High Times, januar, 1982., razgovarala Silvija Bicio
Pretpostavljam da ste dosta čitali…
BUK: Između petnaeste i dvadeset četvrte mora da sma pročitao celu biblioteku knjiga. Jeo sam knjige za večeru. Oko osam uveče moj otac je govorio: “Gasi svetla!” Smislio je da moramo da legnemo rano da bismo ustali rano i bili u prednosti nad ostalim svetom, bilo čime da se bavimo – što je totalno sranje. Znao sam to, ali te knjige su bile mnogo interesantnije od nebuloza mog matorog. Bile su u stvari suprotne stavovima mog oca: likovi u tim knjigama imali su srca, rizikovali su. Kada je govorio da pogasimo svetla, odlazio sam u krevet sa malom baterijskom lampom i čitao ispod ćebeta. Bilo je vruće i zagušljivo, ali je svaka stranica koju bih pročitao bila još lepša, kao da sam bio na drogama: Sinkler Luis, Dos Pasos, bii su to moji prijatelji ispod prekrivača. Ne možete ni pretpostaviti šta su ti ljudi meni značili – bili su to moji nepoznati prijatelji. Shvatao sam ispod ćebeta očigledne brutalnosti ljudi koji su znali da to napišu; bili su to magični ljudi. Kad sada čitam te iste ljude, nisu više tako dobri.
Da li se ikada viđate s drugim piscima?
BUK: Zašto bih se viđao sa drugim piscima? Šta tu ima da se razgovara? Nema tu šta da se kaže; jedino ima stvari koje mogu da se učine. Razgovarati sa drugim piscem je kao piti vodu iz kade: to se ne radi. Da li vi ikad pijete vodu iz kade? NE. Ja pijem vino iz kade.
Ima li živih pisaca koje poštujete?
BUK: Ima ih nekoliko, ali bolje ako se ne sretnem s njima kad pijem. Većina njih neumorno kenja o svojim delima. Oni ne kažu: “Moja žena je slomila ruku juče.” Oni govore stvari kao što su: “Trenutno pišem sonete”, “Idem u Njujork”. Govore samo o pisanju.
A šta je s njihovim knjigama?
BUK: Ne volim kako se oblače, ne volim njihove cipele, ne volim njihove knjige. Ne volim ton njihovog glasa. Ne volim kako povraćaju posle tri pića. Pisci su veoma podli ljudi. Vodoinstalateri su bolji, prodavci automobile su bolji; oni su mnogo humaniji od pisaca. Pisci postanu humani samo kad sednu za pisaću mašinu; onda postanu dobri ili čak izuzetni. Oterajte ih od mašine i postaće govna.( glasno) Ja sam pisac.
Mada vi to ipak ne mislite o sebi.
BUK: Ne. Zato što sam radio u fabrici – tamo su me ukrotili. Nisam postao pisac do pedesete, tako da sam imao vremena da živim pod drugačijim uslovima. Takav način života pomogao mi je da sačuvam sebe – da li da upotrebim reč zdrav? Normalan? Čini mi se da to nije dobra reč. Mislim, to mi daje određenu prirodnost…To je reč koju sam tražio: prirodnost.
Kada su se stvari u vašem životu promenile? Kada se vreme iz “Post Ofisa” u “Žene” okončalo?
BUK: Ništa se nije okončalo. I tada sam brinuo o duši! Znate, nekada su ljudi dolazili da me vide u ovoj maloj sobi prepunoj praznih limenki od piva, kako ustajem i odlazim u kupatilo da povraćam, a onda izlazim, palim cigaretu i pijem još jedno pivo – mislili su da imam dušu!
Kladim se da su bili zadovoljni što vide da se osećate grozno i bolesno. To je slika koju ljudi imaju o Henku Kinaskom.
BUK: Ali imao sam dušu na raspolaganju za njih, baš kao i za mene. To je u redu, ja to razumem. Bio sam tvrd čovek. Sada sam mek, pronicljiv, smešan. Samo želim da živim mirno sa pristojnom ženom: da pijemo zajedno, gledamo televiziju, šetamo…
Nema više ludih žena u vašem životu?
BUK: Nisam to rekao. U osnovi sam uvek bio lojalan drkadžija. Svaka žena sa kojom sam živeo, bila ona i kurva, dobijala je od mene jebenu iskrenost i lojalnost; voleo bih da su svi takvi, jer bi tada svet bio lakše mesto za život.
Na čemu je ta lojalnost zasnovana?
