Piše: Peđa Popović
U Beogradu traje Festival korejske kulture, prvi u Srbiji. Ambasada Republike Koreje, organizator Festivala, predstavlja svoju zemlju koncertima, operom, izložbama, filmovima, modnim i kulinarskim prezentacijama i predavanjima u Beogradu i Novom Sadu.
Među učesnicima ovog festivala bio je Okvang Sunim rođen pre 55 godina u Kruševcu kao Vladan Velimirović, poslednjih 30 godina monah budističkog hrama. Studirao je Filozofski fakultet u Beogradu, a osim u Južnoj Koreji, gde je najduže živeo, boravio je i u Šri Lanci i Japanu, odlazio je na hodočašća po Indiji, Nepalu, Tibetu. Namerava da osnuje budistički hram u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Često predaje studentima i zainteresovanima u Beogradu. Njegovo poslednje predavanje bilo je u UK Parobrod, u okviru Festivala korejske kulture.
“VREME”: Kako se dogodilo da postanete budista? Da li vam je, na primer, zasmetalo nešto u pravoslavlju?
OKVANG SUNIM: Čitava priča o Hristu koji spasava svet evo već 2000 godina zvučala mi je kao lepa legenda s nekim finim moralnim porukama, i imala je smisla jedino ako bih je tumačio simbolički, a ne bukvalno. Naravno, Crkva zahteva da Bibliju uzimamo bukvalno: kao nagradu što verujemo u neverovatnu priču o Hristovom bezgrešnom začeću, svim čudima, vaskresenju, bićemo uzdignuti na Nebo, i tako nastaviti vo vjeki vjekov. To prosto nije moja religija. Ja nisam želeo da budem deo stada. Zato sam se okrenuo budističkoj duhovnosti. Buda insistira da je on samo ‘onaj ko pokazuje put’, onaj ko savetuje kako da postignemo duhovni mir i budnost, a na svakome je da to proveri kroz praksu. Ako želi, naravno. I ako ta budistička praksa, odnosno budističke vežbe daju rezultat, ako počnemo da osećamo duhovni mir, ljubav, samilost, ako živimo vođeni mudrošću, i ako živimo svesno i budno – onda je, kaže Buda, to – to. Harada Rosi, moj omiljeni zen učitelj, bio je najsrećniji čovek kog sam ikad upoznao. Neprekidno se smešio, imao je razumevanja za sve. Bio je pun ljubavi. Ta ljubav je bila tako jaka da se mogla skoro dodirnuti. U njegovom prisustvu osećao sam veliku radost, a često bi mi i suze krenule. Ne znam kako to da objasnim, osim kao delovanjem velike ljubavi kojom je taj zen majstor zračio! Čovek oseti da je on potpuno nesebičan, potpuno oslobođen od samovažnosti, želje za dokazivanjem, dominacijom. Samo jedno potpuno prihvatanje, i velika, neograničena, bezrazložna radost u srcu.
Da li ste se dvoumili, da li ste strepeli zbog promene sredine?
Nisam, ni najmanje. Jednom kad sam otkrio zen budizam, za mene više nije bilo alternative. Morao sam da odem na izvor, da upoznam majstore tog učenja i da živim u njihovoj blizini. Jer tako se uči: neposredno od učitelja. Reči na papiru nisu dovoljne! Nisam ni strepeo, čovek prosto ide napred. Meni je to izgledalo kao jedino moguće. Nikad mi nije palo na pamet da bi nešto loše moglo da se desi. I sve je išlo po planu, mada plan nije postojao.
Izjavili ste da ne doživljavate sebe kao religioznog čoveka, iako ste monah.
Postoji religija kao institucija, i ja sebe NE nalazim u tom aspektu religije. Svaka religiozna institucija ima iste probleme: ljudi ko ljudi, bore se za moć i bogatstvo. Za moć nad ljudskim dušama, a neki bogami i za udoban život. Postoji religija kao iskustvo – e, to me interesuje! Iskustvo, unutrašnji preobražaj. Budno življenje. Ovaj tren! Ako je “biti budan u ovom trenu” religija, onda sam ja religiozan. Ali čini mi se da je to univerzalno, nije ograničeno dogmama, i odorama, i svetim knjigama, ceremonijama, i velelepnim, nakićenim hramovima – dakle, izvan je i iznad religije kao institucije.
