Veliki lovac Gosadaja iđaše po šumi tri dana, pa sagradi sebi kolibu. Dok je te noći ležao odmarajući se, ču mrmor:
— Egii, egii, egii.
Zatim se jedno drvo skrši na zemlju a ostalo drveće stade jadikovati:
— Avaj, pao je. Naš veliki poglavica je pao.
Nasta dugo ćutanje i Gosadaja zaspa. Rano sutradan izađe da vidi šta je to bilo i nađe da je džinovski hrast pao te noći. Ćutke položi kao žrtvu malo indijanskog duvana na njegovo deblo i, obraćajući se drveću oko sebe, reče:
— Oplakujem sa vama gubitak vašeg poglavice. Neka onaj tamo hrast sada preuzme njegovo mesto.
Onda se vrati u svoju kolibu i spremi da ide u lov.
Lov mu je bio uspešan pa napuni svoju kolibu mesom; no kad je te noći legao da spava, nije mogao a da ne misli na glasove koje je prošle noći čuo. Najednom uđe neki čovek u njegovu kolibu i obrati mu se, stojeći sa druge strane vatre:
— O, Gosadaja, moj narod ti je zahvalan što si mu izabrao novoga poglavicu. Neka te odsada uvek prati sreća, koju ti mi podarujemo. Ma kako snažno duvao vetar, mi ćemo te štititi da na tebe ne padnu grane i debla; ako te divlje zveri budu vrebale, mi ćemo ih zaplašiti i oterati.
Čoveka nestade i Gosadaja zaspa.
Kasno iduće noći lak šušanj kraj vatre nagna ga da okrene glavu. Tamo je stajala jedna žena. Ona tihim glasom progovori:
— O, Gosadaja, Veliki Duh video je tvoje dobro delo i poslao me je da se udam za tebe.
— Što Veliki Duh želi biće ispunjeno.
Sutradan popravi kolibu nabijajući njene zidove mahovinom da bi bilo toplije. Tu je proveo celu zimu sa svojom ženom i imao je velikog uspeha u lovu.
Kada je došlo proleće, on joj reče:
— Vratimo se mome plemenu.
Njegovom povratku svi se obradovaše i pohitaše u skupnu kuću da ga pozdrave. U to vreme Indijanci nisu znali ništa o zemljoradnji; ali je Veliki Duh dao seme kukuruza Gosadajinoj ženi i ona ga je donela sobom. Sada ona podeli seme njegovim saplemenicima i objasni im kako da ga poseju.
Seme je izniklo i rod sazreo za branje. Gosadajina žena nauči ih kako da ga oberu, kako da načine mužare i ručne maljeve za mužare da smelju kukuruz i kako da od njega peku hleb.
Indijanci su uživali u novoj hrani do koje se dolazilo sa tako malo truda i svi su bili srećni.
Ali jednoga dana Gosadaja, ostavivši svoju ženu u selu, pođe loviti. Dok je on bio u lovu dođe da ga poseti njegov mlađi brat, koji nije bio čuo za novu hranu.
— Hoćeš li mi dati što da jedem? — upita on svoju snahu.
— Nemamo mesa, — odgovori ona, — samo kukuruzni hleb.
Mladić prezrivo pogleda na hleb i bacivši ga na zemlju, uzviknu:
— Kakva mi je to hrana?
Žena zaplaka. Još je plakala kada se Gosadaja vratio kući. Te noći ona reče svome mužu:
— Tvoj brat uvredio je dar koji sam ti donela. Ja sa tobom ne mogu više ostati. Ako se ikad budeš zaželeo da me vidiš, pođi pravo na istok dok ne dođeš do malog jezera; tu lezi i otpočini. Preko noći čućeš plač malog deteta. Čim začuješ taj glas, namesti svoju strelu u tom pravcu i spavaj do jutra. Tada će ti strela otkriti dalji put.
Ona napusti kolibu i nestade je u tmini. Nešto pred zoru meštani začuše šum kao kad pada kiša. To je zrnevlje padalo iz klipova; do jutra su klipovi na stabljikama bili prazni. Ljudi pođoše da love, ali je divljač bila tako retka da su doneli vrlo malo mesa i deca u selu počeše da plaču od gladi.
Gosadaja slušaše taj plač i srce mu se rastuži. Pođe na istok dok ne dođe do jezerceta, gde založi vatru i leže čekajući na obećani znak. Oko ponoći ču detinji plač, i pobode strelu u zemlju tako da je bila upravljena u pravcu zvuka. Tada leže opet i zaspa.
U zoru se diže i pođe u pravcu naznačenom strelom. Iđaše ceo dan a preko noći založi vatru i ležeći osluškivaše. Opet začu plač deteta, ovoga puta razgovetnije; i opet namesti svoju strelu.
Treće noći pojavi se njegova žena.
— Došao sam da te vodim sobom natrag, — reče joj on. — Moje pleme umire od gladi.
— Ne mogu se više nikada vratiti njima, — odgovori ona. — No ipak, ostaću ovde s tobom neko vreme.
Proveli su zajedno celu zimu i Gosadaja je gajio nadu da će se ona ipak vratiti s njim. Ali jednoga dana, kada je proleće bilo već blizu, ona reče:
— Slušaj!
On oslušnu. Ispod zemlje dopiraše tiho plakanje.
— Plaču zato što sam ih ostavila, — reče ona. — Vreme mi je da se vraćam. Pre no što odem, daću ti malo kukuruza da ga odneseš tvome plemenu.
Ona uze izvesnu količinu kukuruza, sveza ga u zavežljaj i dobro protrese. Zavežljaj se od toga tako smanji da ga skoro nije ni bilo. Posle toga ona ode.
Pošto je otišla, Gosadaja napusti svoj bivak i vrati se kući, zaustavljajući se tri noći radi odmora. Kad je stigao u svoje selo, okupi celo pleme u skupnu kuću, protrese zavežljaj sa kukuruzom dok nije dobio normalnu veličinu i razdeli seme među ženama. One zasejaše zrnevlje i, sećajući se svoje nesreće, moljahu se Velikom Duhu da im blagoslovi setvu. Kad je došlo vreme, kukuruz donese obilan rod.
Gosadaja uživaše u sreći svoga plemena. Pa ipak, čeznuo je za svojom ženom i čežnja mu postade tako snažna da je odlučio da je opet potraži. Dođe do jezera, zapali vatru i, sa strelom spremnom kraj sebe, leže osluškujući; ali ovoga puta detinji plač ne dopre do njegovih ušiju. Misleći da će pogoditi pravac, pođe idućeg dana i iđaše i iđaše, ali zvuka niotkuda. Ipak je i dalje išao; nikako nije gubio nade niti se vraćao. Možda je i sada još uvek traži.
Bajke sa Aljaske
