Azra nije moderna, ali niko u Jugi nije originalan kao što je Azra; ona je jedina ono što su bili Bitlsi, Kinksi, onaj engleski beat koji je meni značio. Kao što se kaže da svet nikada neće biti isti pre i posle Bitlsa, to je Azra za Jugoslaviju. Verovatno da će sada biti i većih bendova koji će i više prodavati i bolje raditi, ali je Jugi bila potrebna jedna dimenzija koju pre toga nije imala: jedan svoj bend koji je jugoslovenski od glave do pete. To je ta Azra i tu niko ništa ne može da mi kaže. Kao da je važno kako ko svira! Pa mi smo to stvarali, ali nije bilo vremena da se sad nešto svira! Ono što je Jugi nedostajalo 20 godina, trebalo je premostiti za tri godine! To će se videti kad prođe neko vreme, nisu svi pametni da shvate koliko to vredi, objašnjavao je nekad davno, početkom osamdesetih godina 20. veka Branimir Džoni Štulić, predvodnik, pevač, gitarista, glavni kreativac i pesnik, utemeljitelj najboljeg jugoslovenskog rock and roll benda – Azra, benda koji je obeležio jednu prelomnu (po nekima i zlatnu) epohu – osamdesete, otvoreno progovorio o licemerju, truleži i raspadu jednog društva, obojio muzičku scenu nizom briljantnih albuma i singl ploča – duhom rock and rolla (mešavinom beat i belog reggae zvuka) i otišao iznenadno kako se i pojavio – put vlastite legende.
Album Sunčana strana ulice remek-delo je jugoslovenskog rock and rolla i jedinstvena urbana priča koja svedoči o jednom čudesnom vremenu (između svih naših krajnosti) iz prve ruke tj. iz Džonijevog oštrog pera i grčevitog, oporog vokala, tako sugestivnog i smelog. Bila je to ujedno, na džonijevski, često opor, osoben način, priča o jednom gradu – Zagrebu, velegradski mit od svitanja u 041do sumraka u Odlazak u noć – dokumentaristički oslikana poput loureedovskih osvrta na tamnu stranu New Yorka ili pak još tamnijeg, fassbinderovskog osvrta na velegradski spleen Berlina.
Kada Zagreb izranja iz sna
čekaju ga konduktera dva
da ih poveze na Remizu
da razbiju lozom krizu.
Kada Zagreb izranja iz sna
nema više frikova
nigde nema frikova
kada Zagreb izranja iz sna
Kultni album – Sunčana strana ulice otvara melanholična, snena vinjeta 041, uvod u čudesno iskrenu i oporu Džonijevu urbanu odiseju gradom Zagrebom i njegovim uzavrelim pločnicima početkom osamdesetih godina prošloga veka. Snimljen u Zagrebu (februar-mart 1981.) u postavi : Branimir Štulić – gitara, vokal, Boris Leiner – bubnjevi, vokal, Mišo Hrnjak – bas, vokal, uz pomoć : Miroslava Sedak – Benčića – saksofon, Franje Vlahovića – truba, trombon, Nikole Santra – trombon i Mladena Juričića – harmonika, album otvara i veoma smelo progovara o nizu problema, laži i tabu (političkih) tema jednog ideologijom i demagogijom zatrovanog društva i vremenu suštinskih lomova i promena kada je svet skretao u nekom drugom pravcu i nekoj novoj idiličnoj avanturi demokratije i slobode.
Sunčanom stranom ulice defiluje niz najčudnijih stvorenja, galerija likova poput: frikova, kosijanera, šljakera, studenata bez diplome, žena bez lepote, neženja bez stana, putnika bez para, kurvinih sinova, stranaca, pametnih i knjiških ljudi, usamljenih marginalaca, drugova u plavom, idiota koji su postali cijenjeni ljudi, birokrata, pričajući vlastitim životima, nadanjima i snovima priče o lepoti, stravi, užasu i svim frustracijama modernog sveta. Opora i hladna atmosfera beznađa i straha prepliće se i sučeljava sa gorkim istinama, neobičnim ljubavima i konačno odlaskom u noć, u još jednu neobaveznu gradsku avanturu. Oštrina i pronicljivost Štulićevog pera ne ostavlja mesta nikakvom lažnom predstavljanju, ulepšavanju ili iskrivljavanju stvarnosti, nikakvoj demagogiji lažnih proroka i nadi bez osnova – sve je ogoljeno do bolne istine, a gorčina je ovim albumom istrešena do samog kraja.
