam zaista voljena.’
’Mogu li da vas zamolim da nastavite?’
’Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Ali pošto sam bila udata, nije mi ništa rekao. Kad je video da ne volim muža i da imam ljubavnika, predložio mi je da napustim muža. To nije bilo moguće i od tada je taj čovek počeo da se brine o meni, da bdi nadamnom, da me čuva; postao je moj dobar prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je zaista voleo; niko drugi osim njega.’
’Razumem.’
’Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše toga rekli.’
’Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.’
Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio račun i izašao. Iz njegove priče sam zaključio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam potvrdio.
Uprkos svemu, ne treba verovati ljudima kad govore o svojim manama. Ima onih koji sebe smatraju savršenima samo zato što od sebe ne očekuju mnogo. Moj prijatelj nije takav i možda je baš zbog svog ideala prave ljubavi postao takav kakav je. Ali moguće je i da se taj inteligentni čovek samo
poigrao sa mnom i da je razgovor s gospođom Foster njegova izmišljotina. Jer on je skriveni pesnik iako se pretvara da ih ne podnosi.
To su samo pretpostavke, možda pogrešne.
Herman Hese
