Od tada je prošlo dvadeset i pet godina.
Spremam se u Pariz i vraćam se u svoju zemlju, ali dovoljno je da zatvorim oči, pa da se, kroz sećanja, opet probudim u Rimu, gde je u početku jeseni, godine 1940, otpočeo drugi deo mog života u Italiji, i putovanja, u snovima, još jednom, u polarne predele, u koje sam, u leto 1937, bio zavirio. Taj početak jeseni bio je početak druge pole priče o mom životu u Rimu. Prvi deo bio je veseo. Drugi, tužan. A na sredini te priče (nel mezzo del cammin di nostra vita), stoji obnova odnosa između moje zemlje i SSSR.
Kad smo osetili bili da će doći strašna zima, ciča, mraz, setili smo se bili svog ujaka na Severu, belog medveda, rkača. Pri kraju tog leta, znao sam, da počinje poslednja jesen, za mene, u Italiji. Da se kapija rata, još jednom, otvara i preda mnom. Jesen je donosila napad na Grčku.
Iako je u Parizu, već Bergson, primetio, da se ne može protumačiti, sve, u ljudskom smehu, još je veća zbrka, kad ljudske suze u priči počnu da teku. U mom sećanju sve se preda mnom javlja obasjano nekom svetlošću, vrlo jasno, ali kroz to prolaze neke crne strele, proleću neke tamne ptice, pa ponešto postane zaboravljeno. U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo?
Sećam se, sasvim sigurno, da je krajem tog leta, Italija, trijumfovala kao rvač u cirkusu. Gladijator. Rim je otišao da letuje, kao da smo u doba, kad je kralj bio, Umberto. Umberto I. Pri početku septembra, Rim se međutim, vraća, sa letovanja, bunovno i začuđeno. Šapuće se da se rat nastavlja. To uviđa i onaj čije nas lice gleda sa plakata i reklama, na svakom zidu. Faccia feroce. Il Duce.
Niko ne izgovara njegevo ime glasno, ali se šapuće, da je jasno, da se taj, koji je uvek imao pravo (ha sempre ragione), prevario. Rat će se nastaviti. Krajem avgusta i početkom septembra Rim se onda smračio. Iako nas ne bude varvari — Kavafisovi — koji nisu došli, sirene nas bude noću i urlaju. Ja se bavim i dalje prepisivanjem mog izleta do ostrva Jan Majen, i Spitsbergena, i svojim lutanjem po Danskoj i posetom u Švedskoj i Norveškoj, kroz jedno divno leto. To više nije, ni razonoda, ni razbibriga, u Rimu, nego je postao jedini smisao mog života u Italiji, na obali Tibra. Dok uveče reflektori šaraju po nebesnom plavetnilu, ja bdim i prepisujem uspomene sa Severa u Rimu. A pregledam i beležim i filmove svoje, koje sam doneo sa tog puta, do bele, ledene, pruge, večnog leda prema Polu. Grku, Piteji, ta linija se učinila da liči na piktiju. Na samrti, o njoj su pitali i Venecijana, koji se zvao Marco Polo. Nagovarali su ga da prizna, da su to bajke koje je pričao o svom životu i putovanju. On je odgovorio: — Nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video.
U početku te jeseni, godine 1940 — na putu sad u svoju zemlju — sećam se da sam u Rimu već živeo, kao da sam otišao iz Rima.
Kad bih, za trenut, prekinuo prepisivanje, i razgledanje tih slika, i izišao, da se nadišem vazduha, na svom malom balkonu, poda mnom bi se ukazao Sant Angelo i ja bih se iznenadio, što sam u Rimu.
Međutim, i u Rimu se oseti, da je jesen blizu, već septembra, iako Sunce sja. To se čak, u Rimu, oseti, dublje, nego igde na svetu. Da li zato što je Rim najveća grobnica na svetu, ne znam, ali melanholija u jeseni počinje, već septembra, da prati svakog — to zna svaki ko je živeo u Rimu. Prati ga posle i kad ode iz Rima, u svakoj varoši na svetu. Iako su vrućine, i te godine, danju, bile velike, i septembra još, u Rimu, ja sam bio osetio da odlazim iz Rima. Sedeo sam i posmatrao bronzane nimfe, na pijaci Essedra, kako se kupaju, ali sam znao da ih neću gledati, uskoro.
Noći su, međutim, bile prohladne već u septembru.
Iako ne izlazim više, često, u društvo, znam da je Rim ogorčen.
Svi su u Rimu bili poverovali, da je rat pri kraju, ali sad uviđaju, da su prevareni. Jezivo bombardovanje Londona, čujemo, kao grmljavinu, koja se bliži. Kad zima bude došla u Italiju, svi očekuju, da će i u Rimu goreti ulice, i leševi žena i dece ležati na kaldrmi. Kratka radost Rima, da je najgore prošlo, trajala je malo i brzo prođe. U bioskopu ,,Quirinetta” pokazuju kako je u Londonu.
Onaj koji vlada Italijom, kao imperator, pokušava da nas navikne na misao, da će varvari doći. Naredio je uzbunu, urlik sirena, čim se pojave bombarderi, koji pomalo bombarduju Neapolj.
Iako je to daleko — kad je u Neapolju uzbuna, sirene urlaju i u Rimu. Svi silazimo u podrume, a deca, probuđena iz sna, jecaju. Kad sirene jave da je neprijatelj otišao (a nije ni bio) svi se vraćamo u svoje stanove, kao na nebo, da spavamo.
Gospođe ukućana se u liftu tada smeškaju. Znaju da će sad muževi iskoristiti, malo, priliku. Interval za ljubav. Postelje će cvrčati, a čuće se, i kroz zid, ushićeni uzvici: Volim te mnogo. T’amo tanto, tanto, tanto. Sve brže i ritmično.
Stanovništvo Rima, živi tog septembra dva života.
Jedan danju, a jedan noću, a oba su neverovatna. Da je neko našim roditeljima predskazao da ćemo živeti ovako, ne bi mu niko bio verovao. Čuje se da će i Italija bombardovati London.
Čuje se da Englezi traže mirovne pregovore, u Štokholmu.
Šapuće se, u palati Borghese, da će Italija, uskoro, napasti i našu zemlju. Švedski kralj je, kažu, već počeo konsultaciju sa zaraćenim stranama.
Posle svega toga, Nemci i Talijani dele, kao sir, Rumuniju.
Rim čuva od bombardovanja, samo Papa, kažu. O njemu pričaju da se za nas, svake noći, moli Bogu.
Da bi mu Bog bolje uslišio molitvu, kažu, Papa muči svoje telo, kao grešnik — pa spava na patosu.
Kažu da je i suze prolio.
Mi se onda tešimo. Valjda bombe ipak neće biti rasute po Rimu?
