Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Kako je išlo u Londonu sa pokušajem pisanja?
U kapitalističkom svetu literatura je vaša privatna stvar. Piši ako možeš od toga da živiš. Pokušao sam kao pisac, kad već nije moglo nikako drugačije: nisam uspeo da se zaposlim ni kao hotelijer na recepciji hotela, ni kao raznosač knjiga, ni kao šuster, onda je bilo svejedno što neću uspeti ni kao pisac. Preveo sam Čerčilove govore za ministarstvo u Beogradu, napisao sam bedeker, preveo neku knjigu o engleskom vazduhoplovstvu – i to je bila moja literatura. Ni od takve literature se nije moglo živeti. Sreća je što je Vida pravila izvrsne lutke i prodavala ih po londonskim robnim kućama. Radila je na lutkama mesecima, a onda ih strpala u torbu i nosila na dvadeset mesta koja su bila udaljena desetinama kilometara. Pokušao sam da napišem knjigu na engleskom: pisao sam je u podrumu one poznate obućarske radnje Helistern end Sons, zapravo beležio ponešto kad god bi se našlo malo vremena. Toj knjizi dao sam ime Londonski obućari, The Shoemakers of London. Ta knjiga nije mogla da prođe u Londonu iz više razloga, ali jednom ću je objaviti, objaviću je u Londonu, na engleskom.
Nisam, dakle uspeo da objavim Obućare, ali zahvaljujući poslu kod Helsterna napisao sam Roman o Londonu. U toj knjizi sam želeo da prikažem sve strašne okolnosti u kojima sam živeo, u kojima sam, bolje rečeno, bio u onom zadahu štavljene kože, živ sahranjen. Bio sam tamo u suterenu sveta, dok su iznad mene koračali ljudi i žene koji su žurili negde na čaj, negde među svoje prijatelje. Mislio sam tada, kao i uvek, na svoju daleku zemlju. Bila je za mene nestvarni san koji se, možda, nikad neće ponoviti. Ali nije samo meni bilo teško. Gledao sam Galjicine, koji su u Rusiji bili bogatiji od naših kraljeva. Ti Galjicini su u Londonu bili staretinari.
U Romanu o Londonu ima jedan deo kada Rjepin odlazi na odmor na obalu okeana, u Kornvol, i kada se vraća na posao dobija otkaz. Meni se to dogodilo jer sam povredio nogu, tetivu, Ahilovu petu, i nisam mogao dva meseca na posao. Tamo, znate, nema milosti. Otpustili su me i tada ponovo počinju moje teškoće. Pomišljao sam da moja žena ne bi trebalo zbog mene da pati, ona je mogla da se vrati u zemlju, ali nije htela da me napusti. Tada u mom životu na scenu stupa jedna bivša vicekraljica Indije, ledi Pedžet. Ja dobijam skroman stan kod njenog konjušara i tu pišem drugu knjigu Seoba. Nisam verovao da ću u tome uspeti.
Da li je rad u podrumu, opet i uvek u podrumu one knjižare izmišljen za Rjepina ili je to detalj iz vašeg životopisa?
Ja sam tamo radio 1948. godine. Tačno kako piše u knjizi. Još nisam izlečio nogu, vukao sam nogu i kofer pretpan knjigama, po autobusima, po kiši, sve dok mi nije dojadilo, a dojadilo mi je posle šest nedelja. U stvari, oni su me nasamarili: rekli su da ću voditi odeljenje francuskih knjiga. Možda će vas zanimati da vam pokažem moje diplome. Evo, diplome hotelijerske škole, ovo je diploma za završenu dramaturgiju i filmsku režiju..ovo je diploma Univerziteta spoljne politike..ovo je Vidina diploma za završeni šnajderaj..
Kako ste imali snage i volje da se u tim godinama posvetite školovanju i da pod starost postajete student?
Studirao sam jer sam verovao da ću dobiti sigurnost i zapolsenje. Moja žena je sa lutaka htela da pređe na krojenje i šivenje bogatih večernjih haljina. Mislila je da će više da zaradi na pravim, živim, engleskim lutkama, nego na onim od krpa. Mene su uveravali da ću, kad završim studij spoljne politike, postati lektor u Kembridžu. I ja sam diplomirao 1951. Ništa od toga nije bilo. Na to mesto primljen je jedan naš pop. Diploma za hotelijera došla je posle obećanja da ću dobiti mesto u recepciji hotela jer sam znao mnogo stranih jezika. Opet ništa. Tražilo se od mene i da se poenglezim, nisam hteo. Najzad sam pristao da primim englesko državljanstvo, ali da zadržim i jugoslovensko. Ni to nije pomoglo. Pisao sam i za list iz ekonomije (El Ekonomist, Buenos Aires) koji je uređivao Milan Stojadinović. Slao sam redovno svoje članke o engleskoj ekonomici ali poslednje godine te saradnje u London, na moju adresu, nije stigao ni jedan dolar.
