1
Nekada, ako bi u Egiptu ili Grčkoj bio nađen međusobno sličan običaj, način života ili zgrada, prvo pitanje je bilo: koji narod je to uzeo od drugog naroda? Šta je starije? Ko je pronalazač a ko imitator? Bilo je sasvim očiglednih slučajeva kakvi su u Egiptu i Grčkoj ili u Indiji i Iranu, gde je blizina pružala opravdane i jasne pretpostavke. Nasuprot sličnostima u udaljenim zemljama kao što su srodnosti keramike ili arhitekture Kambodže i Perua ili Egipta i Acteka, koji su ostajali bez objašnjenja ili su svođeni na zajednički izvor. Govorilo se da i egipatska i srednjoamerička zdanja potiču s ostrva Atlantide o čijem nestanku piše Platon u Timaju.
Religije, duhovnosti, misli, bile su predmet isto takvih traganja kao i stvarni činioci života. Važno je bilo: naći pronalazača, izvor.
Nekada, u doba scijentifizma, verovalo se da se sličnost u arhitekturi, običajima, religijama jedino može tako zamisliti što ih narodi preuzimaju jedni od drugih. Danas znamo da se sličnost, katkada i istovetnost ne objašnjava baš spoljnim uticajem. Među svim narodima na zemlji postoji nevidljiva monolitnost, a ona je sve veća što se vraćamo u drevnija vremena. Sličnost ne treba shvatiti kao da se arhitektura može svesti na jednu jedinu praarhitekturu, svaka religija na jednu jedinu pra- religiju. Nikada nije postojala ovakva praarhitektura, prareligija, praduh, kao što nije postojao ni pranarod, prarasa, prajezik. U preistorijskim vremenima svi narodi na zemlji su zahvatali iz praizvora bivstva. Zbog toga su bili međusobno slični, jer su svi živeli od istog duha. Nezavisno jedni od drugih, katkada međusobno bliski, katkada međusobno udaljeni, narodi sličnog roda, sličnog jezika ili različitog roda i jezika. ali je svako od njih svoje presudne misli uzimao iz istog drevnog duhovnog otkrovenja. Ovo drevno duhovno otkrovenje bilo je temelj poretka država; to je bio temelj sličnosti religija, poredaka, društava. Njegovu čistotu su čuvala i predavala jedno drugom istaknuta pokolenja. To je bila istovetna metafizika svih drevnih naroda na zemlji. Kelti, Asteci, Indusi, Tibetanci, Jevreji, Grci su zahvatali od istog drevnog duha i živeli. Ova istovetna metafizika, slična objavljenju, koja je postojala kod svih naroda u drevnim vremenima, naziva se baština.
Postoji jedna baština; kao i jedno čovečanstvo, jedan duh i jedan Bog. Međutim, iako je jedna i mada je svuda ista, ona se javlja prilagođena vremenima, narodima, jezicima. Genon veli da je drevno objavljenje, metafizika koja se nalazi u korenu svake baštine, u indijskim Vedama. Ali bilo da je tako ili ne, jedna jedina baština se javlja u mnogostrukosti baština, upravo onako kao što se jedno jedino čovečanstvo javlja u mnogostrukosti ljudi, rodova i naroda. Ime jedne ovakve baštine: drevna celina. Ova arhaička sinteza u više slučajeva je vezana za doba, za rodove i za narode; događa se da unutar jednog naroda postoji više baština. Baština je čuvar čovekovog duha, smisla njegovog bivstva, logosa, znanja. budnosti. Nema duhovnosti izvan baštine. Ukoliko duhovnost odstupi od baštine, kao što izgleda da je odstupila takozvana nauka u novovekovnoj Evropi – na kraju je prisiljena da joj se vrati, prisiljena je da živi od ostataka baštine. Baština je objavljenje Praduha, jedino autentično znanje. Postoji jedna jedina, a arhaičke sinteze su varijante ove jedne jedine baštine. Filozofska metafizika istorijskih vremena jesu izgubljeni reziduumi koji ne donose budno znanje, nego izmišljaju omamljujuća snoviđenja.
