Postoje tri stepena čitanja Paskala. Na prvom, čoveka zaslepi njegov čudan stil. Na drugom, potresaju ga patnje ovog velikog srca. Na trećem, misli: konačno čovek! Konačno čovek koji ja jesam, dopola neveran, ali želi da bude vernik, nesrećnik, grešnik, tamnik, zabludeli koji hoće da bude srećan, jak, svetao, siguran – jadni jadnik koji želi da bude dete Božje. Gospode Bože!Ako su najveći od njih ovakvi, kakvi smo tek mi?
Bela Hamvaš
Blez Paskal je rođen 19. juna 1623. godine u oblasti srednje Francuske. Pošto mu majka rano umire, o njemu je brinuo otac Etjen Paskal, vrlo prosvećen čovek, za to vreme veoma obrazovan i iz ugledne plemićke porodice. On je bio malom Blezu jedini učitelj u životu.
Paskal je bio pravo čudo od deteta. Već sa 12 godina bio je upoznat sa Euklidovim teoremama geometrije.
Sa 16 godina su ga već cenili visoki naučni krugovi, baš zbog tog jako čvrstog znanja iz oblasti matematike. Priča se da je i veliki Dekart bio ljubomoran na njega. Blez je stekao slavu zahvaljujući Ogledu o presecima kupe, koji je isticao i Lajbnic. Napisao je i Ogled o širenju zvuka. Neizostavno je to da je napravio računsku mašinu. Na njoj je radio 10 godina, što je ilustrovao Deni Didro.
Šatobrijan ga je i nazvao zastrašujućim genijem. Paskalove misli poredi sa mislima Boga koje su prenete na hartiju.
Njegovo važno otkriće jedan zakon koji nosi njegovo ime. Paskalov zakon ukratko kaže: Promena pritiska tečnosti koja se nalazi u zatvorenoj posudi, u jednom delu se prenosi jednako na čitavu tečnost i zidove posude.
Paskalovi rukopisi su pomogli Lajbnicu za izum diferencijalnog računa, još jedna važna činjenica.
Osim mnogih teorijskih otkrića Paskal je smislio i nešto praktičnije stvari. Na primer, tehniku za isušivanje močvara. Izneo je prvi ideju o javnom gradskom prevozu, koja se vrlo brzo prihvatila.
Ono što još znamo o Paskalu je da je u potpunosti bio okrenut Bogu i Isusu Hristu. Možda je to zbog emocionalnih kriza kroz koje je prolazio, možda zbog jednog događaja koji mu je obeležio život, a možda je samo želeo da živi asketski i izoštri svoja čula.
O ovome svedoči događaj koji se pominje u skoro svim Paskalovim biografijama. Mostom u Neji u noći 1654. prolazio je Paskal, konji su se preplašili, amovi se pokidali i konji su upali u Senu, ali su se karuce sa Paskalom zadržale na ivici mosta. Upravo tad je Paskal počeo da živi povučenije i asketski.
Nasuprot snažnom umu stajalo je slabašno telo Bleza Paskala. Njegova sestra koja je ujedno i napisala njegovu biografiju svedoči da nije bilo dana da nema bolove. Umro je 1662. godine u Parizu. Počiva u istoj crkvi gde I Dekart.
Široj publici su najpoznatije njegove Misli koje su prvi put objavljene i priređene 1670. godine. Prvi srpski prevod samo jednog izbora iz Misli objavljen je tek 1946. godine. Vrlo malo kasnimo…
Paskalova logika srca i Bog
U sledećim paragrafima koje sam odabrao Paskal iznosi interesantna zapažanja o saznanju istine. Naime, on smatra da nema samo funkciju u saznanju razum, nego i srce. Srce ima jedan nadracionalni momenat u svom funkcionisanju koji je nedostižan razumu.
Da se Paskal bavio kardiohirurgijom i neurohirurgijom možda bi još snažnije branio svoju tezu o logici srca, jer razum i srce, iako dva potpuno različita organa, žive u simbiozi i imaju svoje složene funkcije koje međusobno ne odaju jedno drugom.
Šest Paskalovih paragrafa iz Misli
277
Srce ima svoje razloge koje um ne poznaje; to se iz hiljadu stvari vidi. Kažem, srce prirodno voli univerzalno biće, naravno i sebe samo, već prema tome kome se oda; i otvrdne prema jednom ili drugom, po svom izboru. Vi (nevernik) ste odbacili jedno, a zadržali drugo: da li vi po razumu sebe volite?
278
Srce oseća Boga, a ne razum. Eto to je vera. Bog koga osećamo u srcu, ne u razumu.
279
Vera je dar od Boga; nemojte misliti da velimo da je to dar umovanja. Ostale religije ne kažu to za svoju veru; one su nudile samo umovanje da se do nje dođe, a ono njoj međutim ne vodi.
280
Kako je daleko poznavanje Boga od ljubavi prema njemu!
281
Srce.-Nagon.-Načela.
282
Mi saznajemo istinu, ne samo razumom, nego i srcem. Na ovaj poslednji način saznajemo osnovne pojmove i uzalud umovanje, koje tu nema udela, pokušava da ih ospori. Pironovci kojima je samo to svrha uzalud rade na tome. Mi znamo da ne sanjamo, ma koliko smo nemoćni da to dokažemo razumom. Ta nemoć samo nameće zaključak o slabosti našeg razuma, ali ne i o neizvesnosti svih naših saznanja, kao što oni to tvrde.
Srce oseća da u prostoru postoje tri dimenzije i da su brojevi beskonačni, a razum zatim dokazuje da nema dva kvadradna broja od kojih bi jedan bio dva puta veći od drugoga. Načela osećamo, postavke zaključkom izvodimo i sve to sa sigurnošću, mada raznim putevima.
Iz ovih nekoliko paragrafa može se naslutiti da Paskal daje na neki način primat stvarima srca i logici srca. Iako je i razum jako bitna odlika ljudskog bića, najviše za teorijska razmatranja i različite oblike mišljenja. Ali i srce ima svoju ‘logiku’. Organ koji je pre nadracionalan nego iracionalan, koji oseća i dodiruje one istine o kojima razum samo može da mašta.
Jedno je sigurno, Blez Paskal je mnoge koji su dolazili posle njega zadužio.
U filozofskim krugovima se često pominje termin Paskalova opklada. Opklada u kojoj se uvek isplati kladiti se da Bog postoji. Ali o tome u nekom sledećem tekstu…
Ivan Komarov
Blez Paskal, zastrašujuće dete genijalnosti
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš
