Moj muž se uvek razrogači kada me ugleda kako ćaskam sa njim. Tada mu je na licu lako čitljiva poruka:
– Šta li te, pobogu, privlači toj uličnoj spodobi?
Ja obično stojim na ivici trotoara, veoma strpljiva, pitam gluposti i primam neverovatne odgovore i nema u meni ni mrve prezira, ni sažaljenja. Gledam te oči u malom hladu dugih, crnih trepavica, kako plutaju po grozničavosti i nekoj jedinstvenoj, perverznoj umiljatosti.
Moj poznanik je, pre samo desetak godina, završavao muzičku akademiju i vodio na omladinskom kanalu jednu prestižnu televizijsku emisiju. Sve je teklo ka dobrom, ili bar građanskom razrešenju, a onda se stvar obrušila. Na poslednjim ispitima iz instrumenta počelo je da proklizava, a alternativni rok-projekti su ostali neobjavljeni. Na kraju je počeo da za siću svira na ulici. Meni su ulični svirači sasvim OK, mada, priznajem da bih u toj ulozi teško mogla da zamislim Kolundžiju ili Tasovca.
Onda sam mog uličnog svirača pozvala u goste. Sedeo je na ivici stolice, vrlo napet i pričao o svojim ljubavnicima, moru žena, nešto muškaraca i ponekom transvestitu. Zvučalo je kao izbor, kao mogućnost izbora, a izgledalo kao lagano spuštanje u prostor u kom se malo šta da promeniti. Nije se žalio. Pa ljudi su takvi. Oni traže i moraš davati. Ako hoćeš da ne potoneš. I onda mi je opisivao te susrete, sa sasvim spontanom lascivnošću, bez želje da me šokira. “Pa to će izaći, naravno. Ali, valjalo bi malo poraditi. Evo tu, iza rajsferšlusa.” I videla sam zagrcnuta lica brižnih očeva i vrlih muzičkih poslenika.
Sada stoji tu, preda mnom, dok moj muž koluta očima. Pitam ga da li razume ovu moju uličnu nežnost. Kaže da ne razume, ali uvažava.
– Znaš li zašto sam se udala za tebe?
– Nemam pojma – smeje se. – Pa to ti je najveća greška koju si napravila.
– Ti si moj muž zato što si plakao kada je Bambiju umrla mama. I znam da razumeš. Da bi malo povraćao, a onda ipak razumeo.
Zorica Bajin Đukanović