2
U novije doba drevno vreme se uvek označava atributom mitsko, a time se tvrdi da je drevno vreme u svom izvornom obliku bilo mitsko, čak da je mit primarni duh čovečanstva. Na ovu zabludu naseda čak i tako izvrstan i budan mislilac kao što je Leopold Cigler, koji u svojoj velikoj knjizi o baštini, Uberliefentng, razlikuje obred, mit i doksu, i to na taj način što su to tri razvojna stepena koja slede jedan iza drugog. Drugi oštro razdvajaju mit od gnozisa, a treći opet mit od teologije, religiju od dogme, i to na taj način što mit i religiju smatraju drevnom osnovom, a gnozis, teologiju i dogmu objašnjavaju intelektualnom degeneracijom.
Pitanje u ovom obliku ima scijentifično obeležje i upravo zbog toga nije interesantno. Obred, mit, doksa neuporedivi su samo za one ljude koji ne razumeju ni jedno, ni drugo, ni treće. Drugačije rečeno: ovde postoji suprotnost samo za ljude koji ne vide jasno nijednu stranu suprotnosti. Dotično mišljenje nije ni mitsko, gnostičko, niti je religiozno, niti teološko, nego pre svega scijentifično. Protivrečnost među elementima drevne duhovnosti postoji samo sa stanovišta ovakve nauke.
A na pitanje šta je drevnije, metafizika ili mit, sasvim određeno treba odgovoriti: metafizika. Primarna suština drevnog doba nije bila mitska, nego metafizička.
Mit je stvorilo kasnije doba.
Da je metafizika pre bila u idealitstu nego mit, svakome će smesta postati razumljivo ako zamisli koja je ona sposobnost ljudskog duha iz koje izvire jedno i koja je ona što iz nje izvire drugo. Organ metafizike je budhi, intuition, intellectuelle, mistična intuicija; to je sposobnost nad-Ja koja se nikada ne individualizuje i koja je otvorena samo prema univerzalnoj stvarnosti.
Mistična intuicija nema pojmova, nema slika; metafizika razmišlja u idejama. A ideje su prastvarnost natprirodnog realiteta. Prastvarnosti se ne mogu prevesti na jezik i ne mogu se izraziti rečima. I danas je to tako. a bilo je tako u svim vremenima, a što je reč o stvari od presudnijeg značaja, manja je nada za preciznu definiciju; otuda je najmanje moguća definicija najvažnijih stvari, a kada je reč o apsolutnim stvarima, njihova definicija je potpuno nemoguća. Jedina mogućnost da se obuhvate ideje jeste simbol. A simbol je skriven, zagonetan i za njegovo rešenje je potrebna upravo mistična intuicija, epopteja, histi, vidja, budnost. Simbol i viđenje i stvarnost u metafizici uvek ostaju metafizički, odnosno ne izlaze iz metafizičkog kruga.
Ideja se ne može sekularizovati. Zato Genon kaže da se suština baštine nikada ne može popularisati, razrsšavati, širiti i uopšte učiti. Međutim, metafizika nije bila ranije samo u idealitetu, nego i u vremenu. Vremenska prednost, iako nema naročit principijelan značaj, raspolaže brojnim znacima. Nemoguće je faktičko određenje zbnvanja. Drugačije rečeno, suština zbivanja je nezavisna od faktičkog određenja. A opet. jedno je faktičnost a drugo je suština stvari. Kao primer bi mogli poslužiti moderni podaci kojima potpuno nedostaje suštnna. Razmišljanja u metafizičkim prastvarnostima poklapaju se s onim vremenom kada religije još nisu znale za crkvu i bogove, za obred i hram. Ovo vreme se poklapa s onom epohom jezika kada on još nije znao ni za pojmove, ni za slike, već samo za univerzalne simbole. A ovo vreme se poklapa s epohom kada umetnost još nije znala za mogućnost stvaranja prirodnim formama i bila je takozvana arhaička geometrijska umetnost. Mi znamo pozna dela ove umetnosti, starogrčku i staroegipatsku skulpturu i poznu neolitsku keramiku.