Svi, pa i najniži, u Rimu, sad kažu, da je rat nešto neshvatljivo i bezumno. Apsurd. Assurdita — uzvikuju i portiri, i kočijašit i frizeri, i cvećarke, ispod stepenica koje silaze na Špansku pijacu.
Čak i karabinijeri, koji čuvaju kapiju u palati Borghese i pozdravljaju kralja Alfonsa XIII, koji tu ručava, u klubu lovaca na lisice, čak i karabinijeri, kažu, da je dalji rat nešto nepotrebno.
Što je najluđe, lift u kući u kojoj stanujem izvodi čuda kad god sirene zaurlaju i jave da se bombarderi, tobože, približuju.
Sirene urliču, a naš lift se, noću, ponaša, kao da je poludeo. Zastaje između spratova, pa neće dalje.
Ukućani onda, u liftu koji je stao i neće dalje, ni tamo, ni ovamo, liče na papagaje koji krešte i viču i krilima lepršaju.
Kad se lift zadrmusa, dobro, krene, ali se onda penje, kao lud, čak do tavanice i stane tek tamo. Vrata se ne otvaraju. A kad se najzad otvore, lift ostaje, nepomičan, na plafonu, a ukućani moraju da silaze stepenicama i da se vraćaju.
Uzalud lift prekodan opravljaju.
Niko ne ume da nađe kvar u njemu.
Niko ne zna zašto izvodi sa nama to.
Ceo je avgust i septembar u Rimu, te godine, prošao, tako.
I na danu, kad iziđem iz kuće, sa mnom se, svakojaka čuda događaju. Talijanska tajna služba poslala je, jedne noći — dok je Alfons XIII večerao, u klubu koji zauzima desnu polu palate Borghese — svoje agente, da obiju našu kasu, u kojoj poverljiva akta i našu šifru, čuvaju.
Mene tih dana svi traže u društvu. Moj telefon, na stolu, zvrji.
Zvrji stalno.
Svi me isto pitaju: Ima li kod nas nešto novo? Na koju ćemo stranu?
Šta radim? — a kad kažem da polažem ispit za šofera, svi se jetko smeju. Međutim, ja sam zaista, tih dana, morao da polažem ispit za vozača, auta, u Rimu.
Bilo mi je dosadilo da svaki ima kola, u Rimu, a da ja moram svaki čas da moljakam, kad idemo na izlet, da me povezu. Bio sam se rešio da i ja nabavim neka kola — makar ono, što su Talijani, tada, nazivali, mali miš — topolino. A da bih vozio kola, rešio sam se da naučim i majstoriju vozača auta.
Nisam predvideo šta me čeka.
Uostalom, bio sam se rešio da nabavim i upaljač, automat za paljenje cigareta, iako ne pušim, jer mi je bilo dosadilo, da mi svaki u društvu — naročito gospođe, traže cigaretu. A kad kažem da nemam, da mi traže bar pripalu — vatru.
Bio sam počeo da gubim strpljenje u ratu, a bio mi je potreban mir. Živčani mir, u službi koju vršim u Rimu.
Moje društvo me međutim svako jutro zove, da idemo u Pugliu.
A, kad neću u Pugliu, onda u Veronu.
Iako tamo ima traga Normana — koje volim, jer su sa Severa — ja u Pugli nemam šta da tražim. Verona, međutim, puna je tragova mojih sunarodnika i zemljaka, koji su tamo, pre sto godina, bili gamizon, u doba austrijsko. Austrijski imperatori držali su Italiju, pre sto godina, sve do Neapolja, a moji su sunarodnici bili njihovi vojnici. Iako nisu ušli u Rim, koji je bio Papin.
Verona — odgovaraju mi moji prijatelji — varoš je Romea i Đulijete.
Ništa drugo ne vredi videti u Veroni — dovikuje mi kći predsednika viađe, kroz telefon. Zašto da idemo u Veronu? Šta ću tamo?
Da vidim jedan most. Most pontona. To je meni omiljeno mesto u Veroni.
Transpozicija sebe, u zemljake pre sto godina, omogućuje mi, da lakše primim ono što me čeka u Rimu.
U ratu.
Valjda tek neću tražiti da i drugi, za to, idu u Veronu?
To je sad glas Albankinog muža. Znam ga. Valjda drži drugu slušalicu telefona? — Šta se može videti sa
tog mosta?
Može se videti sudbina.
Kakva sudbina? — dovikuje, srdito, Albanka.
Sudbina ljudska, kako su je videla dva austrijska oficira pre sto godina. Jedan je bio moj zemljak, pa me to zato zanima. Stajali su na tom mostu, pre sto godina, zagledani u reku Adige, koja je, kroz Veronu, brza i opasna. Puna vrtloga i virova. Prepirali su se oko toga: da li svaki čovek, neizbežno, ima svoju sudbinu? Jedan je mislio, da, drugi, ne. Onaj koji je verovao u sudbinu bio je moj zemljak. Otpasao je samo sablju i strmoglavio se u reku. Isplivao je.
Šta se to, mene, tiče, sad, u Rimu? — pita Albanka, u telefonu.
Ne tiče me se, ali mi je milo. Očigledno je da taj mladi oficir NIJE verovao u sudbinu. Potrudio se da ispliva. Bio je mlad, drzak, lep, a imao je oči, boje ljubičica. Da bi mogao da poseti onu, koju je voleo, a čije je telo bilo, čak u drugom mestu, jahao bi pola noći do nje, a pola noći na povratku. Imamo mi i jednog kneza, koji je vladao pod Turcima, a isto tako jahao — pa me razveseli, sad, posle sto godina sve to.
Albanka mi dovikuje da se treba osloboditi šovinizma, i da je čoveka nedostojno to. Treba da se stidim te prekomerne ljubavi prema svojim zemljacima. To je bila okupatorska vojska u Italiji.
To ne znači da mi je to milo, odgovaram. Rekao sam samo da idem u Veronu tragom onih, koji su tamo, pre sto godina, bili. A taj moj sunarodnik nije više okupator. Davno je u grobu. Nećemo se sresti sa njim u Veroni. Možemo ići u ulicu gde pokazuju kuće familije Capuleti. Milo mi je, ipak, što je isplivao.
Muž Albanke mi onda dovikuje, kroz telefon, da smo mi krivi, što su Turci uzeli Konstantinopolj.
Italijani su ga branili. Turci nisu mogli da prodru u Italiju.
Koliko je meni poznato, u odbrani je, tamo, poginuo i poslednji imperator, a taj je bio iste krvi, kao ja, po materi. Nije u pitanju šovinizam. U pitanju je Sunce. Kad je hrišćanstvo već stiglo u Rim, tamo, gde je moja zemlja, još uvek su obožavali Sunce, „nepobeđeno božanstvo Sunca”. Reč je o Suncu. — Halo!
