Lajoš Sabo, ili jedini sistem – II deo
Sasvim je pouzdano da bi Lajoš Sabo bio fenomenalan šef generalštaba, sa svojom koncepcijom, energijom, nečuvenom preglednošću i korektnim prosuđivanjem. Diplomata koji pouzdano prozire mnogostruke komplikacije, na delikatnim mestima formuliše tako tanano i jezgrovito, svojim talentom za višu matematiku i lozinkama koje je preuzeo od Konfučija: Ujutru saznati istinu i uveče umreti. Sigurno da bi država, koja bi dvadesetih godina poverila vođstvo Lajošu Sabou, danas bila najuređenija država na svetu, ali ni jedna druga država ne bi mogla da se isključi izvan dejstva ovako stvorenog poretka. Sasvim je pouzdano da bi fašističko-nacističko-boljševički kolaps bio poprimio drugi smer. Po onim raspravama koje je provocirao i u kojima je sudelovao, čovek može da zamisli kako bi se on ponašao na međunarodnim vojnim, ili političkim, ili ekonomskim savetovanjima, što bi bivao podstaknut sve težom situacijom, iz njega bi provaljivala slobodnom i elementarnom snagom istina čiste i jasne misli, umesto novinski opštih mesta, bez bilo kakve strasti, i na apsolutnom stepenu ključanja. Veliki uticaj na stvari ne bi bio povoljan za njega, nego u prvom redu za nas. U svakom slučaju bio je nenadoknadiv propust vlasti što u Lajošu Sabou nije otkrila čoveka koji je učesnik onoga znanja koje bi sve to ispravno razrešilo, onoga što je vlast ili loše rešila, ili bila prinuđena da ostavi nerešeno, i sve joj se na koncu sručilo na glavu. U međuvremenu narod je zalutao u lavirint i postao žrtva svih trenutnih obesti.
U zimu 1945-46, uzevši za osnovu jedan svoj nacrt, kome je dao naslov “Biblija i romantika”, postavio je propozicije za određene formulacije. Od njih je verovatno najvažnija ona teorija u kojoj je postavio mogućnost uzajamne povezanosti laži, nasilja i eksploatacije. Lajoš Sabo je uopšte protestovao protiv apodiktičnih formulacija. Želeo je da svoje misli doda već izrečenom mnjenju.
Govorio je u primedbama. Ovo mišljenje je njegova svesna disciplina. Inače nije polazio od problema koje postavlja literatura, nego je sa svakim pitanjem zasnivao savršeno nov odnos.
Istorijski, društveno, ekonomski, politički, logički, psihološki teorija laž-nasilje-eksploatacija najznačajnija je teorija četrdesetih godina. Svojim značajem je primerice daleko nadmašila marksističku teoriju, jer je nezavisna od svakovrsnih teorija klasa. Zapravo se na ovoj misli može izgraditi jedina moguća socijalna patologija: razlikovanje između zdravih i patoloških društava. Ovu teoriju budućnost nikako neće moći zaobići ako ikada bude želela da stvori normalno društvo.
Fakat je da od kada je ova teorija formulisana, ona se ne može zaobići. Onaj ko laže, u njemu živi instinkt razbojnika, i skriveni je ubica (der Mörder von Anfang, kao što definiše Lajoš Sabo). Bilo da je individua, bilo državna vlast. Time je stavljena van snage prosta marksistička teorija koja je izgrađena na kapitalističko-socijalističkoj suprotnosti, i tvrdi da je opruga istorije klasna borba. Zalud sebe država naziva socijalističkom ili demokratskom, ako se nije obračunala s metodama laž-nasilje-izrabljivanje.
Ova država je isto tako loša kao i bilo koja druga monarhija, ili feudalna država, ali je i od njih gora, jer joj je laž krupnija, prema tome prinuđena je da više eksploatiše i da primenjuje veće nasilje. Ne lagati (svadharma, kao što kaže hindu baština). “Ne lagati čak ni onda ako izgleda da od toga zavisi život celokupnog naroda”. Bezuslovna posledica svake laži jeste eksploatacija i nasilje.