U drevnom bivstvu paralelno se javljaju geometrijska umetnost, univerzalni jezik, religija bez spoljašnjosti i primarna ljudska sposobnost mistične intuicije. Njima treba dodati još jednu bitnu crtu. Ona se sastoji u tome što je čovečanstvo od drevnih vremena znalo za temeljnu razliku između kvadrata i kruga. Kvadrat i krug su, naravno, simboli iz onih vremena kada je čovek razmišljao u simbolima. Ovi simboli se mogu naći u svim baštinama, u egipatskoj, actečkoj, keltskoj, indijskoj, grčkoj, kod pitagorejaca, u alhemiji. Krug je značio nebo, kvadrat zemlju. Nebeska pojava na zemlji zbiva se prema geometrijskom zakonu, prema meri. Ne sme se zaboraviti da su maja, objavljenje, mater, princip koji rađa oblik i metar reči jednog korena.
Nebeski zakon vidljivog sveta je mera, to jeste smisao „ono što je gore istovetno je s onim što je dole“, jer je mera nebeska. I to je razlog što je u obliku kvadrata graesna hindi- Brahma-gtura i Novi Jerusalim Apokalipse. Kvadrat je ideja zemlje, njena nebeska i natprirodna forma, uzdignuta zemlja koja dolazi do izražaja u gradnji četvorouglih hramova i nadgrobnih belega. To je smisao nenadmašivog pravila sistema božanskog zakona. Drevni mistični znak o kvadraturi kruga nije ništa drugo do preobražaj života i njegovo uzdizanje u bivstvo: divinacija, obogotvorenje duše. Tako to shvataju astrologija, teorija brojeva, alhemija i sve arhaičke sinteze. Samo uzgred dotičući teoriju brojeva: deset je večiti božanski broj koji označava Jedno-Celinu-Sve univerzalnog sveta; dvanaest je broj kosmosa, vremena, vremenskog univerzalnog sveta. Krug i kvadrat se odnose jedan prema drugom kao deset i dvanaest: isto kao večnost i život u vremenu, duh i priroda, ideje i materijalni svet.
Iz činjenice što je drevna geometrijska umetnost univerzalnija od naturalne, što je univerzalni jezik po izražajnoj snazi iznad individualnog, što je deset ispred dvanaest, prirodno sledi da je i metafizika pre mita. Na to smera i Lao-ce kada kaže: ,.Dok je Tao u večnosti, on nema ime. Tek kada započne delovanje, nastaje ime.” Tako je u metafizici još u večnosti (u idealitetu); mit je već objava vremena. već je slikovit, individualizovan; po svojoj ukupnoj celini spada u pitagorejski krug dvanaestice. Mit se odnosi prema metafizici kao slika prema suštini, simbol prema smislu simbola, kao niz brojeva prema Jedan.
3
Neposredno objavljenje. koje su različite baštine čuvale i predavale dalje u obliku drevne celine, prvobitno je bilo otvoreno. To je bilo ono vreme koje baštine jednodušno nazivaju zlatnim dobom. Svi ljudi su bili učesnici objavljenja. Nije se znalo za kaste, klase, za obrazovne razlike, za kvalitet sposobnosti. Objavljenje je bilo neposredno, a u njemu je učestvovao svaki čovek. To je bilo vreme univerzalne vidje ili histi ili budnosti kada nije bilo granice između bivstva i života. U baštini je to ono vreme kada su nebo i zemlja stopljeni u jedno. U Indiji se kaže da su u to doba svi bili obuzeti Vedom. To je bilo metafizičko pravreme, doba idealiteta kada je čovečanstvo živelo u životnoj zajednici i bilo u neposrednoj vezi s prastvarnošću.
