Imamo decu, to vredi dvostruko.
Uglavnom gledamo različite filmove.
Prijatelji to zovu otuđenje.
Tvoji i moji interesi, međutim,
dotiču se još uvek
na stalno istim mestima.
Nije reč samo o tome
gde se nalazi dugmad za manžetne
već i o uslužnim delatnostima:
hajde pridrži mi ogledalo
promeni sijalicu
donesi mi nešto.
Ili razgovori, dok se sve ne izrazgovara.
Dva predajnika, koja su ponekad istovremeno
podešena na prijem.
Hoćeš da isključim?
Iscrpljenost koja glumi harmoniju.
Šta jedno drugom dugujemo? To.
Šta ne volim: tvoju kosu u toaletu.
Posle jedanaest godina, međutim,
one stvari još uvek prijaju.
Postali smo komad mesa pod oscilujućim cenama.
Razmišljamo štedljivo do u sitniš.
U pomrčini mi sve veruješ.
Oparamo i iznova pletemo.
Rastežemo pažnju.
Kažemo hvala ti puno.
Saberi se.
Tvoj travnjak je ispred naše kuće.
Sad si opet ironičan.
Pa nasmej se tome onda.
Hajde pobegni, ako možeš.
Naša mržnja odoleva vremenu.
Ponekad ipak iz rasejanosti budemo nežni.
Treba deci da se potpišu ocene.
Imamo u braku poreske olakšice.
Raskid ćemo odložiti za prekosutra.
Ti. Ja. Ti. Nemoj toliko da pušiš.
Ginter Gras