Moćna ritam sekcija – Hrnjak & Leiner oslobađa ogromnu energiju nataloženih frustracija i laži, dok iz dubina rock and roll bunta hitmične Užas je moja furka progovara ironični i ogorčeni Džoni Štulić.
Smrdljivi grad zatvara podrume,
smrdljivi grad zatvara ulice,
smrdljivi grad je zadovoljan sobom,
strukture ga dobro furaju
Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
za šljakere što loču ko pesi
studenti bez diplome,
žene bez ljepote,
neženje bez stana,
putnici bez para,
jeftina mjuza, teška cuga,
lutrija je njihova furka
užas je moja furka
Iz ambisa procepa jednog turbulentnog vremena na prostorima bivše SFRJ (nakon odlaska Velikog Brata – JB Tita u večna lovišta), smešten između gradskih ljubavnih priča (Gospodar samoće, Suzi F., Karta za sreću, Odlazak u noć, Grad bez ljubavi), s jedne strane, i gorkih i otrežnjujućih političkih pilula (Poljska u mome srcu, Kurvini sinovi, Uvijek ista priča), s druge strane, izranja furiozni Džoni i njegova Azra, sretan što osjeća da nije kao drugi, da ga ne zatupljuju medijima i u podsmijehu je prvi, pričajući i komentarišući muzikom i ogoljenim tekstovima sve užase vlastite furke u smrdljivom gradu koji je zadovoljan sobom. I sve to tako smelo, bez pardona i vizionarski. Trideset i nešto godina kasnije sve teme o gluposti, zlu i nesreći ljudi koje je Džoni secirajući i iznoseći na videlo dana smelo pokrenuo tada, još uvek su više nego aktuelne i u mnogo čemu još gore, perfidnije i opasnije. Gotovo da su isti i akteri u igri (tj. njihovi privilegovani potomci i društveno-politički naslednici ), samo što je od tadašnje zemlje – SFRJ, nastalo nekoliko beznačajnih i jeftinih bananica (bez krema – simboličnog ili istinskog).
Sa Džonijem umetnost progovara jezikom ulice – svestan činjenice da muzika i poezija nikada nisu uspele da promene svet, on se okreće izvornom buntu rock and rolla nudeći nam sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice. Nakon energične, sarkastične, sirove i divlje Užas je moja furka, pune besa, frustracija,cinizma i jetkih opaski, svesti o užasima urbane svakodnevnice i gomili koja te gura u tramvaju (kao i u životu, gde god i kad god stigne), i uzbudljive, ljubavne Fa fa fa (la si mi ti fa la ti) avanture i razuzdane igre reči, Džoni nas na talasima smirujuće duvačke sekcije i prijatnog ritma vodi ka jednom od svojih neobičnih poznanika – Kipo, jednom od urbanih, neupadljivih likova sa autentičnim životnim pričama iz prikrajka, a potom se okreće poetskoj kontemplaciji prepunoj simbola i čudesnih slika u Ne reci mi dvaput.
Kanalom što protiče iz srca neona
stigla je večeras kulisa od znoja
dolje na svjetlosti zvuk aviona
hladno se držala moja hotelska soba
Džonijeve poetske slike su predstavljale ogledalo u kojem su se mnogi mogli prepoznati – bez previše uvijanja, ulepšavanja, izobličavanja, metafora. Vedrinom i neobaveznošću ustreptala Provedimo vikend zajedno (otpevana strasno leinerovski) uvodi album u ozbiljne, provokativne i mračne vode politike i kurvinih sinova (imperijalizma i hegemonije?,kako je na omotu albuma zbog moralno političke podobnosti i sve pristutnih, već pominjanih cenzora, malograđanskih i vlastoljubivih dušebrižnika, pravovernih lešinara moralo da stoji ) onih koji upravo dolaze (a vreme će na žalost pokazati da nikad ni ne odlaze).
