Ta knjiga, koju mi je, ne znam zašto, poklonio lekar, koji me je lečio u Rimu, postala je veliki doživljaj za mene, te godine. Bila je od pergamenta, a u njoj su bili soneli. Isprva su mi se činili samo komični, kao talijanski filmovi tog vremena, kao teatar u kom su braća de Filippo igrala. Što sam ih dalje čitao, postadoše mi sve strašniji, užasniji.
Moja lampa, dok sam ih čitao, pokazivala mi je samo dvojicu u Rimu, dve senke. To su bile: Papa i pesnik Belli.
Ko je to ? — pitao sam se, prvo veče.
Nalazim da francuski pisac, koji se zvao Sainte-Beuve, kaže, da je pri povratku iz Rima, putovao, do Marselja, lađom. Da je na lađi upoznao jednog Rusa, koji se zvao Gogolj. Da mu je taj Rus pričao, da je bio u Rimu i da se vraća u Rusiju. Da je u Rimu upoznao nekoliko pisaca i akademika, ali da samo jednog, među njima, vredi čitati: to je neki Giuseppe Gioachino Belli, koji čita svoje sonete u kafani ,,Greco“. To je, kaže, pesnik Rima. Nije ni akademik, nije ni popularan, nije ni štampan, ali je veliki.
Piše nekim rimskim dijalektom koji je teško razumeti.
Ja sam i pre bio nešto načuo o Belliju, u Rimu, ali ga dotle nisam, ni tražio da čitam, niti čitao. Mislio sam, prema onom što sam o njegovim sonetima čuo, da je to nastavak talijanskih komičnih pesnika, među kojima sam voleo onog, koga zovem „repati Berni“.
Za mene je ta poezija počinjala, sa onim, koji se zvao: Ceccho Angiolieri — koga sam upoznao u Sieni — a što se tiče Pape, smatrao sam da niko ne može biti strašniji, kad govori o Papi, kao Antihristu, nego što je, u jednom sonetu, bio: Michelangelo (Qui si fa elmi…).
Počeo sam zato da čitam knjigu, koju mi je dao lekar, mirno, u postelji. Nadao sam se da ću, sa njom u ruci, brzo zaspati.
Zastao sam, međutim, kod prve rečenice, koju je Gogolj rekao o Bellijevim sonetima. Naime, da njegove sonete ne vredi čuti, pojedinačno, nego ga treba kao CELINU uzeti. Onda su, o Rimu govoreći, veliki. (U to vreme, razume sc, Gogolj nije mogao znati, da Bellijevih soneta ima više nego što misli, oko DVE HILJADE, a da ih ima, i sad, neštampanih, jer su i suviše skaradni).
Kraj svega toga, mene je zadržalo u čitanju to, da Gogolj misli, da je to, kao celina, velika poezija o Rimu.
Nisam više ispuštao iz ruke knjigu, posle te pomisli.
Kao u nekom ogledalu, do zore, prolazili su, kroz te sonete, kočijaši, prostitutke, sveštenici, pape, crkve, pa i Hrist.
A što sam dalje čitao bili su sve grozniji.
Iako je to bio Rim, koji ne postoji više — bar se u prvi mah čini da ne postoji više — taj Rim je postojao, i, u tim sonetima još postoji. Sećao sam se da je Trastevere u kom živim, podiglo spomenik tom narodnom pesniku, i trgoh se kad se setih, koliko, na onaj spomenik, onog gradskog inžinjera u Trondheimu – koji se zvao Dahl — liči.
I oni su dakle u vezi.
U stvari, taj Bellijev Rim, nije ceo Rim, ni XIX stoleće, ali je sasvim sigurno verna slika papinskog Rima.
Trastevere.
Zanimljivo je to — kažem sebi — ta geografska socijalna pojava, da se varoši, preko vode, često, toliko, razlikuju, od onog dela varoši, sa ove strane obale. I u svom životu iskusio sam i primetio, da Vijena, da Berlin, da Pariz, da London, nisu isti, sa ove i sa one strane reka. Tako je to i u Štokholmu. Tako je to i u Lisabonu. Tako je to i u Madridu. Manzanjares, podelio je ceo svet.
