Naša bolničarka beše tako mlado, lepuškasto devojče, puno čari i gimnazijskih nestašluka. Banula je u četu s proleća, uoči pete ofanzive, i namah osvojila naše simpatije. Više od svih, s njenim dolaskom se izmeni naš komandir, stasit i dotad nehajan srbijanski delija, koji je s pesmom i šalom odolevao jurišima i ofanzivama. Njene vragolije i pogled koji je stizao do dna duše učiniše ono što nije uspelo nemačkim ofanzivama: komandir se naglo uozbilji i povuče u se. Bujne, tek procvetale mladosti brzo se zavoleše i strasno predadoše jedno drugom. Ne mogu zaboraviti kako su delili oskudnu vojničku porciju; milovali su se pogledima i uvek ostajali poslednji, čekajući jedno drugo da uzme veći i bolji zalogaj. Borci su od drugih čuvali tajnu ove ljubavi, koja im nenadmo ukrasi oskudan ratnički život.
Meni, političkom komesaru, bilo je teže nego ostalima. Trebalo ih je rastaviti, a ipak sam oklevao, očekujući da to oni sami zatraže. U tome se razbukta njihova ljubav, a naiđoše još i okršaji pete ofanzive.
Dvadeset i drugog maja, pošto oterasmo Nemce sa nekoliko položaja, četa zanoći pred njihovim uporištem, u gustim šumama Trovrha, blizu Foče. U svitanje pođosmo da osmotrimo teren. Pred nama, na proplanku koji se leno uzdizao na brežuljak, na oko petsto metara, preteći su štrčali nemački bunkeri. Blaga padina nije imala ni žbuna ni drveta — ničega što bi nas zaklonilo od metka i pogleda. Samo u sredini tamnelo se omanje udubljenje ostalo od davno iskopanog, usamljenog drveta. Takav položaj nije obećavao ništa dobro.
Učini mi se da u komandirovom glasu prvi put, od kako zajedno ratujemo, začuh prizvuk zebnje.
— Prvi vod će jurišati odavde. Ti sa drugim zaobiđi ulevo i sa Majevičanima ih oteraj iz one šumice, pa navali odande gde je proplanak najkraći.
Htede još nešto reći, i dok se dvoumio zaigra se pištaljkom snebljivo se osmehujući.
Nasmejah se i ja; od kada vodi četu naše juriše je pratio zvižduk njegove pištaljke. Kad sam i ja jednu nabavio, mnogi poverovaše da imamo ugovorene znake, i tako se od njegove pištaljke ispredahu legende. Uvek smo se smejali tome, jer nikakvih znakova nije bilo.
Odlučivši se, komandir se uozbilji, lice mu obli rumenilo, a reci podsetiše na đaka koji s mukom objašnjava nenaučenu lekciju.
— Molim te, povedi je sa sobom. Pazi na nju, jer ludo juriša.
Bez potrebe sleže ramenima i sklanjajući pogled dodade:
— Kad prođe ova gužva, pošalji je u neku drugu četu. Nemoj čekati mene. Ja to nisam kadar…
Ućutao je i u tom trenu posta mi draži nego ikada: i za hrabrost o kojoj su već kružile priče, ljubav je postala nesnošljiv teret.
Shvatio je da ga razumem i htede još nešto reći, ali ne stiže. Između debelih bukava borci Majevičke brigade hitali su na položaj. Požurih i ja. Pozvah vodnika, i kad on priđe, rekoh bolničarki da će ići sa mnom. Krupne graoraste oči sevnuše na komandira:
— Kad on naređuje — mora se. Hajdemo, komesaru, ti ne strahuješ umesto mene.
Uvređena, ona ga još jednom ošinu pogledom i prkosno odskakuta poput srne.
On je ćuteći dugo gledao za njom. Tek tada shvatih da sam oklevao suviše: za ove dane njihova ljubav postade ozbiljnija nego što sam pomišljao.
… Zaobiđosmo proplanak, izmešasmo se s Majevičanima i na zvižduk njegove pištaljke krenusmo na juriš. Srdito zaštektaše nemački »šaroi« i naše »zbrojovke«; vazduh zapara prasak bombi, a raketa obasja proplanak prepun boraca koji su s povicima išli na nemačke bunkere.
