Ako postoji prabiljka i prajezik, i ako postoji ljudsko osnovno stanje, postoji i praglas. Zbog toga muziku kosa i slavuja svako može da meri prema praglasu, kao i u čemu je i koliko Mocartova muzika srodna slavuju, Betovenova kosu.
Sada nije reč o tome da čovek u junu, posle malo kiše, u bašti, prema sumraku, sluša večno istovetno trotaktno kliktanje šafranskog seva mužjaka žutog kosa, kliktanje koje ne može dosaditi sve do kraja sveta. Ptičja muzika je prodor u transcendenciju, ali bez i jednog koraka iz konkretnog života i bez napuštanja života. Glas ptice nosi sa sobom celokupnu zemlju. Ljudska muzika se uvek odeljuje od sveta. Na dreku mužjaka ženka se javlja sitnim, isprekidanim, pomalo bezobličnim, gotovo alogičnim tepanjem, na to mužjak opet zaklikće, i ženka opet, specifično ženskim glasom, kao da suvišno ističe svoju beznačajnost, iznova zacvrkuće. Kad se to ponovi dva-tri puta, čovek dobija utisak da je svedok porodične kavge, i već čuje svađu kojom se raščišćava atmosfera, svađu koja je u ljubavi nezaobilazan uslov pomirenja.
Biti heroj znači ostati veran sudbini. Prihvatiti patnju, borbu, slučaj, smrt, greh. Ako to neko svesno u sebi učini, i preuzme na sebe, on stupa na neki viši stupanj, sam želi da sve reši, ili bar preuzima vođstvo, ne pouzdava se ni u koga izvan sebe, jer je nemoguće na bilo koga računati u ovome svetu. To je samopouzdanje heroja koje se s njim rađa. Život heroja je potpuno nezavisan od njegovog uspeha. Slava većine heroja je u njihovom padu. Oni su unapred uračunali tragiku. Ali to je tako ispravno. Nesumnjivo je to najlepši život, oblikom, svetlošću, ne zato što je najatraktivniji, nego što je od svih ostalih blistaviji. Sasvim pouzdano je nezreo, i to će i ostati. Heroj je uvek neodrastao, kao Ardžuna i Ahil. Biti heroj znači boriti se, i to bezuspešno. Zbog toga je herojska egzistencija tragična.
Sanjati znači utopiti se u celinu bez ostatka. Hajdeger je Mocarta nazvao Božijom lirom. S te lire se razleže muzika u kojoj nema otpora. Zna za svoju predanost, i njegova muzika zapravo nije ništa drugo do dalje predavanje onoga što je on primio. Nigde se ne sudara, čak se i ne dodiruje. Pored herojske trube crnog kosa slavuj započinje tek kad se sunce skloni, i peva noću.
Muzika ptica je više muzika od muzike ljudi; većom svojom polovinom muzika ljudi je govor. Zbog toga se kaže da je ljudska muzika nesavršen logos. I što je muzika viša, sve se više približava ptičjoj. Ptici nisu ni potrebni glasovni sistemi niti glasovni nizovi. U jednom jedinom glasu ona ume da se raduje i da očajava, da drhti i da klikće, u jednom glasu ona je opojna i požudna, jeca, zove, razočarava se, igra se i moli, svesno i u ekstazi. I na svemu onome što peva, kao što kaže Gabrijel Marsel, nalazi se trag ujeda stvarnosti. Ptica u svom glasu i svojim glasom ništa međusobno ne razdvaja.
Betovenova muzika je prepuna herojskih motiva kosa. Izazovno herojstvo koje sve sile poziva na borbu. U Mocartovoj muzici, bez uključivanja čovekovog bića, oglašava se bivstvo kao san, o prvom stanju sveta kada se svetlost i tama još nisu razdvojile. Kos se izdvojio iz sveta, i suprotstavio, probudio i rodio. Slavuj ne želi da se probudi i rodi.
Jevreji objavu praglasa nazivaju bath gol. Izgubljen je ključ potpunog razumevanja izraza; danas se obično-prevodi kao glas nebeske devojke. To je onaj glas u kojem se zajedno nalaze grmljavina i šum kapljica kada u zatišju padaju po morskoj površini, plač deteta, glas proroka, pasija po Mateju i vašarska harmonika, uzdah i kloparanje točkova pulman-vagona.
Bela Hamvaš
