Fenomen: Leonard Koen (4)
Piše: Dezmond Pejsi
Dezmod Pejsi je tekst napisao 1967. godine. Ovaj Pejsijev ogled ujedno predstavlja suštinu predavanja koje je iste godine autor održao na Univerzitetu Ser Džordž Vilijams u Montrealu.
Drugi impozantni mitološki okvir Divnih gubitnika odnosi se na hrišćanske elemente. Ovo se doživlјava kao pogodan nastavak prethodnog tumačenja s obzirom na to da je kult boginje Izide ravan kultu Hrista u mediteranskom svetu, pri čemu se ponekad ova dva i me- šaju. Sama Izida je često poistovećivana sa Bogorodicom, te se upravo ova identifikacija nanovo javlјa u Koenovom romanu. Katarina Tekakvita je irokeška Devica koja se ugleda na Devicu Mariju; odrekavši se vlasništva nad sopstvenim telom, ona ostvaruje mističnu viziju:
I dok se tako odricala vlasništva nad sopstvenom puti, javio joj se nejasan predosećaj njegove nevinosti, slaba slutnja lepote svih tih lica što okružuju pucketave seoske vatre. Ah, bol je minuo, razderana put koja konačno nije bila u njenom vlasništvu zacelila je na slobodi, a njeno novoste čeno ime, stečeno tako svirepo, prodrlo joj je do samoga srca: ona je Devica.
Pošto su Edit i Katarina očigledno ista osoba u različitim oblicima, onda se i Edit izjednačava sa Bogorodicom: premda u fizičkom smislu nije devica, poverena joj je uloga posrednika i utešitelјa. Sličnu funkciju poseduje i Meri Vulnd iako je njen način izražavanja saosećajne lјubavi prilično antitetičan devičanstvu.
Muški junaci romana takođe su neznatno povezani sa hrišćanskim figurama. U nekoliko navrata F. govori o sebi kao Mojsiju koji dovodi svog prijatelјa u vidokrug Obećane zemlјe, ali ga tamo ne može i uvesti; u nekim drugim slučajevima on kazuje o sopstvenoj ulozi u kontekstu koji priziva ličnost Jovana Krstitelјa. Sa druge strane, romaneskno „ja“ se naposletku razvija u figuru nalik Hristu. U poslednjem pasusu, kao što je u radu već pomenuto, „ja“ postaje saosećajni posrednik koji moli sa svog stuba (u okvirima ove sinapse vredi primetiti da u pesmi „Suzan“ Koen svedoči o Hristu razapetom na „drvenom stubu“, Krstu). Međutim, malo pre svega navedenog, u ovom romanu se daje opis romanesknog „ja“ koje je duži vremenski period živelo u šumskoj kućici na drvetu čime se ujedno evocira Hristov boravak u divlјini. Čak je i bodibilder Čarls Aksis doveden u vezu sa Hristom: „Čarls Aksis je pun saosećajnosti, on se žrtvuje za nas!“ Nјegovo ime sugeriše da je on takođe osovina (axis), spona između Boga i čoveka.
Znatan broj raznih mitoloških likova i scena utkan je u Divne gubitnike – ovde raspola- žem tek tolikim prostorom da ih obuhvatim jednim letimičnim pogledom. U romanu postoje, što je, uostalom, i moguće očekivati usled činjenice da je romaneskno „ja“ folklorista, antropolog i proučavalac severnoameričkih Indijanaca, podaci i istinski detalјni opisi mitova i običaja crvenokožaca – prizivanje kiše, mitska kosmogonija, rvanje Senke i Sveštenika, Kuloskap, Oskotarač ili Onaj koji svrdla glave i Andakvandet, odnosno, lečenje kroz seksualni čin. Grčka mitologija značajno je reprezentovana kroz pomen Ikara i Prometeja, pri čemu obojica u potpunosti odgovaraju smislu romana budući da oni teže ujedinjenju Neba i zemlјe, Boga i čoveka. Podjednako se u romanu zapažaju reference na orijentalnu, indijsku mitologiju i religijske običaje: mandala, joga, Ašokin krug i perfekcionisti tantričke lјubavi. Pomenuta je takođe jevrejska Kabala, kao i kineska „sveta planina“ i mudrosti Kunga.