Iza prozora nemirnog sna
osjećam njihove sijene
gledam kako kroz zidove plešu
kurvini sinovi
Zatvori gubicu nije vrijedna zanata
istresi gorčinu do kraja
na strateškim mjestima njihovi ljudi
kurvini sinovi
Lutke od krvi i bez trunke ideja
ubice na cesti
loša noć, biježim iz grada
oni dolaze
Kurvini sinovi
Finim, ležernim, zloslutnim ritmovima jakih emotivnih naboja i reskom gitarom ulazimo u brutalni svet političkih igara i borbe za vlast i privilegije – neman i fantom komunizma vešto demagogijom, zlobom, lažima i surovošću bore se za svaki pedalj moći, težeći da ućutkaju sve moguće protivnike, buntovnike i svaku pomisao na slobodu i promene. Borbeni Štulić istresa gorčinu do kraja moćnom metaforom.
Otišao sam daleko do krajnjih granica
more je uzimalo od neba,
na drugoj strani znaci oluje
vidio sam kako plaze u tami
hladna noć pred velike događaje,
ne želim više da se sjećam,
znali su gdje će me naći, kurvini sinovi
Tamo gde većina slavnih rokera i nabeđenih veličina nije smela da stavi ni nogu (fudbalski rečeno) on je smelo i otvoreno stavljao glavu (na panj). Politika i rock and roll za većinu bili su priča o čistom prostituisanju i moći novca koji je u stanju da ućutka (gotovo) sve. Džoni je jedan (jedini) koji je otvoreno progovorio o zlu zataškane prošlosti, ružnoj, licemernoj stvarnosti i haosu budućnosti koja je upravo tih godina sve jače kucala na vrata rata i konačne propasti, borio se, upozoravao i konačno, deceniju kasnije, zauvek napustio prokletu avliju.
Uljuljkani snovima, iluzijama, hedonizmom bez osnove, materijalnim blagostanjem Dembelije i preseravanjem svih vrsta (pod krinkom sistema i ogromnog staklenog zvona) niko ga nije slušao ili želeo da shvati, makar čuje – sve dok ti isti kurvini sinovi nisu, početkom devedesetih, pokucali na sva vrata – od Vardara pa do Triglava, nekadašnje slavodobitne ’’srceparajuće idile“ bratstva i kleptomanije.
Na albumu Sunčana strana ulice pjesme su većinski orijentirane na grad Zagreb, dinamiku ulice i tjeskobnu, mističnu i pohotnu noćnu atmosferu koja često služi kao okvir za komentar političke situacije u Jugoslaviji i izvan nje te progona političkih neistomišljenika, represivnosti sustava, policijske brutalnosti i uspona kvaziintelektualaca.
Nakon tame Kurvinih sinova i dobrog duha vedrine ljubavne i ironične Bankrot mama, savršenog plesnog ska ritma, uleću Pametni i knjiški ljudi (svojim čudesnim ska ritmovima) prepuni gorke ironije i sarkastičnih opaski o životu, uspehu, snovima i pukom maštanju, bez oslonca u surovoj stvarnosti pod krinkom ideologije. Džonijev prijatelj Čera (Velimir Čerić), jedan je od likova iz velegradske svakodnevnice, jedan od onih koji se vremenom istrošio skroz na skroz poslužiće u ovoj džonijevsko -morrisonovskoj gorkoj egzistencijalističkoj opservaciji o životnim snovima, nadanjima i promašajima kao glavni antijunak (u legendarnom Kavkazu – Kazališnoj kavani). Sve je ogoljeno do krajnjih granica, bez pardona, osenčeno klasičnom džonijevskom oporošću i iskričavom, urbanom lirikom.
