Kada sam prvi put učio o srednjovekovnoj istoriji, u srednjoj školi, bio sam iznenađen čudnim svojstvima turske vojske, koja su se mogla sažeti manje-više ovako: godine 1453. zauzela je Konstantinopolj i stavila tačku, na taj način, na srednji vek; odmah zatim, veliki broj neke gospode je počeo da pobija Aristotela tegovima koji su padali sa neke kule i nagnutim površima, ili gledajući kroz cev nekakvog teleskopa.
To učenje o svojstvima turske vojske prilično je popularno i, premda ne tako jasno, stoji u mnogim školskim udžbenicima. I toliko je rasprostranjeno u obrazovanju da, kada se okrene list posle 1453., prelazi se na drugu knjigu i sledeću školsku godinu.
Kada sam se već kao odrastao zainteresovao za istoriju nauke, našao sam da su u to mračno vreme koje je prethodilo padu Konstantinopolja Evropljani izmislili ili ponovo otkrili barut, štampu, vatreno oružje, busolu, slikanje uljem, katedrale, vetrenjače, vodenice, sočivo, kormilo, ustavu, kovanje uz pomoć meha, medicinu i hirurgiju, mehanički sat, osnove eksperimentalne nauke, vitraže, emajl, matematičke karte, dugu plovidbu, industriju tekstila i stakla. Ko li je sve to sačinio?
Uglavnom je opasno seći istoriju na komade. Ali, ako moramo da tražimo zaokret koji je bio uzrok naše civilizacije, treba ga potražiti u doba Krstaških ratova.
Tamo, u gradovima, zaista počinju Moderna vremena, sa novim shvatanjem čoveka i njegove sudbine. Između rušenja Rimskog carstva i buđenja XII veka zapadni svet uranja u ono što bi u pravom smislu reči trebalo nazvati „srednjim vekom“. Čovek zaranja u duhovne vrednosti i živi samo za Boga: novac i razum se sele u bolje krajeve, sklanjajući se u Vizantiju, u muslimansko carstvo, među Jevreje. Pod pritiskom hrišćanskog morala i vojne izolovanosti, čovek Zapada se tokom šest vekova odupirao tim dvema silama koje kao da su najbolji predstavnici radosti tvari i misli, iskušenje svetovnog duha.
Teško je tačno reći zbog čega se Zapad budi. Ono što se dešava ishod je nebrojenih činilaca, od izvesne etike do lepote određene žene, od jedne ekonomske strukture do moći ubeđivanja nekog fanatika na konju. Veoma je teško, često sasvim vizantijski, utvrđivati prvobitne uzroke nekog istorijskog događaja; čini se da je bolje uzeti činjenicu u celini, kao zatvorenu strukturu. Negde u vreme Krstaških ratova počinje buđenje Zapada, zahvaljujući sticaju okolnosti: slabljenje muslimanske moći, relativan mir u gradovima posle tolikih vekova borbi i razaranja, gubitak nade u dolazak carstva Božijeg na zemlju, ponovno otvaranje sredozemnog saobraćaja. Koji je od svih tih presudan činilac? Nije lako izdvojiti ga. Ali je, naprotiv, lako primetiti da ispod svih njih deluju dve osnovne sile: razum i novac.
Pobuna razuma počinje u okrilju teologije oko XI veka, sa Berengarom iz Tura- Sveti Petar Damijani se bori protiv tog pokušaja, izražavajući svoje nepoverenje u nauku i filozofiju, stavljajući u sumnju vrednost zakona mišljenja, a naročito apsolutnu vrednost načela protivrečnosti, koje, premda vlada u svetu beskonačnog – tvrdi – ne važi za božansko biće.
Polemika se zaoštrava sa Abelarom18, koji smatra da ne treba verovati bez dokaza: samo razum mora odlučivati za ili protiv. Ućutkao ga je Sveti Bernar, ali on ostaje, sred XII veka, perjanica novih vremena, u kojima inteligencija, već poletna, neće priznavati drugu vlast osim razuma. „О, Isuse!“, uzviknuće jedan teolog u racionalističkom pijanstvu. „Koliko sam podupirao i uzdizao Tvoje učenje! Uistinu, kada bih bio Tvoj neprijatelj, mogao bih ga obezvrediti i pobiti još moćnijim argumentima.“
Ali da bi se ta suverenost razuma ustanovila, bilo je neophodno učvršćivanje njegovog moćnog saveznika, novca. Onda će se čitava divovska struktura Crkve i Feudalizma srušiti.
Novac je u tišini povećavao svoju vlast u italijanskim gradovima još od Krstaških ratova. Prvi krstaški rat, Krstaški rat po antonomaziji, bio je delo hrišćanske vere i pustolovnog duha jednog viteškog sveta, ponešto velikog i romantičnog, tuđeg ideji zarade. Ali istorija je krivudava i sudbina te gospodske vojske bila je da služi gotovo isključivo obnovi trgovine u Evropi: nisu sačuvani ni Sveti grob ni Konstantinopolj, ali su iznova uspostavljeni trgovački putevi ka Istoku. Krstaški ratovi su promovisali raskoš i bogatstvo, a sa njima i dokolicu koja pogoduje profanoj meditaciji, humanizmu, divljenju gradovima iz starine.
Tako je počela vlast italijanskih gradova i građanske klase. Tokom XII i XIII veka, ta klasa odnosi pobedu na svim stranama. Njene borbe i njen uspon izazvali su tako dalekosežne preobražaje da i danas osećamo njihove krajnje posledice. Jer naša je kriza reductio ad absurdum onog prodora trgovačke klase.
Ernesto Sabato