Ove više ili manje stare mitologije dopunjene su skorašnjim mitovima i magijskim predstavama: Hudinijeve iluzije, scene iz stripova i radio-programa, magijski rituali masona, uverenja iz oblasti astrologije (videti, na primer, upućivanja na bolesti device), magijsko dejstvo petardi, pištolja i raketa. Međutim, najistaknutiji od svih savremenih mitoloških i magijskih obrazaca su oni koji se tiču filmske umetnosti. Postoji nekoliko referenci na dive filmske industrije Merilin Monro i Brižit Bardo i sijaset misli o magičnim sposobnostima filma da intenzivira realnost, sačuva prošlost, zabeleži sadašnjost, stvori imaginarne svetove, proširi svest, uveća prostore jave, probudi savest, podstakne strasti i uzburka maštu. Sistem teatar prerasta u modernu verziju hrama ili katedrale u koju je samo odabranima dozvoljeno da stupe nakon prevazilaženja prepreke u vidu kontrolora karata u foajeu ili predvorju bioskopa. Sva ova oslanjanja na mitologiju i magiju dostižu svoj vrhunac u delu koji najavljuje sporednu (mada bi neki bili skloni da u njoj vide glavnu) temu Divnih gubitnika – stav da su magija i religija, a ne nauka i politika, istinske moći u svetu. U onome što F. naziva „slatkim bremenom svojih argumenata“, on naglašava:
Bog je živ. Magija se zbiva. Bog je živ. Magija se zbiva, Bog se zbiva. Magija je živa. Život se zbiva. Magija nikada ne umire. Bogu nikada nije pozlilo. Mnogi su siromasi lagali. Mnogi su bolesnici lagali. Magija nikada ne jenjava. Magija se nikada ne skriva. Magija uvek vlada. Bog se zbiva. Bog nikada ne umire. Bog je vladalac premda se njegova sahrana odužila. Premda ožalošćeni zbijaju redove, Magija nikada ne kopni (…) Premda su zakoni uklesani u mramoru, nisu mogli da zaštite lјude (…) Magija se zbiva (…) Ali Magija nije sredstvo. Magija je cilј (…) Tome bih moj um da služi sve dok služba ne bude naprosto Magija koja se kreće po svetu, a um bude Magija koja kruži po telu, a telo bude Magija koja pleše po časovniku, a vreme bude Magična Dužina Boga.
Kao što je već rečeno, nekoliko sporednih tema cirkuliše u Divnim gubitnicima. Verovatno se treća najrelevantnija tema odnosi na tesnu povezanost religije i telesnih uživanja. Jedan od očevidnih paradoksa ovog romana leži u tome što njegovi glavni junaci, pri čemu su svi oni „junaci“ u smislu da do određene mere imaju za oslonac naše divlјenje, poseduju divergentne stavove po pitanju seksualnih slasti. Katarina se u celosti odriče svoje putenosti ostajući devica; Edit, sa druge strane, oličava relativno pokornu ženu romanesknog „ja“, ali bez ikakve griže savesti čini prelјubu sa F.-om u šest-sedam navrata. F., u potpunosti promiskuitetan, priznaje da je išao za ženama gde god bi ga one odvele, diči se svojim seksualnim postignućima sa oba pola i čak u svojim poslednjim životnim trenucima zavlači ruku ispod suknje Meri Vulnd. Romanesknom „ja“ pripisuje se homoseksualna veza sa F.-om, frustrirajući seksualni život sa Edit (ona nije bila dovoljno ponizna za njega koji je imao specifične zamisli u domenu telesnih strasti) i samobludne aktivnosti kojima posvećuje prilično vremena. Seksualnost u romanu doseže paroksizam u sceni orgija koje izvode F. i Edit uz pomoć takozvanog Danskog Vibratora ili Seks-Mašine. Nameće se pitanje, kako da sve navedeno shvatamo? Da li to Koen podržava devičanstvo ili promiskuitet, seksualnu apstinenciju ili orgije?
Razrešenje paradoksa nalazi se u Koenovoj posebnoj koncepciji svetosti. Prisećajući se F.-ovog saveta da „kresne sveticu“, romaneskno „ja“ razmišlјa: „Šta je to svetac? Svetac je onaj koji je dostigao vrhunac lјudskih mogućnosti. Nije moguće reći kakav je to vrhunac. Mislim da to ima neke veze sa energijom lјubavi. Dodir sa tom energijom uspostavlјa svojevrsnu ravnotežu u haosu postojanja.“ Tako „kresnuti sveticu“ znači stvaranje kontakta sa energijom lјubavi, ali i sintezu fizičke ekstaze i duhovne vizije. Katarina je svetica upravo zato što je ostvarila prilično slabu mogućnost čoveka da stupi u vezu sa energijom lјubavi, oličenoj u Bogu, kroz odricanja vlasti nad sopstvenim telom. Edit je svetica jer je kontakt sa istom tom energijom načinila posredstvom svoje uloge Majke svih lјudi. F. je svetac budući da je sponu sa energijom lјubavi postigao kroz seksualna zadovolјstva i obavezu učešća u prilično slaboj mogućnosti izbijanja revolucije u Kvebeku. Romaneskno „ja“ postaje svetac na kraju romana jer je, dodelivši sebi trajanje u divlјini, pročistio vlastito biće od ponosa i sebičnosti, načinio sebe praznim sudom u koji se božanska lјubav može izliti. Svetac je, moguće je i tako reći, neka vrsta ekstremiste. Za Koena istina ne počiva u značenju, nego u krajnostima. F. naglašava: „Nikada nisam bio dovolјno pijan, dovolјno siromašan, dovolјno bogat.“ Katarina je tako u svom preteranom samokažnjavanju mnogo bliža Edit i F. u njihovim ekstremnim seksualnim radnjama sa Danskim Vibratorom, nego pripadnicima bur- žoaskog kruga koji vode ugledan i umeren život. Da li je suviše neumesno sugerisati da Koen, apostrofirajući inicijale seks-mašine D. V., predlaže da predavanje takvoj spravi nije mnogo drugačije od predavanja Božjoj volјi?