Halo!
U naš razgovor se bio umešao neko. Javlja se klub lovaca na lisice, gde Alfons XIII ručava, često. Pitam se: nije valjda Alfons XIII u palati Borghese? Nikako da vratim, sa kućom Albanke, vezu.
Iako vidim da se i Alfons XIII meša u tajne palate Borghese, ja ustajem rano, idućeg dana, i navlačim svoju masku bezbrižnosti pred svetom — kao klovnovi kad izlaze pred gledaoce.
Otvaram širom žaluzine na mojim prozorima i stojim nekoliko trenutaka, sa Sant Angelom u očima.
Zatim podižem glavu Suncu i udišem Rim duboko. On je čist ujutru.
Pod mojim bivšim stanom smrdeo je, Borgo, pod ovim se zeleni trava, a Tibar, nadesno, protiče mirno. Čini se rumen, ili zelen. Treperi. A u stan mi unosi jutarnju svežinu.
Stojim zatim pod pljuskom hladne vode, da iz očiju, i glave, oteram snove, a dok stojim pod mlazom vode, čini mi se, da sam, sa decom, skočio u neku fontanu Rima — koje su sve hladne. Sećam se kako su fontane u Cordobi, i Alhambri — i u našem Sarajevu — mirne, pa žubore, ćarlijaju, a ove, u Rimu, pljušte, kao slapovi u brdu, kad se odlazi u planinu. Kud li ću ja otići, kad odem iz Rima.
Ima toliko fontana u Rimu. Kad su varvari presekli vodovod Rima, kažu da je Rim umro, a kad su pape obnovile vodovode, kažu da je vaskrsnuo.
Sedam, zatim, zavijen u čaršav, na svoj balkon, iza paravana, da me Marinetti ne ugleda, golog, ako bi promolio, na svom prozoru, glavu. Pijem mleko kokosa.
Zašto sam prevalio taj put od krave do kokosa? — pitam sebe.
Nisam valjda zaboravio našu milu kravu? U mom zavičaju. Ima tako lepe oči, ujutru.
Jutro je, međutim, u Rimu, vanredno.
Sunčani zraci padaju ukoso, a blago, kao mesečina, koja se žuti i koja je topla, a ti zraci prodiru u grudi, kao neke prijatne strele. To je jedino Sunce koje sija i bogatasu i siromahu, i mladom čoveku, i bolesniku, i starcu. Sunce i Rim stapaju se u sećanju, u jedno. Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo.
Sam taj fakt, koji se ponavlja — ujutro, u Rimu — pretvara se u duboku ljudsku sreću, a svi u Rimu, učestvujemo, u tom baletu, koji nosi naslov: Il Giorno. Dan.
Možda je to jutro, u Rimu, taj mir, kojim počinje dan, zato tako vedro, jer nas čeka pritajena žalost smrti, u vcčeru, u Rimu, koji je najveća grobnica na svetu. To samo u Italiji ide zajedno. Samo se u Italiji, u Rimu, život i smrt, tako mešaju.
Rado bih o tome, sa svojim komšijom Marinetlijem, porazgovarao, ali, kad se nagnem, tako, polugo, nadesno, vidim da kod njega još nisu otvoreni prozori. Možda je nekud otišao?
Možda se još nije probudio? Možda, po dobrom, starom, rimskom običaju, leti, i ne otvara prozore?
Možda je umro?
Možda uživa, da hoda, bos, po hladnim pločama u svom stanu?
Nečujno.
Svi oni, sa kojima sam, u to vreme, u Rimu, živeo, hodaju sad u sećanju, tako, nečujno.
Moj pogled je, međutim, preleteo Tibar i krovove Rima, koji su i sami kao neka reka, rumenih, krovova, koja protiče, između sedam brežuljaka rimskih. Lepo je to, što se svi ti krovovi završavaju zelenom linijom brdašca, a nad njim, nekim plavim morem. To je nebo.
Kad pogledam u Tibar, meni se čini kao da se spuštam u neku vodu, u koju svi tonemo i u kojoj se svi ogledamo, kao u ogledalu, a ništa neće za nama ostati, kad iz Rima odemo.
Na mostu, ispred Sant Angela, skulpture Berninija, kao da već odlaze. Iskrivile su se, barokno, idući iz senke u senku.
Tuda ja, inače, idem do palate Borghese — već treću godinu.
Ispod tog mosta, sad, svaki dan, sačekuju me deca, sirotinje, u jednom drvenom kupalištu, i, ona mi nešto, kad zastanem na mostu, dovikuju. Ona će tu, u vodi, ceo dan, da se igraju.
Ja ću čuti njihovu veselu viku i kad budem iz Rima otišao.
Sluteći da neću dugo biti u Rimu, počeo sam bio da se praštam od Rima, tako, prelećući pogledom, preko krovova, do daljine u kojoj se zeleni Pincio. Moj stan je kao stan. Liči na stan nekog direktora železnica u doba Umberta I, ali je pogled lep sa mog balkona. Stan sam iznajmio od jedne porodice Jevreja, koja ne sme da prizna, da je jevrejska, ali koja se, na taj način, nada, da će moći da ga, nekako, sačuva. Oni su se sklonili u provinciju. U njihovoj bedi to je značilo poslednju nadu.
Duž tog drvoreda, duž Tibra, mene put vodi, inače, u palatu Borghese.
Tog dana, međutim, ne idem tim putem.
Pogled mi leti, još jednom, do druge obale tih rumenih krovova, među kojima se bele mramori antičkih ostataka — kao neki kamenovi Polifema, iz Michelangelovih stihova. Pošto u Rimu, tada nije bilo industrije, ni fabrika, ni gara, ni dima, kao u drugim velikim gradovima Evrope, Rim je još: more, kupola, crkava, baroka, i zelenila, duž obala Tibra. Zelenih pinija na vidiku i crnih čempresa. Nema na Tibru brodarstva. Nema ni podzemnih železnica. Ne čuje se još ni jaukanje i šištanje mlaznih aviona, sa aerodroma, kao zavijanje pasa izdaleka. Sve je mirno kao i pre dve hiljade godina, svakog jutra. Razlika je samo ta, što se sad kupamo u plehanim kadama — ko ih ima — a da su se onda kupali u javnim kupatilima, u koja je moglo ući, nekoliko hiljada kupača.
Nekad je u Rimu, ujutru, vladala velika zajednica kupača.
Sada samo velika zajednica, kafa.
Nebo je bilo, međutim, plavo i tog dana — bez ijednog oblačka.
Silazim iz svog stana, ali ne prelazim most Sant Angela, nego odlazim do jedne škole vozača auta, koja je, tu, blizu — na trgu, koji nosi ime, onoga, koji je tobože, tvorac, ujedinjene Italije.