Da je Lajoš Sabo samo i aforistički razvio ovu teoriju, da ju je napisao i objavio, uspeo bi da ostvari jasnost u jednom od najhitnijih nepročišćenosti doba, kojom bi olakšao razumevanje svetske situacije. Jedva da postoji veća nevolja nego kad čovek neku društveno-političku situaciju ne prosuđuje ni prvobitno korektnim, ali konačno i zastarelim pojmovima. Ništa nije sudbonosnije od loše računice. Marksistička teorija klasne borbe nikada se valjano nije održala, ona nije odgovarala stvarnosti, jedno je vreme, međutim, u nedostatku nečeg drugog, uspevala da se održi. Od kako je takozvana kapitalistička država socijalističkija od socijalističke, socijalistička država je kapitalističkija od kapitalističke (humanost, blagostanje, slobodarska prava), od tada ova teorija stvara samo bezgraničnu zbrku i od svega niko ništa ne razume. Počev od Drugog svetskog rata marksizam postoji samo kao teorija zaklona za odbranu države, i to kao laž na kojoj počiva sistem nasilja i eksploatacije. Lajoš Sabo je rekao: socijalističke zemlje bi svaku sumu novca isplatile onome ko bi im rekao kako da se oslobode marksizma.
Oko svoje pedesete godine odustao je od rada kojim se do tada bavio i odjednom preko noći je počeo da crta. Ovaj korak su mnogi protumačili kao neverstvo. Istina, pristalice su odobravale njegov postupak, ali s određenom zabrinutošću, jer nivo njegovih crteža, mada to niko nije priznavao, nije bio zadovoljavajući. Sam Lajoš Sabo je rekao da u svojim crtežima radi isto ono što i u svom razmišljanju. Ovo tumačenje je u svakom slučaju bilo umesno samo subjektivno. Bilo je onih koji su mislili da je iz njega provalio primordijalni svet muza. Ovaj preokret u drugoj polovini života potresao je sve koji su poznavali Lajoša Saboa.
U Evropi, pogotovo u novom dobu umetnost nije bila realizacija umetničkih vrednosti, kao što se učilo. Slobodno duhovno očitovanje, budući da nije našlo pribežište u metafizici, religiji, filozofiji, bilo je prinuđeno da se skriva na drugim mestima. Takvo karakteristično mesto bilo je ono koje se nazivalo mistikom, ali je veliki deo umetnosti postao mogućnost za ovakvo skrivanje. Evropsku muziku i slikarstvo, poeziju i dramu, pogotovo roman tumačiti na osnovu estetičkih kategorija znači isto što i sve to savršeno pogrešno razumeti. Budući da nije bilo mogućnosti da se duh slobodno očituje na sopstvenom mestu, on je ovde potražio nelegitimno skrovište, i umetnost je, koliko god je mogla, istina maskirano, ali je izricala prave misli čoveka. Nije uvek bilo mogućnosti da se neko slobodno očituje, ali ako se čovek oglasio, onda bi ga, prema običaju doba, katkada ili prezreli, ili progonili, ili zatvorili, bacili na lomaču, deportovali, ili samo prećutali. Takvih se poduhvata niko rado ne prihvata. Lajoš Sabo je to izdržao do svoje pedesete, i onda, kao i ostali Evropejci, i on je počeo da se bavi umetnošću, rekavši da čini isto ono što je i pre toga radio.
Da i ne. Sasvim je pouzdano da istinski duh Evrope znače Servantes i Šekspir, Mikelanđelo i Monteverdi, Koro i Betoven, Bodler, Tolstoj, Van Gog i George, a ne zvanični pogled na svet.
Međutim, umetnost nije legalno mesto za oglašavanje slobodnog duha, i zbog toga u celokupnoj duhovnosti Evrope postoji nešto nezdravo. Duh je indirektno prisutan u umetnosti, zapravo je o nečem drugom reč, a ne o onom o čemu je reč. Pored toga umetnost je uvek proslava života, a duh je više od života. Ako se duh ispoljava u umetnosti, izgleda kao da bi i duh bio život. Celo novo doba Evrope je žrtva ove zablude.