Večeras sam s Čerom bio
u Kavkazu uz pljuge i pivo
raspravljali smo mnoge stvari
i kužili svijet
Čeri spike nikad dosta
pita me o planovima
smije mi se, baca foru
da osniva bend
A u sebi nemoć krije
da promijeni stil, manire
da zablista u onom
u čemu je jak
Jer on kao i drugi
pametni i knjiški ljudi
istrošio se vremenom
skroz na skroz
A vani kiša i dalje sipi
ništa novo pod neonom
šankerica bocom Boži
istjeruje dug
Kažem Čeri da smo stranci
kao što to i Morrison reče
usamljeni marginalci
polusvijet
A Čera me i dalje sluša
pije pivu, pljugu duva
gleda nekud u daljinu, u noć
Surova stvarnost demantuje snove, neka naša sanjarenja i želje, donoseći u talasima frustracije, razočaranja i laganu kapitulaciju mnogih razočaranih buntovnika ili recimo neostvarenih ideala. Još jednom urbanom epizodom i životnim strahovima obojena Kad Miki kaže da se boji (lik zvani Miki, jedan je od retkih koji nije utemeljen u nekoj od stvarnih ličnosti iz Džonijevog okruženja, već je predstavljao simbol učmale i zaplašene malograđanštine koja je činila jednu od osnova jednog licemernog i moralno posrnulog društva) donosi slike modernog života opterećenog svim i svačim, svesnim i nesvesnim strahovima, stresovima, paranojom, neurozama i duševnim lomovima. Štulić slika na platnu života urbanu svakodnevnicu, poeziju jednog nesigurnog vremena. Niz gorkih iskustava i razočarenja, brutalnom je ironijom naslikano u gastarbajterskoj – Pit i to je Amerika (na tekst Mileta Rupčića). Šta je to uspeh u životu i kako stići do blaženstva i raja – radom, novcem, robovanjem materijalnim vrednostima? Džoni se ne zaustavlja ni trenutka (gonjen paranojom) i ne nudi odgovora – on se samo bespoštedno bori i živi život revoltiranog, urbanog fajtera, svojim oporim i grčevitim glasom i jetkom, vrištećom gitarom ruši sve moguće prepreke i predrasude na koje nailazi na svakom koraku.
Melanholičnom i akustičnom Daleko od istine zatvara prvu stranu ovog antologijskog ostvarenja – predivna lirika i gitara, suton života i vedrina – nove nade, istina koja je gorka i bolna, ali jedina moguća i prava…
Kako si glup, kako si ohol dragi moj
sudiš o mojim osjećajima
na tvome licu praznuje veliko ništa
i da živiš tisuću godina nećeš uspjeti
daleko si ti od istine
Brutalni šamar dušebrižnicima, dupeliscima i mutavim urlatorima, svima onima koji vam čitav život neprimetni dišu za vratom, daju mudre savete i zaviruju vam nepozvani u život – daleko od bilo kakve lepote, dobrote i istine – glupi, zli i beznačajni.
Drugu stranu Sunčane strane ulice otvara još jedna opora, politički obojena – Poljska u mome srcu, slobodarski i smeli komentar na štrajk radnika brodogradilišta u Gdanjsku (Poljska) početkom osamdesetih, pritisnutih demagoških okovima partijskog jednoumlja komunizma i šarenih laža, predvođenog legendarnim sindikalnim vođom pokreta Solidarnost – Lehom Valensom.
Gdanjsk osamdesete, kad je jesen rekla ne
Gdanjsk osamdesete, držali smo palčeve
rudari, studenti, brodogradilište, svi mi
Gdanjsk osamdesete, uzavrele tvornice
dva puta se ne šalju tenkovi na radnike
tenkovi na radnike, tenkovi na nas
Zloslutni bas uznemirujuće najavljuje političku temu i ritmički gradi uzavrelost protestne atmosfere socijalnog bunta, bitke za prava i slobode čoveka. Na uzburkanosti ritma izranja Džonijev jetki vokal i borbeno komentarišući ustanak uvlači slušaoca u temu. Dirljivo i smelo (naročito kada se uzme u kontekstu vremena u kojem je nastalo – nakon smrti diktatora i povampirenja čuvara njegovog lika i dela), Džoni u svom punom sjaju, veoma anarhistički raspoložen, sa puno ubeđenja i energije koju samo čisti rock and roll beat može da donese. Ništa manje ubedljiv nije ni njegov cinični ljubavni komentar na avanturu sa Suzy F. i njen Beč, grad koji mu se nije dopao ustajalom žabokrečinom, a u nastavku i reggae ritmovima obojenu Između nas, prepunu divnih pasaža, ironičnih ljubavnih komentara i relaksirajuće atmosfere, nakon stresa borbenih političkih tema i pokliča na barikadama. Vesela i razigrano cinična Nemoj po glavi d. p. prikazuje Azru u duhu dopadljivog humora i relaksirane urbane dogodovštine sa uvek nezgodnim drugovima u plavom – čuvarima javnog reda o mira, tačnije sistema izmanipulisanih i zastrašenih podanika.