Cavour.
Tu, kao u nekom podrumu, stoje čitava brda, guma, lonaca, kanti, petroleja, a kafu pije gomilica mehaničara, od kojih su neki, goli do pojasa.
Mene tu, tih dana, dočekuje vesela graja.
Radnici mi dovikuju: Jesmo li se, najzad, rešili, na koju ćemo stranu? Sa Italijom, ili protiv?
Znaju ko sam.
Pitaju da li je tačno da u rat ulazi i moja zemlja?
Jedan jedini, među tim mehaničarima, maljav, oznojen do pasa, kaže mi glasno, da ne treba da slušam trabunjanje tih budala. Zanela ih je pobeda. Što se njega tiče, on ne vidi da će mu pobeda Italije izmeniti, išta, u njegovom životu. Nije to pobeda Talijana.
Ja se šalim sa tim ljudima. Kažem: lako je Talijanima. Imaju odlično izabranog saveznika. To je bila, tih dana, opšta izreka Rima. Govorilo se da Francuzi imaju, u Alpima, strašna utvrđenja. Englezi ratnu mornaricu koja je silna. Rusi sto, dvesta, trista, četirsto, divizija — ali Italija ima dobrog saveznika. A Rim odličnu odbranu iz vazduha — a to je Papa. Niko tada nije ni sanjao, kakav će biti završetak tog saveza, sa odlično izabranim saveznikom. Nisam to sanjao ni ja.
Da ne bih morao da dajem izjave, pred tim mehaničarima, ja onda sedam na stočić pored vrata, pod jedan oleander, koji cveta iz sanduka, pa čitam novine.
Moj učitelj šofiranja otišao je nekud sa svojim đakom, koji ima čas pre mog časa.
Talijani su vrlo čovečni, kad ih niko ne vređa, pa zato i mene hoće da teše u toj radnji, i kažu mi, da ne brinem. Ma šta došlo, dok sam u Italiji, niko mi neće smeti da nanese nikakva zla. Zatim me brzo zaboravljaju i nastavljaju rad, u tom dućanu, gde se prodaju i znanje šofiranja, i benzin, i guma, i točkovi auta — a koji je ujedno i radionica na ulici.
Posle nekoliko minuta, vraća se i moj učitelj, pa isteruje iz kola svog đaka. A uzima mene u kola. Jedan čas šofiranja je završen, a drugi počinje. Ne kaže mi ništa, ali me, kao automat, posmatra.
Stavljam ključ, palim motor, pazim da mi kola, pri polasku ne skakuću, kao pudla, skrećem u ulicu, iza ćoška, menjam brzinu, jednu, pa drugu, a zatim jurim duž Tibra. Do mosta Milvio. Na mostovima je, u ta letnja jutra, velika gužva. Proleću opet čitava jata radnika, na bicikletima. Psuju me. Za nama, i pred nama, jure auti i teretna kola, koja su — bar se meni tako čini bezbrojna, a koja usporavaju, ili skreću, bez reda i smisla. Uvek onako, kako ne očekujem. Zaustavljamo se svi samo pred saobraćajcima. Uz škripu kočnica. Katkad se, tiho, oko nas, psuje; čak i Madonna.
Cela ta vožnja u Rimu, ujutru, jako je smešna.
Ujutru, u Rimu vozi najgora vrsta vozača, koja se uveče odnekuda opet vraća. Niko nikoga ne propušta.
Niko ne čeka. Svaki obilazi svakoga, svi žure, svi nešto dovikuju. Niko o opasnosti ne vodi računa. Niko, pred nos, ne gleda. Svi drže cigaretu u ruci. Voze prstima, kao da su kola lepeza. Čak se i osvrću pri vožnji.
Jurimo po parku Borghese, a silazimo nizbrdicom, pored hotela koji se zove ,,Ambasciatori”, i upadamo u strasnu gungulu, silazeći u Corso, sred teretnih kamiona i bezbrojnih topolina. Gužva je — bar se meni tako čini — sve veća.
To su neprekidni svatovi auta.
Učitelj ćuti i samo se, katkad, naginje, da vidi odstojanje od suseda. Nešto mrmlja.
Povorka auta se sad sasvim zgustila i svaki čas se čini da će pojedina kola uzjašiti prethodnika, uz stalno menjanje brzina. A kad ga uzjašu, uzjašu ga nežno. Tek toliko, da ga barkaju, u prečagu koja je zadnja. A onaj koga barkaju, onda, viče.
Nastaje svađa.
Jedna od onih polemika — ciceronskih — kojima u Rimu nema kraja.
Mi ostali, koji bismo hteli dalje, zvonimo onda, u sva zvona, to jest sviramo, u trubu, iako je tada bila zabranjena.
Talijani, međutim, inteligentni su, i pri svađama, pa se sve to svršava bez saobraćajnih nesreća.
Izbegavaju se u poslednjem trenutku. Svi se slažemo ipak u tome, da onaj koga barkaju sa leđa, da se ljuti, nema prava. Kad stane, svi stanu iza njega. Gačemo samo, kao neko jato naduvenih, plehanih, ofarbanih, gusaka. A gakanje gusaka, kao što je poznato, spaslo je Rim od Gala.
Zatim sve to počinje ponova.
Moj učitelj, iznenada, naređuje, povratak, nazad, iza ćoška u jednu, sporednu ulicu. Ostavljam desnu ruku na volanu, levu mećem na njegova ramena, okrećem glavu, i vraćam kola. On silazi da vidi da li sam, sa ulice, popeo se na trotoar? Najzad, kaže: u redu. Da ga odvezem natrag po idućeg đaka. Kažem: da popijemo kafu kod „Rosatija”?
Ne može, kaže, mogu ja, on ne može. Mogu do „Rosatija”, a on će se vratiti do škole, sam. Ja onda vozim, lagano, do „Rosatija”.
Uz put, učitelj mi kaže, da odložimo ispit do iduće nedelje.
Put koji smo prevalili, pokreti koje smo vršili, biće predmet mog ispita — on to zna. Ne kaže otkud zna. Kaže samo, zna.
To ne znači da ispiti za vozače, u Rimu, nisu strogi. Naprotiv, ispitivači ne gledaju nikom kroz prste, a najmanje strancima. Za najmanju grešku, odbijaju na mesec dana. A to, da stranci najviše padaju, to je samo za njihovo dobro, kaže mi učitelj. Kad budem izišao kolima na drumove Italije, videću da je vožnja u Italiji opasna. Akrobatija. To je prava trka. Targa Florio. Voze odlično — ali i u Italiji ima budala. Ima i mrtvih. Da pazim, da i ja ne ostanem među njima.
A sad da se vrati, čeka ga kafa.
