Izvodi iz knjige “Heteronimi”
[Koliko filosofija, toliko teorija…]
Koliko filosofija, toliko teorija, od kojih su sve tako čudne na svetlosti dana. Kako samo u svom običnom značenju seku ljude, po načinu rasuđivanja po kojem su najsličnije životinjama.
Koliko samo opominjućih izraza za ludilo! Koliko skrivenih stvari! Koliko bezimenih misli! Pogledajte onaj filosofski sistem; ludilo! Pogledajte ovaj: još veće ludilo! Kolika nepojmljivo velika zdanja razuma i čiste misli, pa bila njihova istina i najveća, predstavljaju samo simptom obolelog uma. Le silence eternel des espaces infinis m effraie!( Večno ćutanje beskrajnih prostora me užasava)
Razmotrite značenje ovoga.
Ogled o detektivskom žanru
Redosled:
Prvi deo
- Popularnost detektivskih priča i razlog tome.
2. Šta su detektivske priče?
3. Nezaobilazan smisao ovakvih priča.
4. Prepreke na putu onih koji pišu detektivske priče.
5. Kvarenje detektivskog žanra.
Drugi deo
- Edgar Alan Po.
2. Konan Dojl.
3. A. Morison i drugi.
[Svako ko je upoznat sa savremenom engleskom i američkom književnošću…]
Svako ko je upoznat sa savremenom engleskom i američkom književnošću dobro zna da je veliki deo dela ono što nazivamo detektivskim pričama ili pričama o misterioznom. Nema stvora koji može da drži pero a da ne piše, a ima tek nekoliko onih koji tu i tamo ne pokušavaju da sastave intelektualnu priču. Kad sve to razmotrimo, ne može da nas ne prenerazi to da do ovog časa niko nije pomišljao na to da sastavi ogled o ovom književnom žanru ili da prouči njegove zakonitosti i logiku. Međutim, razlog nije ništa drugo nego to što od 2 klase čitalaca (pri čemu je prva klasa veoma kritična, a druga veoma malo kritična i, pošteno govoreći, gomila) prva, pošto shvata da su ove priče uglavnom u rukama običnih skribomana, ovaj žanr smatra bezvrednim; a druga, pošto je njima zadovoljna (budući da je ona, ruku na srce, zadovoljna bilo kakvom vrstom besmislica) uopšte ne mari ni za kakva pravila, jer, prema njihovom mišljenju, priče su savršene.
[Svetosti, razmotrite moj greh.]
Svetosti, razmotrite moj greh. Pomišljao sam na svoju majku, bez koje sam ostao u ranom detinjstvu, i koju, o, Bože, nikad neću zaboraviti. I zamišljam sebe (…)
Namera im je bila dobra: ipak, može biti da su san prepustili snevaču, kao što bi ptici prepustili njene ptiće. Moj san za mene je isto što i miris za cvet, isto što i boja za nebo, kao što je talas za okean.
[Primetio sam u sebi postepeno i grozno…]
Primetio sam u sebi postepeno i grozno odvajanje od sveta i od sebe, odvajanje između čoveka i mene bilo je veće nego ikad. Porodična osećanja – moje porodice prema meni – poprimaju leden izgled, ona su mučna pojava naspram topline svih osećanja prema ljudskom rodu. Odvratnost prema životu proželo mi je dušu; poprimam neprijateljsko držanje prema mišljenjima ljudi, sve vreme strasno ljubeći ljudski rod. Svaki dan koji me zatekne starijeg, zatekne me oteklog od strahovitog jeda. Bio sam genije, shvatio sam istinu, i takođe sam shvatio i to da biti genije znači biti ludak.
Za uspeh su, kaže doktor Rajh, mladom čoveku potrebne 3 stvari: geografija, istorija i religija.”Religiju” bih zamenio za “veru”, imajući na umu iskrenost. Ali, da bih uspeo u svetu, ako je to ono što doktor Rajh hoće da kaže, moram da iznesem da su za uspeh u svetu neophodne 3 stvari: nedostatak savesti i osećanja; brutalnost; interes. Jedno lako sledi drugo, jer su logički povezani, tako da možemo da ih sve zabeležimo rečju: kriminal, ili sklonost ka njemu.
[Moja glavna manija bila je jeziva sklonost ka potrazi za uzrokom stvari…]
Moja glavna manija bila je jeziva sklonost ka potrazi za uzrokom stvari; u svemu sam video uzrok i posledicu; lutrija me je dugo zaokupljala, jer sam želeo da otkrijem ono neočekivano kod nje…
[Voleo sam ženu…]
Voleo sam ženu; bila je neka priča o seksualnim vezama i emotivnoj otmenosti. Bile su to seksualne veze i ništa više. Bilo je to zadovoljstvo i ništa više.
[Zajednica žena je nemoralna teorija…]
Zajednica žena je nemoralna teorija, ne zbog toga što udara na rašireno mišljenje (bila bi moralna samo da je ovako postupila) nego zbog toga što muškarčeva bračna moć ide protiv nje, i stoga nije u skladu s muškarčevom prirodom.
Stoga je na čast frenolozima, koji su radeći a posteriori, udarili na bračnu moć.