Rim je tako bio, dva Rima, već kad se Belli rodio, godine 1791 — u vreme kad su deca bila, u Evropi, deca revolucije. Rođen je u porodici, takozvanog, nižeg srednjeg staleža, kako taj stalež zovu, u Rimu. Siromah.
Kao što je to običaj, sudbinski, u takvim porodicama, ostao je rano bez oca na svetu, a kad mu je bilo šesnaest godina, i bez matere. A posle je u njegovom životu, sve, po programu takvih sudbina. Posluživao je po kući, kod rimske gospoštine, a ostao je samouk, iako je, kratko vreme, pohađao školu fratara, kapucina.
Posle te škole doterao je do sekretara emigranta princa Stanislava Ponjatovskog, koji je u Rim došao iz Skitije.
Belli se posvađao sa princom.
Pošto je rano počeo da piskara sonete, bio je jedan od osnivača jednog, literarnog društva, koje se, prema običaju tog vremena, nazivalo: akademija. Tiberiana. Ne po Tiberiju — nego po reci Tibru.
Zabeleženo je, međutim, da je, kao svi siromasi tog vremena, bio, u pisanju i govoru, uman, gorak, a neki kažu i veliki egoist.
Većina talijanskih esejista smatra da Bellijevu poeziju treba tumačiti tim oskudnim podacima, iz njegovog ličnog života. Iz doba te mladosti. Ja ne mislim tako. Ja mislim da ih treba tumačiti Bellijevom podsvešću. Tiberijanskom. S početka, očigledno, njegovi su soneti barokni i veseli, kao da hoće da budu, idile. Folklor. Provincija u Rimu.
Uskoro ti soneti postaju neka vrsta rimskog Zole.
Isprva, to su proletnja jutra, izleti, ottobrate, cveće, ljubavi, Trastevere. Kroz njih se vide rimske kampanje, postelje, Transteverinke lepih zadnjica. Tibar koji teče mirno. Vijuga.
Brzo se, zatim, ukazuje prvo lice, tadašnje campagne romane: močvarne, puste, nesigurne, bedne, razbojničke. Na zapuštenom drumu ukazuju se kola. Stoje. Kočijaš kao da spava pored njih. U velikoj lokvi krvi — lešina.
Kao na nekom veselom filmu talijanskom u sonetu se sudi drolji. Sudija, u ime zakona, morala, protiv nemorala, grmi.
Drolja mu se smeši, pa mu kaže, dobroćudno, da bi bilo bolje da, jedno veče, kod nje svrati. Pa da mirno porazgovaraju. Pa da se objasne.
U jednom drugom sonetu — maloj minijaturi drame — čovek je iz krčme dotrčao svojoj kući. Da uzme nož i da se u krčmu vrati. Hteo bi da se obračuna.
Sirota, slaba, žena, probuđena, pokušava da ga zadrži, od ubistva. Krši ruke i pokazuje mu sina u kolevci.
Sve dotle, ti soneti — minijaturne drame, kao na pozornici — ne bi bili, niti mogli biti, vrhunci u talijanskoj — čak ni komičnoj — poeziji. Naročito ne u doba, kad su u sonetima šetali Aleksandrinci, namirisani pederasti, Jazoni, Oresti, koje je zapazio već Juvenal, u poeziji.
To je dotle bio samo Rim Bellijevog vremena. Stvarnost.
Takvi Bellijevi soneti su bezbrojni.
Oni u stvari i nisu pisani nekim zasebnim dijalektom, kako se to u inostranstvu, često, misli. Pisani su trasteverinski. Prostim, deformisanim, jezikom talijanskim, kojim Trastevere u to doba govori. A čiji se govor, danas, bez rečnika, ne može ni razumeti.
To nije umilni, sonorni, talijanski jezik, kojim govori, Tasso.
Ni latinski, kojim pišu Carducci i D’Annunzio. 132
Bellijev jezik je, hotimično, prostački, u kom nema melodioznog člana (il, la, lo), nego je član deformisan, trasteverinski. Mesto: il, la, lo — čuje se: er, er, er.