U sledećem razdoblju više nije celo čovečanstvo raspolagalo neposrednim objavljenjem, nego samo jedna jedina kasta. To je smisao nastanka kasti: što je neko neposredniji učesnik neposrednog objavljenja, on zauzima više mesto u hijerarhiji kasta. Sada već u idealnom metafizike živi samo duhovna kasta. U Indiji brahman, u Egiptu Tot, u Iranu Zaratustra, u Grčkoj orfičar, čiji su sledbenici na pragu istorijskog doba drevni teolozi. Duhovna kasta je živela u metafizičkom krugu, ratničko-upravljačka kasta (sanskrtski kištrija) pribavljala je važnost svojom delatnošću u duhu objavljenja; ekonomska kasta (vaišja i šudra) brinula se o održavanju materijalnog života. Ko nije poznavao objavljenje bio je bez duha, odbačen (avarana).
Na granici istorijskog razdoblja kasta više nije mogla da čuva objavljenje. Njegovo metafizičko značenje shvatale su samo pojedine izuzetne ličnosti, sakralni subjekti.
A u istorijskom razdoblju objavljenje neposredno živi tek u ljudskim sposobnostima, u mističnoj intuiciji.
Delovi arhaičke baštine, koji dolaze u obzir na stepenu današnje informisanosti čoveka, jesu sledeći:
Kina:
pet svetih knjiga
Tao (Lao-ce, Čuang-ce, Li-ce)
četiri klasika (Konfučije, Meng- ce)
Tibet:
bon; Bardo Todol (Knjiga mrtvih)
tibetanski budizam
Indija:
Veda
Vedanta (Upanšiade)
Sankhja
Patanđapi: Joga-sutra
Mahabharata, njene filozofske pesme
Buda (sanskrt i pali kanon)
Iran:
Mitra
Zaratustra (Zend Aeecma)
Egipat:
Knjiga mrtvih (Pert em Heru)
Hermes Trismegistos (Tom)
Jevreji:
baština starog zaveta (jevrejski šruti)
jevrejski smriti: Kabapa (magijska baština)
Talmud (filološka baština)
Kelti:
baština druida
Amerika:
baština Acteka, Maja, Inka
Grčka:
Orfej
Heraklit
Pitagora (Platon)
Aleksandrija:
gnoza
Haldeja:
astrologija
alhemija (arapska?) i aritmologija (teorija brojeva, mistika brojeva)
Muhamedanstvo:
Koran
sufi
Većina drevnih celina sačuvana je isprepletena s religijom, i tako žive dalje i deluju. Zbog toga je neophodno da se s nekoliko reči osvetli veza arhaičke sinteze i religije.
Svaka drevna celina je takva metafizička koncepcija čiji elementi postoje i u drugim drevnim celinama. Ako bismo paralelno postavili arhaičke sinteze, precizno bi se mogle izanalizirati analogije.
Analogije se otvaraju u punoj jezgrovitosti i sažetosti, očišćene od svih elemenata nemetafizičnosti, istina, uz slike započetog mita, u Vedi. Zato Genon i kaže da Vedu treba smatrati verodostojnim tekstom drevnog objavljenja.
Svaka metafizika je varijanta ove jedne jedine. Veda je metafizika koja je predreligiozna i nadreligiozna. Zajedno sa kineskom i egipatskom baštinom, s pitagorsizmom. s astrologijom, s teorijom brojeva i alhemijom, Veda i sankhja su takvi čuvari duhovnosti koji prethode religiji i u idealitetu i u vremenu. To su inače one baštine u kojima je najuočljivija analogija i koje su najpogodnije za paralele, pogotovo ako se poznaje i uzima u obzir njihova priroda, kao što je, na primer, lunarno obeležje komentara Ji-đinga, nasuprot solarnom obeležju Pitagore, Egipta i Vede.
