Bilo je to 1972. godine. Imao sam 20 godina, i bio ne sasvim netalentovana, ali ushićenju sklona i potpuno zbunjena individua. Jedne nedelje je to bio maoizam, a iduće poezija ili lepe umetnosti. Beskrajna kolebanja mladog čoveka. Aproksimacija služenja vojnog roka u Bad Urachu, odmori u Parizu, jedva završen fakultet u Minhenu. Obavezno stopiranje u Italiji. Uticaj Ničeovog Zaratustre i tri limenke piva u hostelu za mlade u Milanu. Starac se očajnički drži za glavu dok prelistava dnevnik svoje mladosti.
Jednog dana, na mermernoj ploči stola u kafiću u Ulmu, pored šolje s kafom, stajala je crveno-bela knjiga u izdanju Bibliothek Suhrkamp. To je bila knjiga „Einbahnstraße” (Jednosmerna ulica) Valtera Benjamina. Uticaj koji će na mene imati u narednim mesecima i godinama bio je sličan onome koji je njen autor doživeo dvadesetih godina, kada je dnevno uspevao da pročita samo po jednu stranu Aragonovog Paysan de Paris, jer je od te knjige dobijao aritmiju i noćima nije mogao da zaspi.
Kada sam, nakon nekoliko stranica, vratio Benjaminovu Einbahnstraße na mermerni sto (čekao sam voz za moj rodni Blaubeuren), znao sam da mi više nikada neće biti dosadno. Ne zato što ću ovu knjigu čitati doveka, knjigu koju moji profesori u Minhenu nisu mogli da svrstaju ni u poeziju ni u prozu, niti u teoriju ili beletristiku, u dnevnike ili eseje. Kao što sam već rekao, nikad nisam uspevao da svarim više od jedne ili dve strane odjednom. Hoću da kažem da se u mom životu dogodilo nešto radikalno, jer je od tog trenutka u svetu knjiga postojalo nešto što me beskrajno impresionira, kao što su me u detinjstvu impresionirale igračke nekih mojih drugova, ili starije studentkinje nemačkog na seminarima u Schellingstraße.
Zadivljenost Benjaminovim pisanjem, elegancijom njegove misli i pre svega negovim jezikom, pratila me je tokom čitavog intelektualnog života. I to uprkos nepopravljivoj šteti koju sam verovatno sebi naneo u periodu opsesivnog čitanja Benjamina. Konfuzija njegove misli godinama je eksponencijalno povećavala moju sopstvenu zbunjenost. Kada čitate Benjamina, morate naučiti da strogo odvojite divljenje od kritike.
Istorija njegovog uticaja prigodno je paradoksalna. Benjaminova dela, koja su skoro uvek pisana sa ambicijom naučnog metoda, polažu isključivo pravo na istinu, čak i kada je u pitanju aforizam, feuilleton, književna kritika ili memoarska proza. Ali Benjamin danas uživa takvo svetsko divljenje kakvo se inače ukazuje samo istočnoevropskim pesnicima. Toliko ga često citiraju, štampaju njegove slike, toliko je često tema uglednih skupova i detaljnih izložbi da bi čovek mogao da pomisli da se radi o vodećem nemačkom pesniku. Ovako varljivo (ili kičasto) tretiranje čoveka koji je sebe čitav život doživljavao kao teoretičara, vrlo je neobičan za književni život Zapada. U najmanju ruku, iziskuje objašnjenje.