Taj predlog Bellijev, predlog Trastevere, liči, posle, na trnje, u trnovom vencu, na Hristovoj glavi — iz venca kojim su Hrista, u Rimu, na slikama, barokno, krunisali.
Tim jezikom se, preko Tibra, ispod Vatikana, u stanovništvu i sad još govori.
Bellijevi soneti, međutim, vremenom, postaju sve skaradniji, a sve više antipapski, antimonarhistički (Papa je bio monarh u to vreme), anarhistički, ateistički.
Belli je krik iz republikanskog Rima.
Prema običaju tog vremena, on je te sonete mogao da čita po kafanama, u kružocima, ali nije mogao da ih štampa. Ni kad je ta poezija, sasvim čujno, antipapska, takva poezija u Italiji još nije zabranjena, niti usamljena pojava. Uticaj te KOMIČNE, poezije, produžavao se, sve do Carduccija, a postao je opasan tek kad je revolucija zakucala kundacima francuskim, na kapije Rima. Dotle se trpela.
Svet se smejao Pasquinu u Rimu.
Smejao se i Bellijevim sonetima po kafanama.
Papa je trpeo, ne samo Pasquina, nego i Marforija, pa i Bellija — a doba Borgia, ubijanja, bila su prošla. Kontrareformacija crkve bila je davno pobedila. Narod je u Rimu bio na strani papa.
Bellijevi soneti bili su, skaradni, bezopasni.
Pravih revolucionara, za čudo, bilo je najviše među karbonarima, u prosvećenim krugovima i porodicama.
Kad sveštenik ide samrtniku, po rimskim ulicama, njegovo zvonce, koje nosi njegov ministrant, čuje se, ali ne daleko.
Kad je Stendhala berberin brijao, u to vreme, šaputao mu je: Šta možemo, gospodine, mi smo pod popinama. Che volete signore, siamo sotto i preti.
Bellijeva poezija prošla je kroz to stoleće bez ugaraka.
Ona se znala samo po kafanama, punim ogledala, imala je uticaja samo toliko, koliko imaju ogledala.
Danas je, međutim, to, ogromno ogledalo XIX veka.
Papinskog Rima. Crkve.
Evo šta kaže Belli, na primer, o Evangeliju Jovana, u jednom svom sonetu, iz tog ogledala. U početku, kaže, beše reč.
Sad je pretvorena u brbljanje bez kraja.
Evo kako tumači Belli, onaj kvadrigram grba antičkog Rima: SPQR.
Što znači SENAT I NAROD RIMA. Dakle dijarhiju vlasti i naroda. Patricija i plebejaca. Kaže: u stvari, to znači sledeće: Samo popine ovde vladaju. Soli Preti Qui Regnono.
Rim je, kaže Belli — spao na šest, a ne na četiri slova: Na šest inicijala reci, papa, popine, prinčevi, prostitutke, buve, siromasi. Papa, Preti, Principi, Putane, Pulci, Poveri.
Ni to još ne bi bila velika satirična poezija, u Rimu, koji je imao u prošlosti, i Marcijala i Juvenala. Belli je, međutim, prešao. i sa te karikature papa i papinskog Rima, na napad verskih ideja, na napad protiv Crkve. Na najstrašniju karikaturu hrišćanskih ideja.
Na karikaturu Hrista. Na karikatum vaskresenja.
Sve je LAŽ, kaže Belli, što kaže sveštenik, i kaže crkva. Jedino je istina, u onom, što mrmljaju, kad kažu: Gospodine, nisam te dostojan.
Ti soneti Bellijevi postaju velika, socijalna blasfemija, podela Rima, na dva zasebna sveta, dve varoši, dva staleža. Papa, i mi ostali. Mi ostali — noi altri. Crkva brblja, ali za nas ostale, život je muka i neprekidna patnja, a na kraju nas očekuje, smrt. 133
SMRT, kaže Belli, ne zagrobni život.
Čak i ta poezija, s početka, činila se komična.
Rim nije zapazio blasfemiju Bellija odmah. Na primer nije zapazio užasni ateizam Bellijevog soneta, o ponovnoj sahrani Rafaela.
