O mušicama u čaršiji
Beži, prijatelju, u svoju samoću! Vidim da si oglunuo od vike velikih muževa, i da si izboden od žaoke malih. Pristojno umeće da ćute s tobom šuma i breg. Budi opet sličan drvetu koje voliš, drvetu granatome: mirno, i kao da osluškuje nadvilo se nad morem. Gde samoća prestaje tu počinje čaršija: a gde počinje čaršija tu počinje i vika velikih glumaca, i zuka otrovnih mušica. U svetu ne vrede ni najveće stvari bez nekoga ko će ih prikazati: velikim ljudima zove puk te prikazivače. Slabo shvata puk ono što je veliko, a to je: ono što stvara. Ali on ima čula za sve izvođače i prikazivače velikih stvari. Oko pronalazača novih i vrednosti okreće se svet; – nevidljivo se okreće. Ali oko prikazivača okreće se puk i slava: takav je tok sveta. Prikazivač ima duha, ali malo savesti duha. Uvek misli samo na ono čime će najviše razbuditi veru, – veru u sebe! Za sutra ima novu veru, a za prekosutra još noviju. On ima hitra čula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane. Izvrnuti – to kod njega znači: dokazati. Zaludeti – to mu znači: uveriti. A krv je za nj najjači od svih razloga. Istinu, koja nečujno ulazi samo u fine uši, naziva on lažju i ništavilom. Zaista vam kažem on veruje samo u bogove koji dižu što veću graju po svetu! Puna je čaršija svečanih lakardijaša – a puk se ponosi svojim velikim ljudima! To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i oni navaljuju na te. I ti treba da im kažeš da ili ne. Avaj, ti zar hoćeš da sedneš između za i protiv? Ne budi surevnjiv na te opredeljene i navalju-]uće, ljubitelju istine! Nikad se još nije istina obesila o rukav jednog opredeljenog. Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo nasred čaršije navaljuju na čoveka sa Da? ili Ne? Lagani su doživljaji svih dubokih kladenaca: dugo moraju čekati dok saznaju šta je palo u njihovu dubinu. Van čaršije i van slave događa se sve što je veliko: van čaršije i van slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.
Beži, prijatelju, u svoju samoću: vidim kako su te poizbadale otrovne mušice. Beži onamo gde je vazduh oštar i snažan! Beži u svoju samoću! Živeo si odviše blizu sitnih i bednih. Beži ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta. Ne diži više na njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da budeš mašica za mušice. Nebrojeni su ti sitni i bedni; a kišne su kapi i korov već mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a već su te izdubile mnoge kapi. Još ćeš mi se razbiti i raspući od mnogih kapi. Vidim da su te izmorile otrovne mušice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos neće ni da plane gnevom. Krvi traže od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su žedne njihove malokrvne duše – i oni bodu stog, u svoj svojoj nevinosti. Ali ti koji si dubok, ti patiš odviše duboko i od malih rana: i, pre nego što si se izlečio od jedne, već ti je prešao isti crv preko ruke. Suviše si mi gord a da bi ubijao te oblapornike. Ali se čuvaj, da ti ne dođe glave to što nosiš na sebi svu njihovu otrovnu nepravdu! Oni i svojom hvalom obleću oko tebe: nametljivost je njihova hvala. Oni traže blizinu tvoje kože i tvoje krvi. Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; oni se uvijaju pred tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom. Ali, ne osvrći se na to! Laskavci su to i ulizice, i ništa više. A često se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost kukavica. Da, kukavice su dosetljivi! Oni ti se čude mnogo u svojoj uskoj duši, – uvek im izgledaš čudan! Sve što izaziva mnogo čuđenja, postaje čudno. Oni te kažnjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti praštaju od srca rado samo – tvoje pogreške. Zato što si blag i prave ćudi, veliš: »nisu oni krivi za svoj sitni život«. A njihova uska duša misli: »Kriv je svaki veliki život.« I kad si blag prema njima osećaju oni da ih prezireš: i oni ti vraćaju dobročinstvo skrivenim zločinstvima. Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliču od radosti ako si jedared toliko skroman da si sujetan. Ono što poznamo na čoveku to i raspaljujemo u njemu. Dakle, čuvaj se od sitnih! Oni se osećaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zažarena, i bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti. Nisi li zapazio kako često zaćute kada im pristupiš, i kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi? Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim bližnjima: jer oni tebe nisu dostojni. Oni te stoga mrze, i rado bi krv tvoju sisali. Tvoji će bližnji ostati uvek otrovne mušice; ono što je veliko na tebi – to ih čini još otrovnijima, i sve sličnijima mušicama. Beži prijatelju, u samoću, i onamo gde je vazduh oštar i snažan! Nisi ti zato stvoren da budeš mašica za mušice.
Tako je govorio Zaratustra.
O čednosti
Ja volim goru. U gradovima je zrak zagušan: tu je i suviše bludnih. A nije li bolje pasti u ruke ubice nego u snove bludne žene? I vidi samo te ljude: iz oka im čitaš – za njih nema veće sreće na zemlji do ležati sa ženom. Kal je na dnu njihove duše; i tim gore ako je u tome kalu još i duha! Da ste bar savršeni kao što su savršene životinje. Ali životinja je bar nevina. Ne velim vam da umrtvite svoja čula. Velim vam, da čula svoja načinite nevinima. Ne velim vam da budete čedni. Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih pre porok. Ti su doduše često uzdržljivi, ali iz svega što čine viri zavidljivo kučka pohota. Do na vrhunce njihove vrline, i do u sami njihov hladni duh ide za njima to živinče, i njegovo nespokojstvo. I kako pokorno ume kučka pohota da prosi za parče duha, ako su joj uskratili parče mesa. Vi uživate u žalosnom pozorištu, i u svemu što srce para. Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki. Vaše oči su mi odviše svirepe, i vi tražite željnim pogledom one što pate. Da nije to samo vaša sladostrasnost što se prerušila pa prozvala milosrđem? I još ću vam reći i ovo: Nije ih malo koji su, izgoneći iz sebe đavola, ušli i sami u svinje. Ko teško podnosi čednost taj treba da je se okani da ga ne povede putem u pakao – da ne postane kalom i bludom duše. Jesu li to prljave stvari o kojima govorim? To još ne bi bilo najgore. Onaj koji ide za saznanjem ne ulazi nerado u vodu istine kad je istina prljava, nego kad je plitka. Zaista vam kažem: ima ih koji su čedni iz dubine duše: u njih je bolje srce, oni se više i slade smeju nego vi. Oni se i čednosti smeju, i pitaju: »šta je to čednost!« Biće da je čednost ludost! Ali ta je ludost došla k nama, a nismo mi išli k njoj. Mi smo ponudili gostu konak i srce, i on se nastanio kod nas, – neka ga nek ostane dokle ga volja!«
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
