Dokazano je da se ubistvo desilo na sledeći način:
Šmar, ubica, stao je oko devet sati uveče, po mesečini, na ulični ugao pored koga je Veze, žrtva, morao saviti iz ulice u kojoj se nalazila njegova kancelarija u ulicu u kojoj je stanovao.
Hladan noćni vazduh koji svakog prožima jezom. Ali Šmar je obukao samo tanko plavo odelo; osim toga, kaputić mu je bio raskopčan. Nije osećao hladnoću; a i neprestano se kretao.
Svoje ubilačko oružje, upola bajonet a upola kuhinjski nož, držao je isukano, čvrsto stežući njegovu dršku. Posmatrao je nož prema mesečini; sečivo blesnu; ali to Šmaru nije bilo dovoljno; udario je njime po pločniku od pečene cigle, tako da zaprštaše varnice; pokajao se možda zbog toga; i da bi popravio štetu počeo je da sečivom poput gudala prevlači preko đona, i tako je, stojeći na jednoj nozi, povijen unapred, istovremeno osluškivao i zvuk noža na svojoj cipeli i sudbonosnu pobočnu ulicu.
Zašto je sve to dopuštao privatnik Palas, koji je iz blizine, sa svog prozora na drugom spratu, sve ovo posmatrao? Dokuči ljudsku prirodu! Uzdignuta okovratnika, u kućnoj haljini pripasanoj oko širokog tela, vrteći glavom, on je gledao dole. A pet kuća dalje, koso nasuprot njemu, gospođa Veze je, sa lisičjim krznom prebačenim preko spavaćice, gledala kad će se pojaviti njen muž, koji se danas neuobičajeno dugo zadržao. Najzad zaciliče zvono na vratima pred Vezeovom kancelarijom, suviše glasno za takvo zvono, preko celog grada, ka nebu, i Veze, vredni noćni radnik, onde izlazi iz kuće, u ovoj ulici još nevidljiv, nagovešten samo zvonjavom; pločnik odmah počinje da odbraja njegove spokojne korake.
Palas se naginje unapred što više može; ne sme ništa da propusti. Gospođa Veze, umirena zvonom, sa zveckanjem zatvara prozor. Šmar, međutim, klekne; pošto u ovom času nema drugih otkrivenih mesta, samo lice i šake pritisne na kamenje; što se kod svih drugih ledi, to kod Šmara gori od jare.
Upravo na granici koja razdvaja dve ulice Veze zastaje, samo štapom na koji se naslonio nalazi se u drugoj ulici. Tako mu najedanput došlo. Primamilo ga noćno nebo, tamnoplave i zlatne boje. On ga posmatra ništa ne sluteći, ništa ne sluteći gladi kosu pod malo zadignutim šeširom; onde gore se ništa ne pomera i ne sastavlja da mu nagovesti najbližu budućnost; sve ostaje na svom besmislenom nedokučnom mestu. Samo po sebi je veoma razumno što Veze kreće dalje, ali on kreće na Šmarov nož.
„Veze!” poviče Šmar, stojeći na vrhovima prstiju, ruke ispružene uvis, sa nožem oštro oborenim nadole. „Veze! Uzalud čeka Julija!” I desno u vrat i levo u vrat i po treći put duboko u trbuh ubada Šmar. Vodeni pacovi, dok ih pore, puštaju od sebe sličan zvuk kao Veze.
„Gotovo”, kaže Šmar i vitla nož, suvišni krvavi balast, prema najbližem kućnom zidu. „Blaženstvo ubistva! Olakšanje, okrilaćenost usled tečenja tuđe krvi! Veze, stara noćna senko, prijatelju, druže iz pivnice, kap po kap te upija mračno dno ulice. Zašto jednostavno nisi mehur napunjen krvlju, pa da sednem na tebe i da potpuno nestaneš? Ne ostvaruje se sve, ne dozrevaju svi cvetni snovi, tvoj teški ostatak leži ovde, već nepristupačan svakom udarcu nogom. Čemu nemo pitanje koje time postavljaš?”
Palas, cedeći i mešajući sve otrove u svom telu, pojavljuje se na kućnoj kapiji, čija se oba krila naglo širom otvaraju. „Šmare! Šmare! Sve sam zapazio, ništa nisam prevideo.” Palas i Šmar mere jedan drugoga. Palas je zadovoljan, Šmar neće ostvariti svoj cilj.
Gospođa Veze, praćena gomilom sveta sa obe strane lica sasvim ostarela od užasa, žurno dolazi. Krzno se otvara, ona se ruši na Vezea, telo odeveno u spavaćicu pripada njemu, krzno što se nad bračnim parom širi poput travnate grobne humke pripada gomili.
Šmar, sa naporom gutajući ostatak gađenja, priljubio je usta uz rame policajca, koji ga hitra koraka odvodi.
Franc Kafka