Evo šta je Belli rekao, prilikom takozvanog, pronalaska, Rafaelovih kostiju nađenih u Pantheonu Rima — i njihove ponovne sahrane, u naročiti svečani grob Pantheona.
Tom pogrebu svečanom prisustvovao je, i Papa.
Belli je o tom napisao sonet i taj sonet odjeknuo je kroz Rim, više od svih drugih, i po literarnim akademijama, i kroz Vatikan.
Činio se šaljiv.
Papa Grgur XVI, bio je naručio nov katafalk za novu sahranu Rafaela. Velelepni pijedestal bio je postavljen nasred Pantheona. Osnova beše na tom pijedestalu, četvorougaona baza, umetnički izrađena. Iznad tog kvadrata, bila je iduća baza, osmougaona, a na njoj tamburin. A iznad tog, umetnički izrađenog, tamburina, kupola.
Iznad kupole bila je statua Boginje slikarstva.
Oko te boginje stajale su girlande uplakanih genija.
Oko njih su bili reljefi, koji su predstavljali glavne scene iz života Rafaela.
Ceo Rim je trčao da vidi tu drugu sahranu Rafaela, i Papu.
O tome postoji i jedna savremena slika, koja je sad u Kopenhagenu, u muzeju Thorvaldsena. Kad sam bio u muzeju Thorvaldsena, nisam znao da me u Rimu očekuje, o svemu tome, sonet, Bellija.
Belli se, u svom sonetu o toj sahrani, grohotom smejao, prolaznosti.
Kaže: Šta sve neće dočekati da vidi, u svom životu.
Nekoliko kostiju, za koje niko živi ne zna, da li su, ili nisu, Rafaelove. A za te kosti tolika, pompa! Za četiri kosti mrtvaca, bez kože i mesa. tolika uzbuna u Rimu! Svi su zaopucali: on je, nije, to su, nisu. Rafael. Nije Rafael. Kao da u Rimu nema dvadeset i trideset grobalja, prepunih tolikih mrtvaca. Čemu onda tolika misterija?
Nađene su neke kosti?
E pa lepo, bacite ih u rupu, ponova, pa dosta. Basta.
Belli, međutim, ne zastaje, ni pri smrti Rafaela. Sa te smrti pojedinca, prelazi, u sonetu, smrti svih ljudi i žena. Čovečanstva. Ta ideja Bellijeva je sasvim materijalistička.
U svom sonetu, prvo, saoseća sa onima, bezbrojnima, za koje je život, do smrti, tegoba i patnja, i nemaština. A smrt samo najteža reč očaja. Iza koje nema ničega. A za kosti tog sveta niko i ne pita. Ono što je najviše novo, i veliko, u toj fazi poezije Bellija, to je ideja DEFINITTVNOG kraja života ljudi i žena. Negacija, glasna, dogme crkve: vaskresenja. Blasfemija.
Vaskresenje, u sonetu Bellija, postaje crkvena farsa. Laž.
Jedna crkva — kaže — mogla bi se i obići. Može se obići i žena koja je ružna, ali smrt se ne može obići. Ona je neizbežna.
Dotle je Italija, u celom svom pesništvu, imala, kao i u svom slikarstvu, trijumfalnu dogmu: vaskrsa mrtvih. Kod Bellija se čuje smeh, na račun te dogme. Za njega je ideja strašnog suda, i vaskresenja, jedna od najstrašnijih laži i komedija papinskog Rima.
Dan Strašnog suda. Er Giorno der Giudizzio.
Kad taj dan bude došao — kaže pod tira naslovom, u svom sonetu — svi će kosturovi vaskrsnuti iz grobova. Svi ćemo se okupiti oko Hrista. Kao što piliće okuplja kvočka. A onda će nas Hrist podeliti na pravedne i grešne. Pa šta onda?
NIŠTA. 134
Anđeli će zatim, kao u teatru, pogasiti sveće. Pa šta onda?
Ništa. Laku noć. Buona sera.
Taj ateizam morao je da se završi, razume se, i socijalnim tezama u tim sonetima. Samo što taj sonet, o Golgoti, ima toliko skaradnih izraza, da ga ne podnosi štampa. Ni u prevodu.
