A šta ako pakao ipak postoji?
Ako stvarno postoji? I u njemu još jedan?
Za mene, za tebe, draga? Po jedan za svako od nas,
i jedan mali, za oboje, uz jedan za sve, skupa?
Ko tu i kako da bira? Ili da bira raj? Možda dva mala raja?
Ili tek jedan, veći, gde ne može se zajedno i nećemo se sresti?
Biti u paklu večno ili u raju nikad?
To nikad muklo govori sve o čemu zver ćuti,
ali se ništa ne čuje jer nemo ne progovara.
Šta ako stvarno postoji, raskriljen kao usne
koje sam jednom usnio pa posle jurio san,
taj san, po celom svetu, da se nada mnom sklope?
I sad, one su tu, ali možda i pakao.
Možda zjapi pod nama, možda nas čeka, bestrasno,
da se slabi od strasti ka njemu okliznemo.
Šta ako zbilja postoji? Ako vreba naš čas?
I šta mi njemu značimo, da želi da nas primi?
Da hoće da nas proguta? Vrelo, možda i hladno?
Šta ako ipak postoji? Da li ikako zna
kako da nas prepozna, ako sam nema oči?
Kroz oči nekog drugog? Ili večitog Nečeg,
neke svevišnje radnje koja se sobom ispunjava
kao trajni zadatak svevišnjeg prepoznavanja
gde Nešto uputi pogled oslobođen od vida,
a opet sve mu je jasno i začas nas prepozna,
na pustoj plaži, pred ponoć, svetleće mačje kosti?
Ili dve grudve mesa? Tako nas pakao vidi?
Ili dve veverice koje sustiže voz?
Ili kao par glista u mlečnobledoj zori,
dok se mamurne bude pod čizmom namernika?
Kao sveštena lica na karnevalu u Riju?
Kao progutan mač u izmetu sirene
koja je Odiseju najzavodljivije pevala?
Kako nas pakao vidi? Kako čeka na nas
kad nam je ovde tako neizbrisivo dobro?
Dobro? Da, lepo.
Molim? Prelepo, bar za nas,
a pakao je tamo gde nema ničega lepšeg.
Tamo su svi, i najlepši, prerumeni od krčkanja
a duše samo cvile kao raštiman hor
pod palicom dželata kome se lice ne vidi.
Čak ni osmeh, ni suza. Ni tračak sažaljenja.
Nama je ovde dobro. On ne može postojati.
Ako ga neko želi, neka stane u red.
Vladimir Kopicl