Jedna od lirski najdopadljivijih ljubavnih tema, vrhunaca Džonijeve rock and roll poetike i jedinstvenog stila bila je neodoljiva i topla Gospodar samoće.
Ona vuče moje niti, ona čini moje sne,
dok ja listam stare novine, ona bježi od dosade,
uspjela je da se smiri, odlazi nekud nasamo
a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim
Ona vuče moje niti, ona je hladna daleka,
kao gospodar samoće igra se osjećajima
ona zna da je gledam, odlazi nekud nasamo
a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim
U minut i po vremena Džoni svojim predivnim glasom, uz prigušenu gitaru i ritam, stvara pred slušaocem strasnu baladu o ljubavi i životu – stilski savršenu i do bola emotivnu. Istim, minimnalističkim stilom otvara se ubitačno sarkastična i gorka, autobiografska Poljubi me, ogoljena i jetka, Džonijev nemilosrdni komentar na sve ono što ga boli, pritiska i okružuje ludilom, njegova posveta moronima, skorojevićima, svetu malograđanštine i gomile, dušebrižnicima i njihovim glupim životima (tu je naravno iznova i Miki, lik koji simbolizuje već pomenutog malograđanina, sve one koji svud zalaze i u sve guraju nos, Miki kao metafora jednog trulog sveta i društva u svoj svojoj učmalosti, bezidejnosti i palanačkom rasulu). Silazeći duboko u sebe, Štulić se otvara kao ni u jednoj pesmi do tada.
Sretan sam što osjećam da nisam kao drugi
ne zatupljuju me medijima u podsmijehu sam prvi
smrdi mi iz ustiju, znoje mi se noge,
oči su mi pivske boce, sačuvaj me bože
poljubi me – ravno u dupe
Gospodo jedite sendviče i ispijajte piva
još uvijek vam dobro stoji
u vama je perspektiva
ljubitelji dosade udružite snage
kupališna sezona počinje idite na mora, oceane
i čuvajte se ajkula, motrite na ljude
ovo su nesigurna vremena, Miki ostani kod kuće
Džonijev poljubac zna da zaboli, naročito ako se sakrivate iza onoga što niste ili pak samo mislite da jeste. Borbeni i ogoljeni duh izvornog rock and rolla i bunta sa Azrom u potpunosti oživljava na našim uljuljkanim, umrtvljenim i iskonstruisanim prostorima, nafilovanim čudesima ideologija i mitomanije. Lutalački duh urbane gerile sa Džonijem je nenajavljen pokucao na mnoga vrata, zadirući do koske u tkivo sistema u potrazi za istinom, osvešćenjem, akcijom i konačnim buđenjem mase – svih onih kreatura koje je nazivao punjenim pticama, ljudi ispranih mozgova koji isključivo misle samo ono što treba da misle, lobotomizirani medijskim i svim ostalim manipulacijama. Pionirski ili donkihotovski, sasvim svejedno, pokazalo se na kraju uzaludnim… Žabokrečina se na trenutak ustalasala, ali ne zadugo.
Stojim na uglu, prijepodnevni sat,
želim pravu kartu za svoje snove
i da me poštediš kada ti kažem da te volim
Relaksirana, pomalo setna Karta za sreću lepotom džonijevske ljubavne lirike (uvek sa prefinjenom dozom ironije) sretno pulsira poput krvotoka velegrada – neopterećna, čedna, veoma, veoma nadahnuta i nepretenciozna. Odmah za njom, potmula, sarkastična i borbena prži politički obojena Uvijek ista priča, razobličavajući jetko iznutra dražesna savršenstva sistema, svu raspalost i dekadentnost jednog na lažima i licemerju zasnovanog društva kojem se bližio kraj.
Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti
kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi
u novinama neki frajer glasno trubi
zaboga recite narodu da se javnost buni
Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade
svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće
produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje
zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje
Pijem kavu danas barem dvadeset puta
a efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta
ne nerviram se mnogo, učim dikciju
sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju
Kažite mi tko je podoban,
kažite mi tko je opasan
uvijek, uvijek ista priča
Ciljajući direktno u srce sistema Džoni bez pardona (pre svih) naziva stvari njihovim pravim imenom, razobličavajući mimikriju društva u kojem je sve izokrenuto, izopačeno, lažno i unutar kojeg se svi (kao uostalom i danas) prave ludi, više nego što zapravo jesu… Kažite mi tko je podoban, kažite mi tko je opasan?jedno je od ključnih, proročanskih pitanja za sva vremena i sve sisteme. Preispitivanje suštine prevare pretapa se sa idilom naslovne pesme, brutalno borbene i sarkastične Sunčane strane ulice – kontrast sladunjave melodije i oporog teksta prouzrokuje žestoko varničenje koje pesmi daje potrebni intenzitet i unutrašnju snagu.
