Narcis je ugledao sebe u vodi potoka i – priča se – strahoviti odraz njegove slike ga je toliko očarao da se više nije makao od potoka, i da je poremetio umom. Od tada se i stanje, kada je neko očaran sopstvenom slikom, naziva narcizmom. Cvetovi su obično ženskog roda (izuzev jasmina), samo je narcis, taj vitki, beli cvet muškog roda, i kao da ova demonska crta pripada skrivenim gresima muškog duha. Jer, izgleda, niko ne sme samom sebi da cveta.
Žene se u ogledalu i ne dive same sebi, nego kontrolišu opšte delovanje ženstvenosti, dopadanje, I od samog početka su u ljubavi sa svojom slikom u ogledalu u poređenju s kojom je muška ljubav tek surogat (vidi Malarme: Irodijada). U magijskoj paralizovanosti Narcisa nema ljubavi. Hajdeger piše da je gledanje u ogledalo refleksija, odnosno povratak u prethodno stanje, ali ono što čovek vidi, nije odraz neskrivene istine; slika u ogledalu nije prosvetljenost skrivene stvarnosti. Ona uvek ostaje opsena, blještava i pod velom; ponajmanje razumljiva sama po sebi, ona nema nikakve verovatnoće u svojoj beznačajnosti, pa ipak jedva da postoji nešto što bi po dejstvu bilo trajnije. Upravo u tom hitrom i varljivom odrazu, kada se ustukne pred tim da sam taj stranac ja, i u svojoj začuđenosti više ne mogu da se oslobodim od nepojmljivog identiteta.
Ljudska egzistencija započinje od suprotstavljenosti samoj sebi. Tek onda počinjem stvarno da živim ako mogu da se uhvatim u koštac sa samim sobom. Pogled u ogledalo se nalazi najdalje od saznavanja sebe. Onoga koga mi pokaže ogledalo, taj ne samo što nije ja, nego je morbidni represent moga bića. Ogledalo meni sučelice ne postavlja mene, nego ogledalo. Zadivljenost duha samim sobom je neizbežna i zabranjena. Zbog toga Rilke protestuje protiv čitanja napisa o sebi, budući da se nikada nije pomerio ispred ogledala. Zbog toga ne prihvata sliku drugih o sebi, jer ne može da podnese da ga neko uznemiri u viđenju sebe. To je višedimenzionalno samozavaravanje moderne pseudoegzistencije.
Autobiografija je narcistička umetnička vrsta, kao i autoportret. Uvek ispod oka. Autobiografije Avgustina, Rusoa, Getea, autoportreti Velaskeza, Sezana, Van Goga. Sve je konfesija, a svaka konfesija je bezlična. Autobiografija je beskrajna dijalektika samozavaravanja, opijen svojim ogledalom, poremećenim umom samo gledati sebe samog. Omamljenost duha. Pogrešna svest o besmrtnosti. Prikazivanje se može zbivati samo u znaku metapoezije kada čovek sebe slika u uzvišenoj mogućnosti (Direrov autoportret u liku Hrista). Zbog toga konfesija nije očitovanje, nego demonsko samodopadanje, nije istina, nego čarolija. Velika opasnost slikarstva je izlaganje (egzibicija), kao raskrinkavanje opijenosti duha, narcistički akt u kojem čovek ne vidi i ne može da vidi drugo do ogledalo. Umesto da slika samog sebe, on pruža neprosvetljenu čaroliju, jedna luda koja se opila sopstvenim likom, u neukusnoj omami prikazivanja sebe samog. Narcizam nema tema izvan sebe. On živi od toga što svoju sliku iz ogledala ponovo projektuje u sebe. On je neka od varijanti zadivljenosti samim sobom. Ali je ponajviše samoironija, na višem stepenu narcizma viši vid samomaženja koji se ne može savladati ni raskrinkati, jer očitovanje istine prikazuje okončanim, kako niko ne bi smeo da je takne, i da je drugi prosvetli. Otuda se on, skrivajući se u omami slike iz ogledala, nadnosi nad potok i u ogledalu vode gleda Narcisa.
Lepom ženom se naziva ona koja ume da pruži viši pojam o telesnosti. Biti žena je inače zanimanje koje ispunjava celokupnu egzistenciju.
Žena koja izvan sopstvene ženstvenosti traži druga prava daje za manje ono što je veće.
Bela Hamvaš