Koliki je uticaj države na budizam? Da li postoje sukobi u okviru budizma kao što ih ima u hrišćanstvu?
Taj deo budizma ne poznajem tako dobro. U Koreji je, zapravo, država odvojena od religije. Najjača sprega politike i religije je u Burmi i Tajlandu, mislim. I naravno kod Tibetanaca, ali oni više nisu nezavisna država. U Burmi imamo i pojavu “budističkog nacionalizma”, a to je nešto što se ranije nije dešavalo. Sad i budisti ubijaju u ime religije! Sve je to tužno, i nije pravi budizam. Buda je zabranjivao ubijanje insekata, da ne govorimo o ubijanju ljudi. Inače, u okviru budizma postoji mnogo škola. Ne slažu se u interpretaciji učenja, i svako misli da je on u pravu i da je baš njegova interpretacija pravi, ili najbolji, budizam. Uglavnom su to miroljubiva, sholastička neslaganja. Ali bilo je i nasilja, čak su u Tibetu spaljivali neke knjige kao nepoželjne, bogohulne! Mada u budizmu boga nema! Ali ima želje da baš mi budemo u pravu.
Da li monasi sa kojima živite u Koreji znaju o Srbiji i kako u Srbiji reaguju na vaš izbor?
U Koreji vrlo malo ljudi zna gde je Srbija. Uglavnom misle da je to Siberia to jest Sibir. Moji drugovi, monasi iz Evrope i Amerike, uglavnom znaju više, čak su mi dali i nadimak “the Serb”. Na kraju krajeva, ponosan sam da sam jedan od retkih Srba koji su se otisnuli u budizam. Ima sada, čujem, izvesni Njanamoli (to mu je budističko ime), iz Smedereva je, koji živi već desetak godina kao monah u Šri Lanci. Ovde su u početku svi mislili da sam lud! Neki stari prijatelji su me izbegavali, sada je puno bolje. Ljudi su shvatili da nisam nenormalan, da je to prosto moj izbor. Neki mi sad čak kažu: znaš šta, Okvang, da sam bio pametan, trebalo je i ja to isto da uradim. Eto, vremena se menjaju, mlađe generacije u Srbiji znaju više o budizmu i otvorenije su, pozivaju me da držim časove meditacije. Skoro sam predavao sociolozima na Filozofskom fakultetu, bio sam i na Filološkom, i u nekim joga klubovima u Beogradu redovno predajem… Čak sam održao tri predavanja sa profesorima Bogoslovije, sveštenicima, u Domu omladine, i bilo je toliko ljudi da su morali da nas prebace u veliku salu! Eto, postajem mejnstrim.
Izjavili ste da biste voleli da u Ovčarsko-kablarskoj klisuri otvorite manastir. Da li ste blizu ostvarenja te ideje?
Uh, to je još u začetku. I ne, to nikako neće biti manastir. To će biti mali, skromni zen centar, jedna drvena sala za meditaciju. Tu je i kuhinja, i nekoliko kreveta, moj bicikl, frižider, kompjuter… Pa ako neko dođe u posetu, sedećemo zajedno u meditaciji, obrađivati baštu, sakupljati gljive i lekovito bilje. A ako niko ne dođe, živeću sam, možda s psom. Naravno, voleo bih da me prijatelji posećuju. Nisam ja nikakav učitelj, niti pravi monah, ja prosto volim prirodu, a ako ne meditiram, loše se osećam. Dovoljno sam dugo živeo u manastirima i treba mi više slobode i više prirode, a manje manastirske discipline. Meditacija i sloboda idu ruku podruku, tako da je to Centar za meditaciju. Dao sam mu ime Mukdo Am: to na korejskom znači Mali hram nečujne molitve. Ali to su samo zenovske igre rečima: niti je to hram, niti se tu iko moli. Sedi se u tišini.