Nikako ne treba verovati da Lajoš Sabo sve to nije znao. Ono što slobodni duh hoće da kaže, to je bez ostatka neprevodivo na jezik umetnosti. Umetnost naizgled više govori, u stvarnosti manje kaže.
Umetnost je mesto sekundarnog logosa. Ona može biti dejstvenija, ali je uvek nemoćnija. To je lako uvideti u muzici i slikarstvu, teže u poeziji i romanu. Slobodni duh se ovde gotovo isključivo ispoljavao u umetnosti, ali tom ispoljavanju nedostajala je i nedostaje krajnja ozbiljnost. Lepota je istina, istinska lepota (beauty is truth, truth beauty) kaže Kits, ali ono što je lepota umetnosti, to je prožeto čarolijom života i medom i uživanjem (joy for ever), opijenost koja je nerazlučiva od života, koja nikada ne pokriva istinu, i ne može je pokriti, jer je istina više od zanosa i zadovoljstva i čarolije. Korak koji je učinio Lajoš Sabo, kada je napustio mesto logosa i postao umetnik, ne može se zadovoljavajuće protumačiti. Možda je to posledica duboke i neraščišćene situacije u njegovom biću.
Ova situacija iskrsava kod onih koji, istina, nisu bili u stanju da formulišu svoj sadržaj, ali koji raspolažu veoma jasnim i oštrim i pouzdanim, gotovo dečjim instinktom istine, i koji su prebacivali Lajošu Sabo u da je neosetljiv za određene više vrednosti. Nesumnjivo je, kažu, da je Lajoš Sabo bio potresnu bitku kada je sred muka, u gotovo beznadežno mutnim, teškim i komplikovanim situacijama definisao istinu, i dospeo do krajnjeg oblika misli. Aura reči Lajoša Saboa apsolutno je čista, i na svakoj od njih se nalazi kap njegove patnje. Ali je nevolja mnogo dublje. Jedan njegov prijatelj i učenik, kada je izraženo strahovanje da Lajoš Sabo u samom sebi i nasuprot samom sebi nije obavio onaj kritički rad koji je bio neophodan, odgovorio je: Mišljenje o samom sebi? Treba razumeti samo jednu jedinu njegovu rečenicu — kakvo mišljenje o samom sebi!
Da, upravo je to ono. Učenik je prikazao kao da je zahtev postavljen prema drugome unapred dokaz autentičnosti njegovog života. Mada je između zahteva Lajoša Saboa i njegove stvarne životne prakse postojala ona napetost koja se nalazi kod svakoga u Evropi. Moguće je da Lajoš Sabo nije ni primećivao tu napetost. Najkrupnija greška koja se uopšte može zamisliti. Mnogo pre za njegove sledbenike, nego za njega karakteristično je bilo ono strašno snažno kritičko držanje prema spolja, a nasuprot tome još izuzetnija nekritičnost prema samom sebi. Ali to još i nekako. Ali ovu kritiku koja počiva na nekritičnosti upotrebili su da bi opravdali samo sebe, i tako u sebi samima otvorili mogućnost za sistem laži. Jedan od pragrehova evropeizma jeste što je on postavljao zahteve drugima, koje sam nije umeo da ostvaruje. Ali ono što je gore od toga jeste što sopstvenu neostvarenost skriva u zahtev koji postavlja drugima. Ko to otkrije, našao je Arijadninu nit u lavirintu evropskih pseudologija (Niče).
Lajoš Sabo Ničeovim rečima meine heilige Lüge, moja sveta laž, naziva to naredbodavno držanje koje je usmereno prema spolja, čija je osnova da ono što se zahteva od drugoga samo on ume da ostvari, i zahtev prema drugom čoveku je tim nestrpljiviji što je za njega samog manje ostvarljiv. Ovo uviđanje učiniti i formulisati i neprekidno ga održavati budnim danas je, posle Ničea, elementarna neophodnost filozofije. Intelektualno poštenje (intellektuelle Redlichkeit) zahteva da čovek u sebi samom održi mogućnost laži.