Ja onda pristajem da ispit odloži, nedelju dana, a silazim kod „Rosatija”. On me isteruje iz kola i seda na moje mesto. Polazi kao lud sa tim matorim kolima. Nestaje iza ćoška.
Osam je sati u Rimu. Imam do devet vremena.
Sedam pod šareni suncobran poslastičara i posmatram prolaznike u Rimu, kao što sam ih posmatrao i u Valenciji, i u Hamburgu, i u Bergenu. Prolaze i u Rimu, kao što prolaze svuda. Video sam ih tako i pred, tako zvanom, Kapijom Sunca, Puerta del Sol u Madridu — i gledao sam ih tako i u starom delu Štokholma. Uvek žure. Žure čak i Španci.
Iako se ta žurba uvek u grobu svršava.
Kad odbije devet, odlazim u palatu Borghese, i sedam za sto.
A dočekuje me zvrjanje telefona.
Kroz ceo mesec avgust, te godine, neka me melanholija, kao senka, pratila, kroz palatu Borghese. Čujem je kako mi šapuće u uši, da je moja zemlja svakim danom sve dalje od mene, i da sam u tuđini, uoči rata, a da je to svoje vrste nesreća u ljudskom životu. Meni nije nepoznata. Meni se to po drugi put događa.
A svi u palati Borghese ponavljamo, da je i jedanput dosta.
Taj šapat u ušima mi kaže, i to, da ću rano ostariti, jer se rano stari u palati Borghese, u vreme ratova. Ostari se brže kad se u životu nema sreće, ni za sebe, ni za narod kome se, po rođenju, pripada. Nije sretan ni Alfons XIII, a nije ni Španija. Na kraju života, iz čoveka izbijaju čudni nagoni, kao iz Tiberija. Traži se neko ostrvo, gde ljudi nema. Taedium vitae — ponavljam. Dosada. Tiho očajanje. Kierkegaard je to smatrao kao pristanak čoveka da umre. Uslov smrti. Smrt nas može pobediti tek kad nas obuzme ta dosada. To očajanje u životu. Tek tada se pada kao zrela kruška sa grane, u ruke smrti. Nije to slučajno što ja sad prepisujem te svoje putopise iz polarnih predela, koje sam štampao pre tri godine. To je žudnja da se ode.
Vrlo prijatna žudnja, kažem, šapatu.
On mi dovodi pred oči, i u Rimu, one male, čupave, durašne konje sa Islanda, koje su opevali, kao i dvoboje vikinga, kao i svoje kraljeve. Ti čupavi konji se grizu kad pobesne, ali nose čoveka kroz sve bure i poplave na Islandu, kao oblaci. Prenose čoveka i kroz provale oblaka, a vuku rudarska kolica kad stignu na Spitsbergen. A ta žudnja mi dočarava i ljude, i žene, sa kojima sam pio u podrumu Bellmanovom, u Štokholmu. Sa kojima sam igrao. Tamo je vidno i noću i Sunce se rađa, kao da nije ni zašlo. Na žalost ja sam stigao na Island tek kad je tamošnja vlada počela da uvozi, namesto tih čupavih konja, traktore. Mene je bilo pregazilo vreme. Život se konjski menjao, kao što se menjao i život ljudski. Po stoti put mi pada na pamet, da Picasso kaže: da se konj može pretvoriti u palmu — a palma je divna.
To je smrt, čujem u ušima, onog što šapuće.
Znam, kažem, ko to šapuće. Šapuće mi Christian Samuel Bredstroem, koga sam čitao, a koji me gleda kroz dno flaše. To mi šapuću oni, koji su bili članovi Udruženja koje se nazivalo u Švedskoj: Kavaljeri Baha. Sa nama će biti, međutim, i žena — lepa žena jednog carinika — biće Ulla Vinblad, i Maria Christina Kjelstroem. Svi ćemo ući u barku Harona. Smrt je glavni predmet u literaturi, tamo.
Smrt proučavaju, i u Danskoj, i u Štokholmu. Odsad ću se baviti samo tom danskom, norveškom i švedskom literaturom. Boetcher se, uoči smrti, vraća u Nemi, gde su jagode tako crvene. Povratak u Nemi iznad Rima. Gjenkomst til Nemi.
Te neženje u Skandinaviji su pravi pesnici. Stari, siromašni, žive u sirotinjskoj sobi, ali noć provode sa gitarom u ruci. Pišu poslednje pesme Rimu i Italiji. Poslednje pesme. Sidste Digte.
Odsad ću, kažem sebi, samo te severne pisce čitati.
Iako govore o smrti.
To moje stalno čitanje skandinavskih pisaca posledica je, možda, i nekih novih veza, koje su sa nama uspostavile, te jeseni — ne znam zašto — neke porodice švedskih, danskih, i norveških činovnika i naseljenika u Rimu. Odlazim sa njima na izlet, na Veliku Stenu Italije (Gran Sasso), gde ima jedan hotel, na visini otkuda se vidi daleko, a čiji je šef jedan Finac, izbeglica iz Rusije, koji ima divnu ćerku.
Mene je uzela pod svoje okrilje, jedna poznanica moje žene — Karin Nordstroem — koja radi u švedskom poslanstvu, a čiji je muž daleko, radi u Švajcarskoj, u Društvu naroda. To je jedna, snažna lepa, plavuša, sa korakom ranjenih Amazona. Liči na kip. Ona će da me čuva, kaže, od zla, dok mi se žena vrati — imam tako lepu i dobru ženu.
Sa njom izlazim sad, u početku jeseni, sve češće, na morsku obalu.
Kao neku sestru, nju prati, stalno, neki njen rođak, koji ne znam šta radi u Rimu, ali koji mi daje da čitam Ibsena, Strindberga, Kierkegaarda, po njenom naređenju.
To je mlad čovek — Torsten Roslyn — koji je uveče svaki čas u fraku, pun ordenja, a prekodan, polugo. Grmi, kao poručnik Chiaramonti — čiji je prijatelj — prekodan, u Rimu, u svojim kolima, u kojima ima mesta samo za dvoje. Na sebi ima samo svilenu, ili lanenu, košulju, boje rimske cigle, i čakšire svilene, ili lanene, boje limunova. Na nozi, fratarsku sandalu. Kola su mu ofarbana plavo. Oči su mu plave, isto tako. Ima glavu Strindberga, ali ne voli da mu se kaže to. Strindberg je, kaže, lud. Veliki književnik je Hamsun. Sa tim Šveđaninom svaki se razgovor svršava pitanjem: Zašto je moja zemlja uspostavila odnose sa SSSR? To je ponavljao.
Taj mladi čovek, koji ne ulazi u svoja kola kao drugi ljudi, nego se ubacuje, kao da preskače ogradu, iako mi daje knjige po naređenju svoje rođake, stalno zapitkuje: Koga vraga nalazim u Ibsenu, Kierkegaardu, Strindbergu? Zašto čitam to?