Usko povezana, pomoćna tema prethodno navedenoj tiče se onoga što bismo mogli nazvati panorgazmičnim seksualnim iskustvom. F. ističe kako „su svi delovi tela erogeni. Celo telo može da svrši!“ i, nastavlјajući u duhu te opaske, govori da nas svaki dodir može voditi do „hranlјive bezimenosti vrhunca“. (Sasvim slučajno ovde se uspostavlјa još jedna veza između religije i telesnih zadovolјstava – seks vodi anonimnosti, gubitku samosvesti što je preduslov za religiozno uzvraćanje.)
Umesto da tumačim druge, minornije teme, pažnju posvećujem samoj romanesknoj tehnici. U strukturnom smislu, roman umnogome podseća na simbolističku pesmu: podelјen je na tradicionalno tri dela pri čemu su sva tri protkana rekurentnim tematsko-motivskim jedinicama, slikama i simbolima. Neke od najznačajnijih tema odnose se na konstipaciju romanesknog „ja“ (simbol zatočenosti u vlastitom biću), na samozadovoljavanje (simbol junakove sklonosti ka uživanju i njegove usamlјeničke okupiranosti sopstvenim potrebama), igru (simbol života kao slobodnog izbora), na radijsku muziku i radijski program (simboli pokušaja da se uspostavi veza sa nekom spolјašnjom instancom ili nekim spolјašnjim glasom), krštenje (simbol pročišćenja i ulaska u novi život), a povrh svega, najviše na filmove, bioskope i zvezde filmskog sveta (simboli savremene magije i bekstva od realnosti). Relevantna motivska čvorišta predstavlјaju pokrivač ili veo (simbol misterije i želјene apokalipse), drvo breze i bora (simboli prirodnog rasta, lepote i mirisa prirodnih entiteta), reke, izvori i bazeni (simboli pročišćenja i božanske milosti), ptice (simboli ulaska božanskog u polјe lјudskog), oltari i hramovi (simboli bogosluženja, težnje ka žrtvovanju), zvezde (povezane sa Izidom, simboli božanskog savršenstva i zaštite), lift (ambivalentan simbol budući da sugeriše i uspinjanje ka nebesima i silazak u pakao), planine (simboli kontemplacije i pojedinačne mudrosti), svet mašina (još jedan dvojaki simbol jer apostrofira „večnu mašineriju“ kosmičkih procesa, ali i destruktivnu mašineriju pohlepe i oružanih sukoba), ogrlica (simbol mnogostrukosti u jedinstvu, mnoštva različitosti u jednom), kristali, pahulјe i, poput duge, raznobojne slike viđene kroz njih (simboli božanskog reda, kompleksnosti i vidovitosti), sapun, a naročito „F.-ova kolekcija sapuna“ (simboli pročišćenja kroz patnju), rakete, petarde i „vatrena putovanja“ (simboli pokušaja da se prodre kroz rajski veo), slatkiši (simboli zadovoljstva i, verovatno, božje milosti), fabrika pretvorena u igralište (simbol preobražaja rada u igru kao što je slučaj u poslednjoj strofi Jejtsove pesme „Među đacima“). Sve navedene teme i motivi pojavlјuju se frekventno i u svakom navratu njihovog iskrsavanja impliciran je njihov simbolički potencijal: rezultat takve strategije jeste roman istkan zamršenije od bilo kog drugog kanadskog romana sa čijim sam redovima imao priliku da se susretnem.
Povezano svojstvo sa pitanjima tehnike tiče se veštog rukovanja vremenom u romanu. Prisutno je pomeranje napred i nazad na vremenskoj skali od sadašnjosti preko bliske prošlosti do daleke prošlosti Katarine Tekakvite – sedamnaestovekovne irokeške Device – pri čemu ti prelazi, premda nagli i česti, nikada ne ostavlјaju utisak varlјivosti ili konfuzije. Isto tako, iako se krećemo napred i nazad među različitim pripovedačkim uglovima, nikada ne ostajemo zbunjeni u pogledu junaka: svaki od njih je konzistentan (konzistentan makar i u svojoj nekonzistentnosti), osoben i ubedlјiv.
Roman Divni gubitnici, to bogatstvo čije sam segmente samo unekoliko dotakao, predstavlјa najveći Koenov literarni domašaj do sada i kulminaciju njegovog pređašnjeg rada. Ovim delom, po svemu sudeći, ne označava se kraj fenomenu Leonarda Koena.
Izvornik: Desmond Pacey, “The Phenomenon of Leonard Cohen”, u: Canadian Literature, 34, 1967, str. 5–23. (S engleskog prevela Violeta Mitrović)
Kraj