[Šta je za čoveka život proveden u braku?]
Šta je za čoveka život proveden u braku? Iskorak iz bordela u svadbenu ložnicu, a odatle natrag u bordel – ne doslovno nego metaforički, pa ipak istinski, tako što od bračne postelje napravi bordel.
Epitaf Bogu
Ovde leži tiranin koga neki nazivaju đavolom,
Poput zmije se oko našeg života uvio;
A sad je mrtav, i na svetu više nema zla
Jer više nema nijednog sveta.
Epitaf Katoličkoj crkvi
Prijatelji, stupajte u miru, ovde đavo leži;
Na svetu je sad tek malčice zla.
[Poljubac je više od dodira usana…]
Poljubac je više od dodira usana (to je dodir dva srca, dve duše, dva blistava dela životnog duha).
II
Ugovor i drugo delo Aleksandra Serča
[Rođen 13. Juna 1888. godine u Lisabonu…]
Rođen 13. Juna 1888. godine u Lisabonu.
Zadatak: sve što nije područje preostale trojice
- “Portugalsko kraljeubistvo i politička situacija u Portugaliji.”
2. ,”Filosofija racionalizma.”
3. “Isusovi mentalni poremećaj(i).”
4. “Delirijum.”
5. “Agonija.”
[Ugovor koji je Aleksandar Serč, iz Pakla…]
Ugovor koji je Aleksandar Serč, iz Pakla, Nigdine, potpisao s Jakovom Satanom, Učiteljem, premda ne kraljem, iz istog mesta:
- Nikad ne odustaj ili ne zaziri od toga da čovečanstvu činiš dobro.
2. Nikad ne sastavljaj štivo, osetljivo ili na neki drugi način opako, koje može da naudi ili naškodi onima koji ga čitaju.
3. Nikad ne zaboravljaj da, kad religiju napadaš u ime istine, religija može da bude zamenjena zlom, a sirot čovek da jeca u mraku.
4. Nikad ne zaboravljaj na čovekove patnje i čovekovo zlo.
- Satana Drugi oktobar 1907
(njegov znak) Aleksandar Serč
[Ljubaznija ili nežnija duša…]
- oktobar 1908. godine
Ljubaznija ili nežnija duša od moje nikad nije postojala, a ni duša tako ispunjena učtivošću, sažaljenjem, svim onim nežnim i dragim stvarima. Ipak, nijedna duša nije tako usamljena kao moja – usamljena, treba primetiti, ne zbog spoljašnjih okolnosti nego zbog unutrašnjih.
Hoću da kažem sledeće: zajedno s mojom velikom nežnošću i ljubaznošću jedan element potpuno suprotne vrste prožima moju prirodu – element tuge, samoživosti, sebičnosti, čije je dejstvo stoga dvojako: da iskrivljuje I ometa razvoj i punu unutrašnju razigranost onih drugih svojstava i da, obeshrabrujuće delujući na volju, ometa njihovo potpuno spoljašnje dejstvo, njihovu objavu. Jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima, povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom, dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost.
Na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe, u Zimskom danu pišem o Nekom poput Rusoa…Mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod.
U stvari, u mnogome, čak preterano podsećam na Rusoa. U izvesnim stvarima, naše prirode su istovetne. Vatrena, žustra, neizreciva ljubav prema ljudskom rodu i porcija sebičnosti koja ovo dovodi u ravnotežu – to je suštinska odlika njegove prirode i, isto tako, moje.
Moja žustra rodoljubiva patnja, moja žarka želja za popravljanjem prilika u Portugaliji u meni budi – kako da iskažem koliko vatreno, koliko žarko i koliko iskreno – hiljade planova za koje bi, čak i kad bi neko mogao da ih ostvari, čovek morao da se podiči prirodom koja je meni potpuno zakinuta – moć volje. Ali, u istoj meri kao kad bi mi sve pošlo za rukom i kao kad ne bih bio kadar ni za šta, ja patim – na samom rubu ludila, kunem se – od nedostatka volje.
Osim rodoljubivih planova – pisanja o “portugalskom tiranoubici” čime nastojim da ovde izazovem revoluciju, pisanja o portugalskom pamfletisti, uređivanja starih nacionalnih književnih dela, pokretanja časopisa, naučne revije itd.; spopada me neophodnost da ubrzo sprovedem i druge planove – projekte Žana Sela, kritiku Bine-Sanglea, itd. – koji se udružuju u toj meri da mi to parališe volju. Patnje koju ovo proizvodi nisam svestan, ako bi uopšte moglo da se kaže da ona pripada ovoj strani ludila.
Uz sve ovo, drugi razlozi za patnju, neki telesni, neki duševni, osetljivi na svaku sitnicu koja može da dovede do bola (ili čak do onoga što običan čovek može da nazove bolom), a povrh ovoga, poremećaji i teškoće s novcem pridružuju se mojoj suštinski neuravnoteženoj ćudi – možda ste kadri da pretpostavite kakva je moja patnja.
Jedan od mojih duševnih poremećaja – tako strašan da za njega nema reči – jeste strah od ludila, što je samo po sebi ludilo. (…)
Fernando Pesoa