Za jasno razgraničenje stvari dovoljno je ovoliko: univerzalitet se sasvim drugačije očituje u metafizici, sasvim drutačije u religiji i sasvim drugačije u mitu.
Potpuno i čisto očitovanje univerzaliteta jes metafizika; ona je iznad razlika naroda i rodova, iznad religioznih, jezičkih. vremenskih ograničesnja, iznad obrazovnih i klasnih granica, očitovanje apsolutno univerzalnog duha. Religija i mit su takođe univerzalni, ali se u njih meša već i drugi element: ime ovog elementa je – kolektiv. Zbog toga je baština nadnarodna, nadrodovska i nadvremenska; religija i mit su vezani za kolektiv, odnosno za narod, za rod, za vreme.
Istovremeno, kada univerzalna baština s jedne strane preuzima kolektivni element, pretapajući se u religije i mitove, s druge strane započinje individualizacija, a to dolazi do izražaja u očitovanju individualnog duha. Ovakvo individualno očitovanje je ona filozofija i onaj pogled na svet koji je u Evropi započeo s Talesom i Parmenidom i nastavlja se do današnjih dana.
Istorijski gledano, razume se, rsligija nije samo kolektivizacija univerzalnih elemenata nego i, budući da ona preuzima mnoštvo elemenata individualne filozofije i pogleda na svet, individualizacija. Religija je u svojoj celini istorijska tvorevina, jer univerzalnu ljudsku metafiziku razrešava u duhu naroda, masa, vremena, roda, filozofije, pogleda na svet. Može da upije u sebe mit, a to i čini. Nema religije koja ne bi imala bogato blago mita. Od toga nisu izuzete ni protestantske religije koje su nastale u novije doba i koje raspolažu s izuzetno malo univerzaliteta i otuda se sastoje gotovo isključivo od individualno-kolektivnih elemenata. Buda je želeo savršeno da raskine s mitom i religijom, pa je ipak njegovo učenje postalo religija, čak naglašeno mitska religija.
Koreni religija se nalaze u univerzalnoj baštini i njihov odnos prema baštini je uglavnom isti kao i kod mitova; mnoštvo religija je u srazmeri prema jednoj jedinoj prametafizici kao slika prema suštini, simbol prema suštini, kao broj u nizu brojeva prema Jedan. Bilo je veoma mnogo religija i ima ih veoma mnogo. Samo je jedna baština bila i jedna postoji i jedna će biti i nema mogućnosti da ih bude više.
Nepoznavanje prirode i suštine religije i baštine pružalo je tokom istorije mogućnost za više grubih nesporazuma. Videći nadvremensku jedinicu metafizike mnogi su poverovali, budući da postoji jedna baština, da se može stvoriti i jedna jedina religija koja će povezivati celokupno čovečanstvo. Od Persijanca Mani, preko nekoliko gnostika i srednjovekovnog Skota Erigene, pa do današnjih teozofa, priličan broj njih je verovao u ovakvu nakazu. kao što su verovali i u svetske jezike. Pokušali su da načine svetsku religiju, u uverenju da bi se religija mogla načiniti. Nasilna i veštačka svetska religija, naravno, uopšte nije postala univerzalna, čak je izgubila i kolektivno obeležje: pretvorila se u apstraktnu himeru u bezvazdušnom prostoru, kao i esperanto.
Ta težnja ne samo da se suprotstavlja duh baštine, nego ga savršeno pogrešno shvata. Zadatak čovekovog života nije stvaranje jedinstva nego u množini ostvariti sklad. Tako uče Ji-đing, Tao, Veda, Tot i Pitagora i cela drevna metafizika.