Kažem: prosto zato, da zaboravim ono što me čeka u Rimu.
On me onda pita: da li je istina da smo pozvati u sovjetsku ambasadu? Kaže, čuo je da će nam pokazati film, o Petru Velikom.
Kažem: tako je. Nemci su nam pokazali film i zapaljenu Varšavu.
Gospođa Karin onda pita: a da li je istina, da je neko pokušao da nam u palati Borghese probuši kasu, u kojoj šifru čuvamo?
Kažem: istina je; samo o tom ne pričamo.
To je znak, kaže Torsten Roslyn, da je NEKO radoznao. To je opasno za moju zemlju. Gospođa Karin onda kaže da će doći po mene da me odveze na plažu. Castel Fusano. Da joj pričam. O tom noćnom napadu.
Roslyn pita: Kako tumačim to, kako tumačim to?
Kažem: prosto. Mi držimo, u palati Borghese, polovinu zgrade, klub lovaca na lisice u Rimu, drži drugu polovinu. U taj klub dolazi da večera, često, bivši kralj Španije, Alfons XIII, koji ima urokljivo oko. To je poznato u Rimu.
Biće da je i nas urekao.
Nikad nisam uspeo da dokučim ko je taj Torsten Roslyn bio.
Gospođa Nordstroem me moli da ne pričam koješta, nego da joj kažem, šta je to u palati Borghese bilo?
Šta se desilo?
Ne mogu da joj kažem u telefon.
Pričam joj sve drugo. Kako smo bili zvati da gledamo film o Varšavi, koja je gorela, kako smo zvati sad, da film o Petru Velikom vidimo, i slično.
Nisam mogao da joj pričam, da je poslanstvo imalo tri lakeja, od kojih je jedan bio, ogroman, snažan, ali je u drugom delu kuće spavao, na službi, kod ministra. Taj ništa nije čuo.
Drugi je bio, lepotan, malucan, a voleo talijansku muziku, pa je, te noći, otišao u kasinu. Ruža, i igračica. Casino delle Rose.
Vratio se u poslanstvo tek ujutru.
Obijači su, međutim, bili uspeli da uđu, bez teškoća, u prednji deo palate Borghese, čija je kapija otvorena, i danju i noću. Talijanski karabinijeri stoje i čuvaju kapiju, ali nisu primetili ništa sumnjivo. Provalnici su ulaz znali dobro. Imali su ključeve, za svaku prostoriju, i to, sa natpisom na cedulji — kao na vizitkartama — na svakom ključu. Nije bilo potrebe da lutaju. Popeli su se, na sprat, nečujno. Bili su probušili kasu, taman, kad ih je treći momak iznenadio i napravio larmu.
Ta kasa poslanstva bila je starinska, a teška, kao medvedi na Spitsbergenu. Nepokretna. Činovnici su oko nje igrali, kad počnu da je otvaraju.
Taj treći naš lakej imao je tuberkulozu, bio je bled i slabašan, bolestan, ali je bio vojnik u prvom svetskom ratu i nije se dao, i nije ni onda ćutao, kad je — udarcima revolvera — oboren na pod. Trojica su ga udarala, ali je on iz sveg glasa dozivao i udarce vraćao. Toliko se hrabro držao, i tako dobro tukao, da su napadači morali da pobegnu. Da nesvršena posla pobegnu.
Nisu bili uspeli da otvore kasu. Ona je ostala u ćošku, kao medved u Hammerfestu, ispunjen i nem, ali koga ne mogu da dignu.
Taj naš treći sunarodnik, nije bio samo vojnik u prošlom ratu, nego je bio, i tako, bolestan, veliki ljubavnik, u Rimu. Bio je, oko ponoći, kod svoje Eulalije, mlade, koja je stanovala u jednom prozoru, preko puta palate Borghese. Pred zoru, on se vraćao u svoju sobu u poslanstvo i hteo je da prospava, umorno. Njegova ljubav pratila ga je pogledom, nalakćena na prozoru, a kad je nastala dreka, i kad se začuo njegov glas, koji je dozivao u pomoć, počela je da viče i ona. A istrčala je i na ulicu. Karabinijeri su onda, I nehotice, morali da se pojave, probude, i da one, koji beže, pohvataju. Trojicu.
Sve to nisam, razume se, mogao da ispričam gospođi Nordstroem, u telefon. Prelazim preko toga.
Ona mi onda kaže da će doći po mene da me odveze na plažu.
Ne čuje se, kaže, dobro, u telefonu.
Ta moja šala, da, za sve, krivim Alfonsa XIII u Rimu, glupava je.
Ljuti je to.
Da idemo da ručamo u Castel Fusano.
Da se kupamo u moru.
Pošto je meni svejedno, tih dana, subotom, u podne, kud idem, kud me voze, ko me vozi, ja izlazim na dvorište palate Borghese, i pristajem, da idemo na plažu. Gospođa Nordstroem kaže da ćemo tamo da ručamo.
Neko vreme stojimo na dvorištu palate Borghese, oko kola.
Njen rodak pokušava da nju smesti kraj sebe, a mene sebi, tako reći, za vrat, ali ne možemo, nikako, da, sve troje, stanemo. Najzad rešavaju da gospođa Nordstroem vozi, ja da sedim kraj nje, a Torsten će sedeti na našem potiljku.
Šveđanka onda meće naočari na nos, pa joj se oči vide kao u dimu.
Polazimo, a kola ostavljaju trag, na dvorištu, kao neku zmiju u pesku, a zatim izlaze, kao da vozimo trku. Ona vozi kroz lavirint rimskih ulica, duž Tibra, a izlazi na groblje, gde onaj zelenaš, iz antičkog Rima — Cestije — ima svoju nadgrobnu piramidu, koju je sam sebi digao, kao faraoni u Egiptu. Da bi ga svet pamtio, besmrtno.
Jureći autostradom, na plažu, gospođa Karin kaže, da možemo mirno da razgovaramo, a njen rođak me pita, zašto toliko čitam Ibsena i šta da misli o tom, što polarne krajeve pominjem, stalno? To je poza!
Čitam to zato, kažem, da ne bih čitao o Rimu, ono, što prekodan čitam, već treću godinu — uvek isto. Ibsen i Strindberg govore o Severu, o familiji norveškoj i švedskoj, o braku, pa me to uspavljuje uveče, tako, da, u Rimu, imam oscćaj, da sam u Bergenu, ili Štokholmu.
Kroz četvrt sata stižemo u šumu pinija, na moru. Castel Fusano.
