Mili moj dobri oče
Brojiš li negde u svemiru kao ja ovde
Na prste:
Jedan, dva, tri, četiri.
Toliko dugo te nema.
Jednom će ipak brojevi prestati da budu važni
Onda kada neko drugi bude merio
Odsustvo mene.
Ti si ipak oslobođen
Užasnog usuda
Našeg suludog, uzaludnog života.
Dobri oče.
Mislim ponekad kako
Nisi ni morao da me zahtevaš
Po svaku cenu i da me čekaš
Tolike godine.
Krug smrti mogao je da ostane gladan
Za jednu mene.
(Možda bi manje bolelo?)
Jer ko se rodi mora i umreti
A roditelji o tome ne misle
Ali rađaju.
A kad umremo
Za nama ostaju u vaseljeni krateri
U zemlji sveža rupa što miriše, trulež, a onda ništa.
Bio si mudar čovek, moralo ti je pasti na um
Šta će nam svima ovo
Bez čega ne umemo.
Dobri moj oče
Da me nije
Valjda bi svet bio strašno siromašan
Toliki ljudi koje grlim
Ostali bi praznih rebara
Znam to ali
Jedan, dva, tri, četiri,
Beskonačno.
Ti si razumeo ja
Volim nebo i travu i kišu
Volim sunašce i lišće i ljuljašku
Volim reku
Ali
Oče moj najmiliji
Teško je jer
Svi ćemo umreti
Samo to još ne znamo.
Lana Nikolić