Može se saopštiti samo sa izostavljenim rečima i skraćenim sadržajem originala, koji, tako, otprilike glasi: Mi smo, zna se, otkuda izišli, a pomešani smradom, zna se čega. Počasti u životu, raskoš, tamjan, u životu, dati su kavaljerima, ekselencijama, visočanstvima, veličanstvima. Za nas ostale ostaju batine, tamnice i štranjka oko vrata. Njima je Hrist ostavio palate.
A nama, ostalima, da zemlju rijemo.
Ni to, međutim, našem Spasitelju nije bilo dosta.
Kad je na krstu izdisao, na Golgoti, za njih je prosuo, i onda, svoju krv.
A za nas ostale svoju — surutku.
Da je Belli živeo u doba Bruna, ili Michelangela, taj sonet sigurno ne bi bio preživeo. U njegovo doba, dekadencije crkve, ni to ga nije odvelo na lomaču, ili vešala. Papinski Rim, ukoliko je do njega doprla vriska i grmljavina iz tog soneta, prešao je i preko toga. Nemamo dokaza, ni podataka, ma kakvog stradanja Bellijevog, za takvo pisanje, o Hristu, i Golgoti, iako ta vremena smatraju, sad za strašna i mračna.
Ona su prošla.
Kad sam pročitao knjigu soneta, Bellijevih, pitao sam se, da li je Gogolj slutio, kako takvi revolucionari, iz srednjeg staleža, u Italiji, završavaju u životu? Ne znam da li se Gogolj sam sebi čudio — kako se njegov život završio — ali, da je znao, kako će se život Bellijev završiti, znam da bi se bio čudio. Belli se 1816. predomislio. On se pretvara u najcrnjeg kontrarevolucionara.
Talijanski istoričari, i tu promenu tumače podacima iz stvarnosti. Iz običnih promena u privatnom životu čoveka, Belli se — kažu — prvo, rešio, da napusti svoju mater: sirotinju. Nije hteo da i dalje bude siromah, otkad je Napoleon revoluciju pretvorio u imperiju. Belli je očarao, u Rimu, jednu bogatu udovicu, deset godina stariju, i sa njom se oženio. A to mu je, kad mu je rodila sina, omogućilo, po starom, dobrom, italijanskom, rimskom, običaju: da uzme ljubaznicu.
Kad mu se žena porađala, dosadilo mu je da ima familiju. Zaželeo je da ima ljubav, romantičnu, rimsku, pa je počeo da izbegava kuću i počeo je da putuje po Italiji, sa svojom ljubaznicom — koja je bila markiza. Nije više pisao sonete protiv crkve, Pape, nego ljubavne sonete, za tu markizu. Ni to, međutim nije bio kraj metamorfoza, u životu tog ateiste u Rimu.
Neko je rešio da mu uzme ženu. Neko. — Umrla je.
Čitalac bi, posle toga, očekivao, da će sad Belli uživati slobodu.
Naprotiv, smrću te bogate udovice, koju je bio uzeo, i koja mu je ostavila jedinca, sina, Belli je osiromašio. Vratio se svome poreklu. Počeo je da gubi — troši — novac, koji je od svoje pokojne imao. A taj novac se topio, brzo, i gubio kao lanjski sneg. Nije sasvim jasno zašto i šta je tome uzrok, stvarno.
U Italiji, XIX veka, ljudi su tako čudni, ako se kroz stvarnost posmatraju i proučavaju. Teško bi bilo reći, sasvim sigurno, šta je uzrok neuspehu, koji je u revoluciji Mazzini pretrpeo. Teško je reći šta se sve u Italiji, za vreme širenja strašne kolere, početkom 1837, događalo. Uopšte, zašto se Talijani, u to doba, tako brzo menjaju.
U Neapolju, prvo, obećavaju ustav, konstituciju, a zatim dovode, za ministra policije, markiza Pietracatellu. Francuska pokušava da nagovori monarhiju, u Neapolju, da uredi državu, liberalno, a taj liberalizam predlaže kralju, ministar policije, Intonti, koji je dotle bio policajac i vešao. Tek što je Intonti predložio slobodu, svrgnut je, a na njegovo mesto dolazi šef žandarmerije, 135
del Carreto. Belli je, u to vreme, izjavio, da ima Boga, da veruje u Boga, i dobio je od Pape neko malo činovničko mesto.