Gospođa Karin onda zastaje, pred raskošnim restoranom, na plaži, na tom mestu, i razgleda korale, i merdžane, koje tu prodaju ulični prodavci, za strance i ljubavne parove. Kaže da ne može da prođe kraj korala, nikad, a da ih se ne nagleda, sita. Imaju tako lepu boju. Ona nikad ne jede rakove, koje njen rođak toliko voli. Smuči joj se, pri samoj pomisli, da ljudi ta mala, filigrantna, stvorenja bacaju, živa, u ključalu vodu.
Njen rođak onda ostaje u restoranu, a mi idemo da se okupamo u moru. Korali se, kaže gospođa
Nordstroem, tako lepo crvene. Oni su zabrinuti za nas, otkad smo uspostavili odnose, sa SSSR.
Ko je zabrinut? — pitam. — Korali?
Koješta. Oni, u švedskom poslanstvu.
Kažem: Pa šta ja tu mogu? Ja sam na niskom činovničkom položaju. Bavim se čitanjem knjiga. Video sam, sinoć, sliku Kierkegaarda, i video da nosi kišobran, stalno. Što je u kišovitom Kopenhagenu prirodno. Međutim, u toj knjizi, koju mi je njen rođak dao, vidim da psihopatolozi kažu, da taj kišobran Kierkegaarda ima naročiti uzrok kod Kierkegaarda. Seksualni. A imao je i jednu nogavicu, čakšira, uvek kraću. Želeo je da bude elegantan.
Gospođa Karin zatim ulazi, na plaži, u svoju drvenu kućicu, pa se svlači, a dotle razgovaramo kroz dasku. Upozorava me na kritiku koju je, o Kierkegaardu, pisao Goldschmidt, Meir. Da li sam to čitao?
Njen rođak mi je dao i to, kažem. Čitao sam.
Gospođa Karin smatra da se, na Severu, kad se piše, sve piše ozbiljno. A da je Goldschmidt neozbiljan.
Svejedno je, kažem, da li se piše ozbiljno, ili neozbiljno. Goldschmidt je živeo bedno i umro bedno.
Umro je i Kierkegaard. Kraj je isti. Sigurno je samo to.
Da bih izbegao razgovor o uspostavljanju odnosa, pokušavam da govorim gluposti, o Kierkegaardu. Gospođa Nordstroem na to izlazi iz svoje drvene kućice, na pesku, a pojavljuje se, skoro sasvim gola, ali sa crvenim sandalama od drveta na nogama, a na glavi sa velikim, žutim, kineskim, šeširom. Pita me zasto mi žena nije u Rimu?
Nisam hteo da bude u Rimu, kad bombarduju — poslao sam je u našu zemlju. Tamo je sve mirno.
Šveđanka onda trči prema mom, i dovikuje mi, da će me čekati u moru. To je lepa žena, lepša i od Albanke, sa kojom sam se obično kupao, ali nije tako vesela.
Ja zatim ulazim u njenu drvenu kućicu, pa se svlačim, i trčim posle u more. Bos. Pesak je vruć i peče.
Dižem brzo nogu i nogu.
Sunce je, na moru — u Rimu — tako jako, da pesak, duž mora, koji je pun ugljena, treperi, kao crno staklo, a treperi i more, kao da je puno milijadu riba, u dijamantu. Šveđanka jaši na nekom velikom, gumenom labudu i prevrće se u vodu.
Ja ulazim glavačke u more — ali izlazim brzo.
Ona mi dovikuje da to, za zdravlje, nije dobro, i da treba plivati daleko.
Ona posle izlazi iz vode i dolazi do svoje drvene kućice, gde ležimo na pesku, u hladu. Nju prati njeno društvo. Talijansko. Svi u tom društvu bacaju uvis veliku, gumenu loptu, a lopta pada na pesak, na igrače, pa i na moju glavu. Čudim se, kako — sa moje glave — odskače, lako. Taj talijanski svet, koji se tu kupa, i u ratu, bezbrižan je i veseo. Neki su mi u tom društvu već poznati, a neke nisam dotle znao. Igraju se veselo, a rat je, za taj svet, daleko. Liče jedno na drugo. Sve su žene lepe u tom društvu. Svi muškarci, atletski, razvijeni.
Jevrejima je ulaz u to kupatilo zabranjen.
Onaj, koji je Kierkegaarda kritikovao, i ismevao, Goldschmidt, u Kopenhagenu, ne bi mogao da bude, tu, prisutan, i da je u životu.
Da je mogao da se pojavi, video bi, da Jevreja više nema na moru u Castel Fusanu. Goldschmidt je u Kopenhagenu napisao knjigu o Jevrejima, pod naslovom ,,En Joede”. Godine 1841.
Dok je sa Kierkegaardom polemisao, napisao je i jednu drugu.
Pod naslovom: ,,Bez zavičaja”. „Hjemlos”.
Gospodin kome sam to pričao — u društvu gospođe Nordstroem — bio je vrlo lep čovek, Talijan, izrastao, a mirisao je. Bio je namazao kožu, u odbranu od Sunca.
Dok sedimo na pesku, pita me: da li je istina, da uspostavljamo?
Mi se, kaže, varamo. Italija, danas, nije više ona, koja je bila u svetskom ratu. Niti je to Italija koja je poražena kod Adue, u Abisiniji, onako sramno. Danas je Italija sasvim druga. To ne bismo smeli da ne zapazimo.
Kažem: ne znam šta hoće da kaže. Ja sam, istina, bio na drugoj strani, u prvom svetskom ratu, ali su Italijani tada 11 puta jurišali, na Trst, frontalno, i ginuli, još kako. Skidam kapu. A što se tiče Adue: opkoljeni, u bici kod Adue, izginuli su. Zašto bi to bilo sramno?
Taj čovek mi onda dovikuje, da je hteo da pita, da li znamo, da je ovo Italija, koja će SVA poći, kad ustrcba, u smrt, jer je vodi jedan čovek koji je zamenio Papu. Talijani ga obožavaju. Svi će, za njega, da mru.
SVI, kažem, nikad, ni za koga, ne mru.
Šta hoću da kažem?
Hoću da kažem da treba da pita za bitku, kod mesta Castelfiardo.
Taj čovek me onda, zabezeknut, pita: kakva je to, do đavola, bitka, kod mesta Castelfiardo? Gde je, do vraga, Castelfiardo. Nikad nije čuo za Castelfiardo. Šta hoću da kažem?
Hoću da kažem da SVI Talijani, ni u Rimu, nisu hteli da mru za Papu, kad je trebalo ginuti za Papu.
Kada je bila u pitanju Italija Pape. Rim. Kada je trebalo Rim sačuvati, za Papu. Iako je Papa imao dobrog generala, koji se zvao: Lamoriciere.
Seća se, kaže, da je to ime negde čuo, ali ne zna Castelfiardo.