Prvo objašnjenje se krije u biografiji ovog filozofa, rođenog 1892. u porodici jevrejskog trgovca slikama u Berlinu, koji je, bežeći od nacista 1940. godine, oduzeo sebi život u planinama. Detalji iz žitija svetaca utkani su u legende o klasičnim umetnicima; šarmantna nesposobnost za praktične životne stvari; rani znaci izvanrednog talenta; vršnjaci koji ne mogu da prepoznaju da se radi o geniju, ako izuzmemo par vizionara (Hugo von Hofmannsthal!) koji su odmah u njega uperili prstom; izdajstvo žena i prijatelja; zli vladari koji ga proganjaju; žrtvovanje i smrt za svoj rad (legendarni rukopis koji je vukao sa sobom po Pirinejima); i posthumna apoteoza. Imamo čak i jedno čudo: Adorno piše da je Benjaminovo samoubistvo toliko potreslo španske graničare da su ostalim emigrantima iz grupe dozvolili ulazak u zemlju i bekstvo u Ameriku.
Međutim, paradoksalno preplitanje poetske posvećenosti i naučnih standarda krivica je samog Benjamina. Njegov projekat je bila svojevrsna konkretizujuća teorija. Bio je ubeđen da vrlo preciznim opisivanjem pozorišta, romana ili arhitektonskog stila sve ove stvari oživljavaju u „svetovnoj prosvećenosti“ i da će tako one same proizvesti svoju teoriju. Moglo bi se reći da je Benjamin pogrešno protumačio san romantičarskih pesnika („I svet se budi i peva, Ako samo pronađeš magičnu reč“) kao istraživački program. Kod Jozefa fon Ajhendorfa, pesma je spavala „u svim stvarima, Večito nečujno sanjajući“ – dok je za Benjamina to bio istorijski materijalizam. U tome leži neuspeh njegovog monumentalnog i fragmentarnog životnog dela na naučno-istraživačkom polju i njegov trajni uspeh na polju romantičarske književnosti.
Benjaminovi radovi o nemačkoj filologiji, istoriji filozofije, teologiji i sociologiji arhitekture već su bili prevaziđeni šezdesetih, kada ih je publika ponovo otkrila. Danas je jedino njegova disertacija o ranom romantičarskom konceptu poezije još uvek akademski relevantna. Ali čak ni njegovi savremenici nisu mogli da ozbiljno shvate ove knjige. Benjaminova knjiga o baroknoj tragediji ne samo što nije prošla frankfurtsku komisiju za odbranu doktorske disertacije, čiji bi se poslušni anonimni članovi mogli otpisati kao rasisti; odbacili su je i pioniri iz kružoka Abija Varburga (Fric Saxl i Ervin Panovski, na primer). Adornova žestoka kritika Benjaminovih radova o Bodleru dobro je poznata.
Kako onda objasniti činjenicu da su njegova dela, koja ne zadovoljavaju bilo kakve tradicionalne kriterijume, tako fenomenalno uticajna još od šezdesetih godina? Jedan argument ukazuje na Benjaminovu kombinaciju „naučnog socijalizma“ i kabalističkih i mesijanskih tema (pre svega u njegovoj Tezi o filozofiji istorije), koja je imala odjeka u iluzornoj veri studenata u revoluciju uprkos svemu. A teme u eseju o „Umetničkim delima u doba mehaničke reprodukcije“ svakako bi bile korisnije za generaciju u kojoj je većina odrastala želeći da se bavi „nečim što ima veze sa medijima“.
Međutim, najlogičnije (i najsumornije) objašnjenje trijumfa Benjaminove poetske teorije krije se u tome da je ponovno otkrivanje njegovih dela koincidiralo sa usponom akademske struje koja je zamenila tradicionalne akademske standarde stvaranjem difuznog značenja, koje se više nije moglo potvrditi naučnim metodama. U klasična dela ove struje mogu se svrstati kasni radovi Žaka Deride, izdanja Frankfurt Hölderlin, i knjige Đorđa Agambena. Ekvivalent toga u širim salonskim krugovima jeste popularnost Horhea Luisa Borhesa osamdesetih, i Hajnera Milera devedesetih godina.