BUK: Mislim da je zasnovana na nelojalnosti drugih ljudi – na toj odvratnosti od toga. Ne želim da prvi lažem. Ne znam odakle to dolazi. Nisam pristalica ni jedne religije. Biti dobar je bolje od bilo čega drugo, ako uopšte ima izbora. Ne morate da budete hrišćanin; to nije obavezno. Prosto biti dobar je jednostavan pojam. Svi se osećaju bolje kad sam dobar. S druge strane, divim se zlim ljudima koji su originalni i prokrče sebi put ka novim horizontima; ali ta vrsta zlih ljudi koje volim nisu oni koji iznevere jednu osobu, već verovanja mnogih ljudi koji su neuki i skloni olakom menjanju stavova. Bitna je razlika kad se dvoje ljudi međusobno skenjaju, od toga kad jedna osoba sjebe ceo svet svojim konceptom. Svako jak kao Hitler biće vekovima omražen, ali će se o njemu još dugo pričati i snimaće se filmovi kada oni koji su se ujedinili da ga unište odavno nestanu iz sećanja čovečanstva. Zato što je potrebno imati muda da bi se oglušio o moral koji je vekovima građen. Jer ako ste sposobni da izdate i uništite celo čovečanstvo, onda je to zaista nešto; ali ako lažete osobu sa kojom živite, onda je to sranje, jer za to nisu potrebna muda.
Rekli ste da niste religiozni, ali zar nije istina da ste uzgajani kao katolik?
BUK: Da. Odlazio sam na katoličke mise, ali ne svojom voljom…Kada sam umirao, pozvali su sveštenika da se ispovedim. Rekao je: “Porekli ste da ste katolik.” A nije vam baš do razgovora kad umirete. Rekao sam mu: “Oče, samo nisam želeo da me iko pita šta podrazumevam pod agnostikom. Odrekni se katoličanstva i ono će doći po tebe. Stvarno nisam katolik I baš me briga za katoličanstvo.” Nagnuo se nad krevet i rekao mi: “Sine, jednom katolik uvek katolik.” Rekao sam mu: “Oče, to nije istina! Molim vas, idite i pustite me da umrem.”
Da li se plašite umiranja?
BUK: Ko? Ja? Naravno da ne! Nekoliko puta sam bio blizu. Ne plašim se. Kad ste tako blizu, pretpostavljam da se osećate dobro. Samo kažete: ”Dobro, dobro.”A posebno ako ne verujete u Boga; ne marite da li ćete otići u raj ili pakao, samo ćete se opustiti. Doći će promena, prikazaće novi film, i kakav god da je kažete: “Dobro.” Kada sam imao trideset pet, samo što me nisu proglasili mrtvim u bolnici.Kada sam odlazio odatle, rekli su mi da ću umreti ako ponovo budem pio – a prvo mesto gde sam otišao bio je bar. Popio sam pivo. Ne! Dva piva!
Šta je to bilo? Prkos životu?
BUK: Ne, bio je to prkos svima koji me lažu. Smrt je dobra; tačnije, smrt nije ni dobra ni loša. Znate kako kažu: “najduži trip.” Živeti s nekim ko vam se ne dopada gore je od smrti; raditi osmočasovni posao koji mrzite gore je od smrti.
Čula sam da predajete na nekim univerzitetima, da koriste neka vaša dela u programu: pesme, “Faktotum”, itd. Kako se osećate povodom toga?
BUK: Ne osećam se dobro. To znači da ste dovoljno sigurni da predajete. Ako tako kažu, onda ću morati još malo da nagazim pedalu na gas. Ne želim da ljudi budu sa mnom u istom košu; Želim veliki prostor između mene i njih.
Povremeno idete po univezitetima, javno čitate poeziju. Šta radite svaki dan? Kako provodite vreme?
BUK: Ustanem, odem na hipodrom, previše umoran da bih pisao. Onda Linda dođe iz kupovine, i ona umorna, pa se zavalimo na kauč. I onda ja kažem: “Možda bismo mogli da popijemo nešto!” Onda ona posle večere razvrstava to što je kupila, a ja odem na sprat i počnem da pišem. I tako svakog dana. Ako me pitate da li još uvek dobro pišem, da, još uvek je dobro.
Čini se da je hipodrom jedino mesto na koje odlazite, a koje je van sveta o koem pišete.
BUK: Hoćete da kažete da sam na hipodromu ali nisam više na ulicama, pa ste zabrinuti za moju dušu? Šta mislite da se promenilo? To što živim u velikoj kući, što imam dobar auto?
Mislim da je to velika promena. Probuditi se ujutru i znati da imate za kiriju.
BUK: U čemu je razlika? Onaj ko to nema, odbaciće luksuz; onaj koji to ima, nastaviće da tako živi. Kada pogledate ono što sa napisao od 1979. naovamo, videćete da li sam se promenio ili ne. Mislim da nisam. Ali moja sreća je što se to desilo prekasno….ako nisam dovoljno muda da to shvatim u šezdesetoj, onda jako malo znam. Ako jako malo znam, onda zaslužujem da propadnem – videćemo šta će biti.
Kraj