Sunčana strana ulice gledam lijepe djevojčice
zbilja je tužno biti sam na ovako divan sunčan dan.
Mnogi misle da ja radim rekoh sebi dobar štos
plaha narav eto to je, od rada mi je zlo.
U tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi
pritisnuti poslom, brigom,
svatko svoje dupe čuva, pazi
Ratoborni Džoni ne propušta ni jednu priliku da raspali po svima onima koji su tu samo da bi gazili i pazili na druge. Rokerski žestok, pronicljiv, ponekad ranjiv i hipersenzibilan on na paleti gradske zbilje slika mnoštvo najraznorodnijih sudbina, profila, pojava, anomalija, užurbane razuzdanosti današnjeg sveta, sav onaj spleen Zagreba prikriven svetlucavim reklama sistema, demagoškom propagandom koja je nastojala prikazati svet kakav zapravo nikad nije postojao. U potrazi za čistom emocijom, stihom, akcijom i istinom Džoni se bespoštedno bori do poslednjeg daha – ni masa ni aveti prošlosti ne mogu da ga spreče u nakani da sve istera na čistac i istrese gorčinu do kraja – vremena za bolju budućnost tada već nije bilo (mada demagozi još uvek, i dan – danas, tvrde da ga ima), barem ne za Azru i njenog pesnika nesigurnih vremena.
Pljunuo sam magazine, propagandu
zlatouste novine
pljunuo sam dupelisce preko cijele stranice
U Gradu bez ljubavi došlo je od sumraka ideja i loših vibracija.
Briga me frajeri za vaše reklame
ovuda su prolazili i drugi prije vas
Još jedna gradska priča i bolna potraga za istinom. Laži i foliranje zavladali su u svim segmentima društva, zamagljujući stvarnost propagandnim i zlatoustim novinama. Štulić ne pristaje na to, ni po koju cenu, ali se sa vremena na vreme opušta uz rege ritam i lenjavost Nedeljnog popodneva – tužan, dosadan i prazan, nogometni dan valja popuniti muzikom, opijanjem i sanjarenjem. Pesnički duh razapinje Štulića između lažne, iskonstruisane demagoške stvarnosti i sanjarenja urbanog, revoltiranog i samosvesnog buntovnika, opterećenog frustracijama neuspeha i svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi… Potraga za slobodom ili njenim fantomom uprkos svemu se i dalje nastavlja. Azra uranja u novu urbanu noćnu avanturu i zatvara priču antologijskog (duplog) albuma Sunčana strana ulice. Na kraju sa Džonijem odlazimo u noć, uz predivnu melodiju urbane furke, avanture dvoje mladih zaljubljenih ljudi, ispričanu u vatrenom, užurbanom i nehajnom stilu, te na kraju i dozu suptilnog humora.
Uz tihu kletvu jurim kroz grad
kaput na ramenu normalna stvar
novine u ruci jučerašnji broj
ne izgledam lijepo briga me za to
zalazim u svaku birtiju
tamo trgnem vino, rakiju
Odlazak u noć (sa gospođom Brankom Bakarić) zaokružuje jedinstvenu urbanu priču, vraćajući je na početak kada Zagreb izranja iz sna i kada više nema frikova. Sunčana strana ulice ostaje jedan vanvremenski, poetski i muzički isečak nesigurne epohe, tako istinit i autentičan da prevazilazi i samu stvarnost. Od buđenja do sumraka jednog grada i jednog vremena Džoni i Azra proveli su nas svojim rafiniranim muzičkim izrazom i urbanim stilom pobune i nepristajanja na trulež kompromisa. Sunčana strana ulice ostaje kao trajan dokument, temeljna vrednost i slika o probuđenoj svesti i buntu jednog neponovljivog umetnika, dovoljno smelog da pljune dupelisce preko cijele stranice. Džoni, budi dobar!
By Dragan Uzelac