Danas su akademsko okruženje i akademske karijere birokratizacijom, didaktizacijom i trivijalizacijom društvenih nauka preko Bolonjske reforme izgubile na dopadljivosti. „Benjaminizacija“, tako bi se mogao nazvati taj proces stvaranja pesničkih efekata naučnim sredstvima. U kataloškim tekstovima, teorijskim „esejima“ i kustoskim konceptima večito se citiraju Benjaminovi tekstovi. Takve stvari zauzimaju intelektualni vilajet između nauke i poezije.
Sigurno vam je poznata jeza koju izaziva tekst kada počinje opširnim citatom iz Benjaminove knjige o tragediji, dok je ostatak zbrkanih misli bogato natrunjen izrazima kao što su „aura“, „flâneur“ ili „šok“. Prosto ne želite da na takve stvari gubite vreme. Mešanje poetskog i naučnog procesa deluje nečisto, a možda i neukusno.
Hajde da se, umesto toga, vratimo malo u književnu istoriju. Aleksandar fon Humbolt je bio jedan od najznačajnijih prirodnjaka svoga doba. Ali više ne čitamo njegove južnoameričke putopise iz naučnih pobuda, već zato što je on istovremeno bio i jedan od najboljih pisaca svoga vremena. Usud naučne proze je to da njena naučna relevantnost vremenom bledi. Međutim, umetnička relevantnost naučnika poput Vilhelma fon Humbolta i Sigmunda Frojda, kakvu su nesumnjivo imali i koju još uvek imaju, sasvim nezavisno od njihovih otkrića, ostaje netaknuta protokom vremena. Danteova Božanstvena komedija pisana je kao naučni opis sveta. Prevaziđeno znanje postaje neprevaziđena poezija. I ovo ne važi samo za prevaziđenu naučnu prozu, već i za ideje koje su od početka bile pogrešne. Jedan čuveni primer iz osamnaestog veka jeste Geteova Teorija boja, koja je bila totalni promašaj, čak i u vreme kada je pisana, što nimalo ne umanjuje njen književni kvalitet.
Benjaminovi tekstovi predstavljaju Teoriju boja dvadesetog veka. Ako se složimo (a nauka će nas u tome skoro sigurno podržati) da njegove teorije o nemačkoj filologiji, sociologiji arhitekture, medijima i istoriji filozofije uzmemo s određenom rezervom, njegova genijalnost kao pisca bi dobila zasluženo priznanje. Potom bi književni esej – ta paradoksalna i bastardna vrsta, koja ipak ima svoja pravila – zauzeo centralno mesto u njegovom opusu. Tako Passagen-Werk najednom postaje preteča Echolota Valtera Kempovskog i drugih oblika dokumentarne književnosti i umetničkog istraživanja; njegova književna kritika, slojevita intelektualna autobiografija ispisana u nekoliko tomova. I njegove reportaže sa unutrašnjih i spoljnih putovanja, u kojima smo oduvek mogli da uživamo bez kajanja, kao u fascinantnim subjektivnim dokumentima.
Ovaj proces jasno definiše Benjamina – obratite pažnju, obožavaoci – kao poslednjeg, najznačajnijeg i najbriljantnijeg predstavnika jevrejske književne kulture XX veka, koja je bila tako bogata da se nemačka književnost još nije oporavila od njenog iskorenjivanja od strane nacista.
Valter Benjamin zaslužuje proučavanje i divljenje, kao treći i možda najoriginalniji mislilac u tercetu književnih divova iz dvadesetih godina prošlog veka, koji su svi prilično kasno osvojili pažnju obrazovane publike: trebalo bi ga svrstati uz Kafku i Roberta Valsera. I trebalo bi da prestanemo da od njegovih zamršenih i briljantnih, ali skoro potpuno pogrešnih teorija pravimo teoretsku kašu, osuđujući Benjamina da nam neprekidno dodaje nove sastojke. Možda mi i dalje ispaštamo zbog njegovog naučnog hibrisa – iako je on davno platio svoj ceh.
Stephan Wackwit, Signandsight, 11.10.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.11.2010.