Jedinstvo. Pitagorino цovas ne treba stvarati, jer ono – postoji. To je ono jedinstvo koje postoji, i koje je čovečanstvo sasvim neposredno primilo od božanskog bivstva u drevno doba u obliku duhovnog objavljenja. To je baština. Međutim, to Jedan se u životu javlja kao množina, kao: mnogi ljudi, mnoštvo božanstava, mnogo mitova, mnogo religija. Zadatak nije načiniti od množine jedno; samo se omamljena individua usuđuje da beskrajni niz brojeva opet sabije u Jedan. Množina religija je istorijska neminovnost. I ako je čovečanstvo u drevno doba čuvalo duh čiste univerzalne metafizike, to ne znači da je ono imalo jednu religiju, nego da je živelo u nadreligioznom stanju; a ako budućnost bude imala takvo razdoblje u kojem će se vratiti duhovna vladavina univerzalne metafizike, čovečanstvo neće preći na jednu religiju, nego će opet stupiti u nadreligiozno stanje.
5
Baština je potpuna celina, i otuda se bez izuzetka u svim slučajevima može ne samo promišljati nego i primenjivati. U nekoliko slučajeva je mogućnost primenjivanja izgledala tako lako da više novijih struja nije moglo da odoli toj primamljivosti. To se zbilo u slučaju sankhja-joge, astrologije i alhemije.
Suvišno je baviti se podrobnim pregledom ovih novovekovnih pojava. Dovoljno je reći da je ovaj scijentifikovani duh, kako ga naziva Cigler, dospeo u ćorsokak i bila je neophodna nova orijentacija. Nekoliko pojedinačnih i grupnih nastojanja počelo je da zamenjuje duhovne snage skrivene u drevnim celinama, ali bez neophodnog udubljivanja. Reč je u prvom redu o astrologiji, odnosno o njenoj praktičnoj karakterološkoj primeni, o horoskopiji; ali ne na poslednjem mestu i o primeni sankhje, o jogi, o pojedinim nijansama analitičke psihologije koje žele da ostvare drsvnu inicijaciju i konačno o raznim krugovima i školama, počev od teozofa Ani Besan i gospođice Blavacki, pa sve do darmštatske škole, koje se igraju ezoterizmom oponašajući pitagorejske ili hindu rišije.
Ovi pravci u svojoj velikoj uopštenosti, isto kao i pretežni deo aleksandrijskih i helenističkih gnoza početkom naše ere, nisu pojave obnove, nego raspada, i nisu sintetičke, samo sinkretičke. Svaka moderna težnja koja se prerano maši primene i teži da eksploatiše duhovnu energiju iz pojedinih drevnih celina bez pravog razumevanja njihove suštine, izvire iz iste presudne zablude. A greška je sledeća: oni koji se bave ovom primenom prilaze drevnim celinama sa scijentifičnim duhom i naučnom rukom. Karakter drevne celine, međutim, nije naučan, nego metafizički religiozan; a iz nauke u religiju ne vodi nikakav put. Scijentifični čovek je navikao da duhovne sile smesta i temeljno iscrpi: da ih zameni tehnikom. Ovakav nezakonit postupak već se jednom u Evropi okončao gorkim krahom – u doba Pitagore i Platona. I ovde je bila reč o tome da je duh drevne baštine prerano primenjen. Iako je narod na koji je pokušana primena, bio grčki, po ljudskom kvalitetu bezgranično viši od današnjeg Evropejca. Pitagora i Platon su hteli da izmene Grke na osnovu egipatske i keltske baštine. Obojica su krahirali. Od tada se ovaj slučaj više puta ponavljao, a danas se pretvorio u epidemiju.