Svet je sad mogao da dolazi i da ga gleda, kako, u kafani ,,Greco“, sedi, sa visokim, crnim cilindrom na glavi, među ogledalima.
Ćutao je i nije više sonete deklamovao.
Zašto? Nije jasno.
Nije jasno, ni kako, i zašto, je postao cenzor u Rimu.
Cenzor literature.
A posle je postao prevodilac himni koje je Vatikan štampao.
U trenutku kad se spremala revolucija u Italiji, koja je značila kraj monarhije papa u Rimu, život Bellijev bližio se kraju. I taj kraj, kao stvarnost, ima u sebi nečeg, što je neshvatljivo. Belli je sve svoje rukopise i sonete (nisu bili štampani) predao Crkvi, sa molbom da se spale. Hteo je da umre mirno.
Protivno onom što bi se očekivalo, jezuitski red, u čije je ruke taj sonetski venac bezbrojnih, bogohulnih, stihova, sad, stigao, ne samo da ih nije spalio, nego ih je brižno sačuvao.
Zar sve to nije nelogično?
Ne samo u životu pojedinca u Italiji, nego u celoj toj lepoj zemlji, ceo XIX vek, prolazi, kao nešto tužno, sirašno, a teatralno. A na kraju krajeva sasvim besmisleno.
Kako je u toj lepoj zemlji sve čudno i nerazumljivo!
U vremena kada se Talijani kolju, između sebe, urličući krvožedno, čovek koji je mekušac, pisac bezbrojnih soneta jednoj ženi koju nije ni dodirnuo, a koju je u stotinu i stotinu soneta slavio — Petrarca prolazi Italijom hrabro, i viče: Mir, mir, mir.
Pace, pace, pace.
U trenutku kad Crkva, kad Papa, kad cela Italija traži raj u zagrobnom životu, jedan fratar, talijanski, koji bi trebao da misli samo o životu posle smrti, kaže najlepše reči o zemlji, o našem globu, o radosti u ovozemaljskom životu.
On je nazvao Sunce bratom našim, kao i vetar, a sestrom našom Lunu, nazvao je sestrom svojom i smrt, a ime brata dao i vatri, pa i kurjaku u Gubbiju. Prema učenju Crkve, prema Papinom naređenju, trebalo je da on širi misao, da nas blaženstvo čeka, tek posle smrti, u zagrobnom životu. Mesto toga, taj fratar govori o onom, što je, na ovom svetu, lepo. O ovoj zemlji, a ne onoj u grobu. O proleću, o pticama, o brdu.
Takva, neočekivana, pojava u Italiji jeste i to, da u trenutku kad se to najmanje može očekivati, od pesnika, osrednjeg, dedaka, jedan pesnik na kraju svog života otkriva najstrašniji očaj, kad vidi da je život propustio uludo. Da je sve, što je radio, bilo pogrešno. Da je drugače da živi trebao.
Kaže: Ah, nije samo ono što sam pevao i pisao, priča samo, nego je priča i ono čega sam se bojao i od čega sam strepeo. Sve je to bila obmana. Živeo sam ludo. San je ceo moj život bio.
Ah, che non sol quelle ch’io canto e scrivo,
favole son; ma quanto temo e spero,
tutto e menzogna e delirando io vivo…
Sogno della mia e il corso intero.
Tako, zbrkano, užasno, vanredno, u jednom trenutku — namirisani, površni, Metastasio — prelazi iz života u ogledalo Italije, u kom je ugledao sebe, ne kakav je bio, nego kakav je trebalo da bude. 136
Belli mi je otkrio Italiju, baroknu, papinsku, Rim, koji je zaboravljen, koji je porušen, prezidan, a koji je, tu, u Rimu, još uvek, u svakom Talijanu.
Neshvatljivo je sve što je bilo, i što će biti, u Rimu.
Miloš Crnjanski