Ne znam ni ja, ali sećam se, da je negde oko Ancone. Blizu. U toj bici, Papa je izgubio Rim. Italiju. A u odbrani Ancone, ginuo je svega jedan bataljon, dobro. Sastavljen od dobrovoljaca, iz Belgije i Francuske. Ostali katolici u Evropi gledali su mirno, kako Papu peglaju. Niko nije hteo da gine za njega, u Rimu.
SVI, nikad, ni za koga, neće da ginu.
Gospođa Nordstroem, koja je slušala našu prepirku, zabrinuto, kaže, da nas dvoje treba da idemo da ručamo, pa se njeno društvo razilazi, i mi ostajemo, sami na pesku.
Šveđanka mi kaže da se bila uplašila, da se ja, i taj gospođin, Aldovrandi. ne posvađamo. Talijani smatraju naše uspostavljanje odnosa sa SSSR, kao veliku opasnost. Ne treba da odgovaram kad me izazivaju. Iako zna da mi, ovih dana, nije lako, u Rimu. Otkud mi pade na pamet, da pominjem Castelfiardo? Gde je Castelfiardo?
Ne znam ni ja — čitao sam sinoć o tome, u krevetu. Pre nego što sam zaspao. Sam sam u Rimu.
Spomenuo sam to mesto, jer me je izazvao. Neka me ostave na miru. I ja sam panslavist, pa mi, ta uspostava odnosa, nije baš neprijatna — nimalo. Sve je u ovom ratu tako čudno i besmisleno. Pre sam mislio da je tako samo u ljudskom životu. Sad sam došao do uverenja, da je i u odnosima među državama, tako. Šta ima da me pitaju? Verovala ili ne, učinilo mi se, da ću i ja biti pozvat u vojsku i da ću otići u bitku. A bitka će biti kod mesta Castelfiardo. Tamo imam da poginem. A niko neće znati gde je to. Ni ja.
Podne je kod Castel Fusana bilo davno prošlo, a posluga kupališta posedala je, na pesku, u krug drvenih stolica, koje je neko poređao, na pesku, izvrnuto. Ljudi ručaju. Vade se spageti iz lonaca. Na hladno. Uz rumeno vino. Njihove žene čuče oko sprava, na kojima kuvaju kafu.
Iz šume, koja je blizu, dopiru, u velikoj tišini, šumovi, koje prave insekti u pinijama, trljajući nogu o nogu. Sva šuma odjekuje od tog trljanja.
Sve se događa, i među državama, onako, kako nisam očekivao, kako niko nije očekivao, sasvim drugače, nego što se očekivalo. I u Rimu. Idemo iz bitke u bitku, kao u nekom teatru. Želim da odem u Dansku iz tog meteža. Da idem još jednom, od kule svetilje do kule svetilje, u Danskoj. To je lepo. Ne verujem da ću ikad više otići do Rosenborga, ali znam da je pun ruža. Mene ne privlače više ruže, ali ima tamo jedan mali muzej Eskima, sa Greenlanda.
Hteo bih da vidim njihove čamce, još jednom u životu.
Gospođa Karin mi onda kaže, da treba, što pre, da pozovem, u Rim, svoju ženu. Imam tako lepu i dobru ženu. Nije dobro za muškarca za njegovo zdravlje, da bude bez žene. Ni u Rimu. Moj „super ego” kaže nije više u Rimu, nego prati, ljubomorno, moju ženu, u daljini. To je očigledno.
Kažem: može biti — ali nije očigledno.
Gospođa Karin me zatim poziva da ručamo.
Čeka je Torsten.
Neću da ručam, kažem, hoću da posedim, da odspavam, tu, pred njenom drvenom kućicom, na pesku.
Šveđanka se onda kikoće, i kaže, da sam svakako spazio neku svoju poznanicu, Talijanku, pa mi je nezgodno, da me vide sa njom. Pričaće mojoj ženi kad se vrati, da nije trebalo da me ostavlja, samog, u Rimu.
Ona nije ljubomorna. Kad joj muž telefonira, ona ga nikad ne pita, da li je upoznao neku lepu ženu. Ni on nju, ne pita. Bez muža je već mesec dana.
Ona, i njen rođak, kaže, idu, po podne, na Gran Sasso! Hoću li da pođem sa njima?
Kažem: ne mogu. A kad bih mogao, išao bih u Abruzze, da gledam planinu, koja se zove La Maiella.
Nju ne mogu da zaboravim.
Gospođa Karin me, zatim, pita, šta mislim o njenom rođaku? Jako sam mu se dopao. Kaže samo da ja, o polarnim krajevima, pa i o Štokholmu, imam sasvim netačne ideje, kao i o Ibsenu. Njen rođak se pita: da li je ta moja ljubav, prema polarnim predelima, prema Švedskoj, prema Danskoj, iskrena? Uspostavili smo odnose.
A da li je njihova ljubav, za nas, baš tako iskrena?
Njihove železnice prenose gvozdenu rudu, za Nemačku, a prenose, čujem, i oružje, i trupe, za Finsku.
Vole samo Finsku.
Gospođa Nordstroem mi tumači, da je to prirodno. Zatim, malo nabureno, kaže, da mora ići, jer je čekaju. Vidim kako odlazi u društvu Talijana, koji obožavaju žene iz tih dalekih, severnih naroda.
Gospođa Nordstroem imala je, na svojoj drvenoj kućici, mali, švedski prozorčić i, u njemu, švedsku zastavicu, na minijaturnom koplju.
Posmatrajući tu lepu zastavu, ja, kroz dremež, ležeći na pesku, sećam se, da sam se divio tim zastavama na Severu, koje su, tako reći, iste — samo prepliću boje i krst, koji u zastavi iz srednjeg veka, sve, imaju. Ako je krst žut, onda je zastava plava, ako je krst beo, zastava je crvena. Čovek bi pomislio da su to zastave iste zemlje, istih naroda — što nije sasvim netačno. Braća su.
Samo to ne znači da te države imaju u sebi duboku ljubav, jedna prema drugoj, osećaj da sve, zajedno, pripadaju jednom polarnom svetu. Naprotiv, te zemlje, ti narodi, na Severu, tukli su se, u krvavim ratovima, stolećima, između sebe, divlje, kako se samo braća na Severu, tuku.
Sva su ta mora, oko Švedske i Danske, krvava, u prošlosti, a kad nisu, onda ti narodi jedno drugom robuju, gore nego robovi u Rimu.
Toliko je pokolja bilo na Severu.
A kad je Pruska kraljevina, pre sto godina, napala Dansku, i mala Danska branila svoju granicu, očajno, Ibsen, Norvežanin, uzalud je jaukao, i vikao, da treba pomoći Dansku.
Niko se nije, ni u Norveškoj, ni u Švedskoj, makao.
Castelfiardo — šapuće mi, neko, u uvo, poluzaspalom, na pesku. 16
Miloš Crnjanski
