Moris Žakob: Evo čoveka koji ne krije svoje strasti…
Sioran: Da, to je sigurno. Ne toliko samo pasioniran, ja sam pre opsednut. Ja moram to da iscrpim. Argumentima me niko ne može naterati da promenim mišljenje, jedino umorom, iscrpljenošću opsesijom. To ima veze sa verom. Ali smatram da ono što je važno u životu, to su susreti, naizgled sitne stvari. Uvek sam bio vrlo osećajan, razgovarao sa nepoznatima i mnogo naučio u tim susretima: to je ono što je najvažnije. Naročito osećam slabost prema pomalo otkačenim tipovima. U Rumuniji, među šezdeset hiljada stanovnika Sibijua, ja sam znao skoro sve uvrnute tipove.
Moris Žakob: I pesnike…
Sioran: I pesnike, oni su deo njih…A zatim je tu i taj vrlo balkanski fenomen: promašeni tip, odnosno tip vrlo obdaren, koji se ne ostvaruje, koji sve obeća i ne drži obećanja. Moji veliki prijatelji u Rumuniji nisu bili nikakvi pisci već promašeni ljudi. Naročito jedan čovek koji je izvršio ogroman uticaj na mene, jedan tip koji je studirao teologiju i trebalo da postane sveštenik; samo, morao je da se oženi. U nedelju, na dan venčanja, kada su ga svi čekali, on reče sebi da je to ludorija i nestade. Celog dana su ga u crkvi čekali, ali on je nestao i posle ga mesecima niko nije video. Imao je veliki uticaj na mene. Nije imao nikakvog dara, nije mogao da piše, a čitao je vrlo malo, ali njegovo poznavanje ljudske prirode, njegova urođena psihologija, bili su jednostavno izvanredni. Nisam nikada primetio da se prevario u pogledu bilo koga. Posedovao je apsolutnu lucidnost, kriminalnu i agresivnu. Redovno sam ga posećivao, i jedno od najmarkantnijih sećanja u mom životu je jedna noć koju smo proveli zajedno u Brašovu, do pet ujutru, na ulici. Lutali smo skoro cele noći i na kraju tog razgovora meni se vrtelo u glavi, jer smo, udruženi, razorili sve. A on je u negiranju stvari bio jači od mene, mnogo jači, ispričao mi je i gomilu stvari iz svog života tokom tog noćnog susreta, stvari koje nije bio rekao nikome. Ja ne želim da kažem da mu direktno dugujem mnogo, ali je on zaista bio sagovornik vrlo važan za mene, jer sam pored njega razumeo do koje granice čovek može da ide. U negaciji on je zaista otišao do krajnjih granica.
Moris Žakob: A vaša lična negacija nastavila se u knjigama?
Sioran: U mojim knjigama, ali ne jedino tamo. U svakom slučaju, taj čovek je za mene predstavljao očajan i opasan slučaj lucidnosti. U suštini, lucidnost nije nužno u saglasju sa životom, čak nimalo. Ta vrsta negacije može da zastrani s onu stranu suicida, to je zaista ambis, čovek dopre do apsolutnog poimanja ništavila. A to nije u saglasnosti sa postojanjem, to treba da kažemo. U tim trenucima imamo izbor samo da se ubijemo, ili da postanemo vernici, ili da učinimo ne znam šta: to je ekstremna linija kojoj sam prilazio više puta u životu, ali nikada intenzitetom tog čoveka. Bilo je zanimljivo i to što je on bio vrlo debeo, i odavao je utisak čoveka prosperitetnog i vedrog. On mi je demolirao sve, sve moje prijatelje, sve, sve, sve. Nije bio zao, nije bio gad, bio je nesposoban da ima i najmanju iluziju o bilo čemu. To je takođe način saznavanja – jer na kraju, šta je to saznanje ako ne demoliranje nečega?
Moris Žakob: Nezdravo saznanje?
Sioran: Ne samo nezdravo saznanje; bilo koje saznanje koje dospe do krajnosti je opasno i nezdravo, zato –ja govorim o samom životu, a ne o saznanjima filozofa – život je podnošljiv kad ne idemo do kraja. Nekakav poduhvat je moguć samo ako imate makar minimum iluzija, inače je nemoguće, kao ni prijateljstvo. Apsolutna lucidnost, to je ambis, to je ništavilo. Daću vam jedan primer da bih vam pokazao demonski karakter mog prijatelja. Jednom sam se bio zagrejao za jednu mladu ženu. Video je da me je ona zanela, i reče mi: “To je potpuno besmisleno”. Tek sam je bio upoznao, bilo je kao grom iz vedra neba, on je to znao, ali je nastavio: “Da li si pogledao njen vrat?” Ja mu rekoh da nisam počeo baš otuda. “Pogledaj dobro”, reče mi, i to mi se učini kao potpuna glupost, kao nečuvena niskost, ali sam to ipak uradio, pogledao sam i video bradavicu na njenom vratu: sve mi je oterao dođavola. To me je strašno porazilo, taj demon u njemu. Bilo je besmisleno da tip postane sveštenik, i on je to, mora biti, podsvesno osećao, jer se od toga pozdravio na dan svoje ženidbe. On je imao negativnu viziju života, ali negativna vizija života ne mora nužno da bude lažno saznanje, ono bi bilo u nesaglasju sa životom.
Moris Žakob: Nije li taj tip čist proizvod balkanskog sveta?
Sioran: To je, očigledno, zbog nedostatka mere. Ide se predaleko, Zapad, francuska civilizacija, sva ta ideja o učtivosti – šta je zapravo to? To su ograničenja koja se prihvataju razmišljanjem. Ne treba da idemo dalje – nema svrhe – neukusno je. Ali o civilizaciji na Balkanu se ne može govoriti; nema kriterijuma. Sve ide do krajnosti, to je ruski svet, ruska književnost je manje-više to. Ja sam, na primer, veoma osetljiv na fenomen dosade. Celog života sam se dosađivao – a ruska književnost se vrti oko dosade, to je neprekidno ništavilo. Možda sam ja dosadu doživljavao na patološki način, ali sam to radio zato što sam hteo. Problem je kad se dosađujemo svuda, onda je propast, zar ne?
Izvod iz intervjua na francuskom, objavljen prvi put na njemačkom u djelu Mišela Žakoba Aussichten des Denkens, Wilhelm Fink Verlag, Minhen, 1994.