Sveta laž! – razume se, ovaj slučaj uopšte nije takve prirode da bi se književno lepo sročenom rečju mogao ukloniti, čak ovakva prijatna reč vanredno otežava stvar.
Na ovom mestu, međutim, treba načiniti veoma bitnu razliku. Postoji prosta i jednokratna laž (Lüge) koja prsne po čoveku u žaru sudbine, ili koja izgleda (ako i ne čini) da trenutno olakšava pojedine situacije, i čovek u svojoj opijenosti, budući da je opušten, odnosno nije prisutan u stvarnom životu, ne može da je izbegne. Ali postoji dosledna i neprekidna laž koja zatruje egzistenciju (Verlogenheit). To je pseudoegzistencija. I to je leglo pseudologije. U prvom slučaju je laž akutna krivica, u drugom slučaju je hronična korupcija ugrađena u ustrojstvo života, korupcija koja je postala organska i funkcionalna. Gotovo sva evropska mišljenja su ovakvi dosledni sistemi laži izgrađeni za odbranu sopstvenih laži, i oni izviru ne iz snage duha, nego iz slabosti skrivanja duhovnog zahteva koji ne umeju da ostvare, i koji čoveka (i sistem) prikazuju u prividu takvog doprinosa koji ne pruža ništa verodostojno. Dopadati se samom sebi u krupnim idejama! U novije vreme ova trajna i sistematična laž zavladala je ne samo u filozofiji i religiji, nego u javnom životu, ali i u duhovnim disciplinama i u poeziji i u umetnosti, i ni blizu, ni daleko se već ne može ni videti drugo do sistem laži i pseudoegzistencija koja se u njemu krije.
Jedna od polaznih tačaka Lajoša Saboa je mišljenje Ferdinanda Ebnera. Ebner teži prozirnosti egzistencije i oslobađanju od laži, dijaloškoj otvorenosti, odnosno zahteva obznanjenost. E pa ovaj čovek koji se tako teško obznanjuje i njegova dijaloški zatvorena asmagarbha, taj čovek rođen od stene, izgleda, bio je prinuđen da samog sebe, budući da drugog izlaza nije imao, zakloni Ebnerovom teorijom otvorenosti. Ebner kaže da čovek što je više obznanjiv, on je tim osetljiviji za najviši valer bića, za ljubav. E pa ovaj okamenjeni i za ljubav neosetljivi čovek nije video druge mogućnosti do da se skrije u Ebnerove zahteve, i da ovu situaciju zadrži za sebe kao svetu laž života. Ono što kaže Sent-Egziperi, važi u punoj meri: um vredi nešto samo u službi ljubavi. “Šta je čovek ako nema substancije? Ako je vid samo, i nije postojanje”? Svi znaci upućuju da nečuvena čvrstina i strogost i neumoljiva čistota reči Lajoša Saboa počivaju na tome što od drugoga zahtevam pod pretnjom smrtne kazne ono što sam ne umem da učinim.
Ko mnogo traži, od njega treba mnogo tražiti, govorili su oni koji su od veoma visokih i ozbiljnih zahteva prema Lajošu Sabou vodili računa o ovom zadatku, i njegov umetnički preokret su tumačili na taj način da je on izbegavanje konačne realizacije. Beznačajniji čovek može da računa na opraštanje.
Činjenica je, kažu, da Lajoš Sabo u više odista osetljivih i presudnih situacija nije umeo da odgovori zahtevima ljubavi i žrtve, i time je izazivao sumnju kao da je njegova filozofija bila teorija za pokriće njegove egzistencijalne krhkosti.
Sve to, razume se, kazuje čovek koji mogućnost svake tačke optužbe, koju podiže protiv Lajoša Saboa, drži stalno otvorenom i za sebe samog, čak time što je istovremeno optužbu podigao i protiv sebe, ne smatra zaslugom, i ne želi da izbegne posledice dobro formulisanim izrazima.
Bela Hamvaš