U rukama modernog čoveka primena duha drevnih celina srozala se na magičnu tehniku. Nije se shvatalo da je drevna celina neraskidiva, da se ona ne može primeniti bez savršene asimilacije metafizike celine, pa ako se to ipak učini, dobiće se samo glupa produkcija mađioničarskog šegrta. Ovakve nepromišljene magične aktivnosti. koje moderan čovek u svojoj nerazumnosti smatra čistim tehnikama, već su i do sada odvele mnoge ljudske sudbine u duhovnu poremećsnost, čak i u mrak, a poneke čak i u potpuni krah. Primena bez poznavanja metafizike oslobađa svet sile i duha koji obuhvata celo nadljudsko znanje što se nalazi u drevnoj celini. Jednom i zauvek treba primiti k znanju da čovek danas u Evropi ne živi uopšte takvim spiritualnim životom da bi umeo da podnese oslobađanje ovakvih duhovnih sila, da se i ne pominje njegovo usavršavanje oslobađanjem ovih sila.
Tokom više stotina godina generacije su učenjem zaslepljene materijom, one su s prezirom i porugom prihvatale svaku metafiziku, idealitet, egzaktnu stvarnost, mističnu intuiciju i svako očitovanje intuicije, a u drevnoj baštini nisu umele ništa drugo da vide do neozbiljne priče koje su prethodile njihovom “naprednom” čovečanstvu. Ove današnje generacije, kada su gorko iskusile posledice viševekovne apstraktne i irealne omamljenosti, s neposvećenom dušom i neupućenom rukom, ali s tamnom pohlepom posežu za tajnama drevne sakralne baštine i žele da ih upotrebe.
Ali već je prispelo vreme kada počinju da uviđaju teške posledice svoje neposvećenosti, vide to na sudbinama odgurnutim u nesreću i na eventualnom sudbonosnom lomu sopstvenog života. Bilo je više vapijućih primera upozorenja; ali su mnogi slučajevi ostajali u tajnosti, a pravi uzrok loma ljudskih sudbina nikada se neće razotkriti.
Sve dok je bilo reči samo o tako bezazlenoj teorijskoj igri kao što je takozvana posvećenost Škole mudrosti ili Društva teozofa, čovek je mogao gledati ove pokrete sa žaljenjem, a mogao je pomišljati da ima i takvih koji će se možda i probuditi. Ali kad čovek vidi analize sudbine horoskopije, masovno vežbanje joge, psihoanalizu, tumačenje snova, ne može sve to da ostavi bez reči. Svi ovi postupci su istinski i beskrajno delotvorni kod čovečanstva koje je prikladno pripremljeno i odgajano, a naročito u rukama Učitelja s neophodnim duhom. Treba uzeti u obzir da još nikada na svetu nije živelo biće koje je bilo više zagnjureno u materijalno zatvoreni život od današnjeg Evropejca, uračunavši i divljeg čoveka iz prašume. U rukama ovoga čoveka ovi visoki postupci će postati takva magična tehnika čije je delovanje nepredvidljivo opasno.
Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi.
Metafizički, baština je budnost, ništa drugo.
Zajedno s budnošću ide viđenje; a ko vidi, on – zna.
Drevna baština je napisala znanje; čuvar tog znanja je drevna knjiga, sakralni objekat, takozvana Sveta knjiga, kao što su Veda, Ji-đing, Tao me đing, tibetanska Knjiga mrtvih, Hermes Trismegistos, egipatska Knjiga mrtvih, Bundahišn, Zend Aeecma, Zohar, Sefer Jecira.
Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni. Znanje u baštini je drevno objavljenje. Ovo drevno objavljenje je beskrajno jasno i jednostavno: čovekovo poreklo je božansko i jedini zadatak ljudske sudbine jeste da sačuva svoju sličnost s Bogom. Ljudski život nema drugi zadatak. A baština: održava trajnost postojeće veze između ljudskog i božanskog sveta. Sve ono o čemu uči baština u obliku različitih arhaičkih celina izvire iz ovog jednog jedinog drevnog objavljenja i u njega uvire. To je jezgro znanja baštine.
Viđenje, koje razvija znanje, realno je ako čovek vidi objavljenje i sve ga bolje sagledava. Kad već ne vidi ništa drugo do samo ovu jednu jedinu prastvarnost, zreo je za budnost. Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav. Lao-ce kaže: “Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva“. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav.
Bela Hamvaš