Raspaljen borbom ne osetih kada umuče njegova pištaljka. Bijasmo već zauzeli rov, a do glavnog bunkera preosta samo stotinak metara. Dunuh u pištaljku, ali ne dobih odgovor. Dunuh jače i stadoh kao okamenjen: puškomitraljezac Majevičke brigade, koji odnekud istrča preda me, zatetura se, a iz potiljka mu šiknu krv. Na licu osetih mlaz njegove vrele krvi.
Naš juriš je slabio. Zastajkujući okrenusmo neprijatelju leđa i vratismo se na ivicu šume. I na komandirovoj strani presta vatra. Nebom zapliva zelena raketa: Nemci su javljali da su odbili napad.
Ponovo dunuh u pištaljku. Umesto komamdirovog odgovora, nemački rafal sreza bukovu koru više naših glava. Obuzeše me zloslutne misli; iskoristili priliku i poslah bolničarku s lakšim ranjenicima u bataljonski sanitet.
Dok smo se prikupljali, na našem desnom krilu ponovo se javi zbrojovka. Odgovori joj nekoliko kratkih nemačkih rafala. To se ponovi, a onda zapraštaše bombe. Pojurih u pravcu komandirovog položaja, da vidim šta se dešava.
— Nesreća, komesaru — potišteno me dočeka vodnik. — Komandir je ostao u onoj udolici teško ranjen. Petorica su pokušala da ga izvuku. Štitili smo ih, ali uzalud: dvojica su ranjena, trojica poginula. Moraćemo čekati noć.
Jutrošnji proplanak s orošenom bujnom zelenom travom nije podsećao na sebe. Po padini su zjapile bombama izrovane rupe, a na ugaženoj’ travi crnela se tela izginulih drugova.
Grozničavo sam razmišljao. On se morao izvući što pre, a petorica izgubljenih boraca bili su opomena da sačekamo noć. Niko ne opazi kada je iz dubine šume izronila ona, bez kapi krvi na bledom, bolom ispijenom licu. Samo je jedan drug čuo s mukom isceđene reći:
— Sve znam! Sama ću!
Kada je ugledah, bilo je kasno da išta uradim. Išla je prema proplanku, nema i gluva za sve što se dešavalo oko nje. Pored nas prođe kao da nas nije ni bilo. Pratili smo je pogledima, i kad stupi na proplanak, očekivasmo pucanj, nemoćni i bez daha. Trenuci postajahu večnost. Osetismo kako se i Nemci uzmuvaše, jedan se pokaza i dobaci nešto na nerazumljivom jeziku. Ona kao da ništa nije ni videla, ni čula: niti se sagnu, niti ubrza korak. Išla je, dignute glave, odmerenim, sigurnim koracima. Nasta potpuni tajac: stotinu surovih, starih ratnika gledalo je bez reči i pokreta, kao da ih operni njen bezumni hod po proplanku na kome je vladala smrt.
Dođosmo k sebi tek kad je izgubismo iz vida: za tren je bila u mrtvom uglu zaklonjene uvalice, pored njega, ranjenog.
Naredili mitraljescima da ne skidaju Nemce sa oka, a 2. vodu da improvizuje napad bombama; pripremali smo joj povratak.
Dvadesetak minuta traja’lo je napeto iščekivanje. A onda se odjednom, noseći ga, pojavi ona. Letela je prema nama, dok su meci prštali oko nje. Na levom krilu zaprastaše naše bombe i javiše se »zbrojovke«. Na proplanak istrča nekoliko drugova. Ona učini poslednji trzaj i predade nam ranjenika. ..
Izdahnuo je među svojim borcima, desetak minuta pošto se utiša vatra. Dok se borio sa smrću, bdela je nad njim, ne osetivši ni svoje rane, ni da su joj previli obe noge, ni kad je staviše na nosila.
Netremice ga je posmatrala mrtvog, kraj sebe. Ni do tada, ni ikada kasnije ne videh takav pogled. Tužne a mile oči htele su da u poslednjem času iskažu sve: oplakivale su ga tako bolno da su tvrde vojničke poglede uklanjale u stranu, a onda milovale takvim plamom kao da će mu nanovo nadahnuti život.
Ona posta zategnuta struna: pobojah se za nju i poslah je u bataljonski sanitet. Kad podigoše nosila, trže se i u jednom trenu shvati sve. Iz dubine duše ote se nadljudski krik i ona izgubi svest. Tupo sam posmatrao nosila koja su nestajala u gustoj bukovoj šumi. Okretoh se mrtvom drugu. Smrću prolepšano lice bilo je mirno i zadovoljno; na njemu kao da je i dalje lebdeo njen nezaboravni pogled.
Milorad Drenjanin