Da li biste ponekad pisali i za televiziju?
I kada bih hteo, ne bih stigao to da radim, mislim, ne bih stigao da sada stvaram nova dela specijalno za televiziju. Što se tiče adaptacije mojih već napisanih dela, imam prilično loše iskustvo. Mislim na televizijsku ekranizaciju mojeg Dnevnika o Čarnjeviću. Ljudi sa televizije hteli su da napadno potenciraju neka sporedna i primitivna osećanja mojih junaka, a da zapostave suštinu.To bi, naravno, bilo nešto drugo a ne Dnevnik o Čarnojeviću i ja na to nisam mogao da pristanem. Imam utisam da televizija u svakom pogledu, malo sarađuje sa pravim piscima. Oni misle da je televizija nešto drugo, a nije drugo. Pisac je pisac i kad piše knjigu i kad piše za televiziju. Samo, pisac ne može da piše za svaku televizijsku emisiju i a, pri tom, ostane pisac, to jest da ništa ne oduzme od sebe.
Kako je došlo do toga da odete u emigraciju?
Kada je počeo rat radio sam u našem poslanstvu u Rimu. Tada smo bili internirani u svoje stanove, poslanstvo praktički više nije postojalo, jer se nije više razgovaralo diplomatskim putem, već putem oružja. Vlada koja je izvršila puč i koja je napustila zemlju, donela je odluku da se naše poslanstvo iz Rima preseli u Portugal. Ponekad me pitaju zašto se nisam vratio u zemlju. Pa, to je bilo nemoguće! Zemlja je bila okupirana, gde da se vratim? U porušeni Beograd, gde mi je bomba porušila kuću i uništila sve što sam imao u svome stanu? Da odem da se pokorim Nemcima i da trpim okupaciju? Ne zaboravite, tada je bio još april četrdeset prve, nije bilo nikakvog ustanka. Otišao sam dakle, sa svojom ambasadom i svojom ženom. Dučić nas je dočekao u Madridu, on nam je poslao i pare za voz. Možda i zbog mog poznanstav sa Simovićem, mene su među prvima pozvali u vladu u Londonu. Bio sam kasnije i u vladi Tito- Šubašić. Bio sam savetnik za štampu. Sve je to završilo. 1. maja 1945. godine. Mislio sam tada da je najpametnije da se vratim u zemlju, ali su mi rekli da zbog Ideja (časopis koji je Crnjanski pokrenuo 1934.) moram da odležim više meseci u zatvoru.
To nisam hteo, hvala lepo! Napustio sam vladu, rekao sam im da mi je slabo zdravlje, i upisao se na univerzitet, na studije spoljne politike. Tako sam postao student u svojoj pedeset i drugoj godini, a završio u pedeset i osmoj. Imam tu diplomu, ali mi ona nije ništa pomogla. A stalno sam sanjao da se vratim.
Kad ste konačno odlučili da se vratite u zemlju?
Želja da se vratim postojala je od prvog dana, ali odluku sa iz poznatih razloga doneo dosta kasno.Prvi put sam pokucao na vrata jugoslovenske ambasade u Londonu,naime uspostavio veze sa ambasadom, još dok je tamo bio Velebit, zatim se to nastavilo sa Vejvedom i Pricom. Bili su izuzetno ljubazni prema meni i učinili su mnogo da se vratim. To nikada neću zaboraviti, a posebno dugujem veliku zahvalnost Srđanu Prici. Međutim, možda je najveću ulogu odigrao Moša Pijade, koga sam znao još od 1920. godine. Na jednom prijemu u Londonu, na kome sam ja bio kao savetnik za štampu, Moša me je prepoznao, potapšao po leđima i rekao: Budalo matora, što se ne vratiš kući?
Često me pitaju kako mogu da budem zadovoljan posle svih onih intriga, napada, podmetanja, koja sam doživeo? Uvek na to odgovaram da sam zadovoljan jer ja nikada u Engleskoj ili bilo gde van svoje zemlje ne bih mogao da napišem i štampam sve ono što sam napisao i štampao ovde. Jednosatvno, ja uvek na to odgovaram lakonski: ISPUNIO SAM SVOJU SUDBINU.
Jednom prilikom u Londonu, znate šta mi je rekao Andrić? Kaže: Pa vi, Crnjanski, i niste emigrant. Kakav ste Vi emigrant, kada se Vaše knjige štampaju u Jugoslaviji? Mnogi čitaoci – kaže – i ne znaju da Crnjanski živi u Londonu u emigraciji. Kad je vaše delo tamo i Vi ste tamo.
