Čuvar duha predistorijskih drevnih vremena jeste sveta knjiga Indije – Veda. Reč Veda potiče od vidja i u vezi je s latinskim videre, odnosno znači otprilike gledati i videti. Sve što Veda kaže u prvom redu je prizor i slika. Ne samo slika koju čovek vidi danju, nego i ona iz sna i mašte; ali izgleda da nije samo slika stvari, nego i njihov smisao i značenje; ono što se sa stvarima događa, što ih povezuje i razdvaja. Zbog toga su se ona objašnjenja po kojima vidja znači gledati i videti pokazala preuskim. Ispravnije je ako se kaže da je značenje vidje – znanje. To je Genonovo stanovište. On piše da je Veda znanje o svim stvarima sveta, i to večno i sakralno znanje drevnih vremena. Znanje o izvornom smislu stvari.
To je ovako uglavnom jednostavno i razumljivo.
Stvarnost je od toga beskrajno jednostavnija i bezgranično važnija. Veda (vidja) zapravo znači – budnost. Veda je sačuvala, čuva i predaje dalje budnost: i to je duh drevnih vremena, suština predistorijskih vremena.
Jedinstveni zadatak Vede je da budi. Donosi budnost i održava je. Ona ne uči da se gleda i vidi, još manje da se zna. Za znanje js potrebno da čovek vidi; ali da bi video, treba biti budan. Veda budi iz sna koji je ljudski život ovde na materijalnoj zemlji: probija i otvara zatvoreni život: kazuje izvorni smisao stvari, otvara oči čoveka i saopštava autentični smisao sveta. Jer delovanje onoga što ona kazuje nije da čovek vidi i zna sliku sveta, nego da se od prizora razbudi.
2
Kad je Sokrat iskapio čašu otrova udovi su mu se ohladili i ledena smrt se primicala srcu, a on je još rekao: „Ne zaboravite da Asklepiju prinesete na žrtvu petla.“
O smislu ovoga mesta ne raspolažemo starijim komentarom; noviji ga i ne razumeju. Pokušavaju da objasne to mesto na taj način što su izlečeni bolesnici obično prinosili žrtvu Asklepiju i da Sokrat u čas smrti upućuje da se izlečio od velike bolesti života. Naravno, ovo rešenje nije ništa drugo do Sokrat zakrpljen Šopenhauerom.
Petao koji treba da bude žrtvovan Asklepiju jeste – budnost. To je onaj petao koji se okreće na zvonicima crkava. To je petao na krovovima kuća i u grbovima plemića. Još pre nego što će se oglasiti petao, kaže Jevanđelje – tri puta ćeš me izdati. Smisao: pre nego što se probudiš u potpunosti bivstva i shvatiš u punoj stvarnosti šta se s tobom zbiva, ne činiš ništa drugo nego permanentno izdaješ Boga i sebe.
Na Maslinovoj gori, kada se Isus povukao, rekao je: „Budite budni i molite se.” A kada se vratio. učenici su spavali.
U Iranu se petao zove Paroderes, i on donosi ljudima „revnosno ostvarivanje dužnosti”. Kada se ujutu oglasi, prema Avesti to znači: „Ustajte i molite se, jer će stići Bušjasta, demon sna, koji će vas zavaravati: – Spavaj, čoveče, samo spavaj, tvoje vreme još nije stiglo.“
Budnost nije isto što i razbuđenost. Nije isto što i održavati čula u delatnosti, gledati, videti, delovati, kretati se, biti svestan, znati. Ni razbuđenost nije ništa drugo do jedna vrsta sna: san u čulnom svetu. A petao o kojem govori Sokrat i na koga upućuje Jevanđelje, i Paroderes, on je budnost koja upravo poziva na probuđenost iz čulnog sveta. To je budnost koja vidi i zna da je čulni svet snoviđenje. Sokrat se budi iz ovog sna kada mu se otrov približava srcu. Zbog toga Asklepiju treba žrtvovati petla, iz zahvalnosti što ga je – probudio.
Sokrat je zbog toga tražio da se u ime njega žrtvuje petao, jer je jedina stvar koju je želeo da ponese sa sobom ona koja je jedina važna u svim stanjima bivstva, ovde u materiji, onde u duhu, onamo među bogovima i iznad njih u večnoj nepromenljivosti – petlova budnost. Zbog toga se na zvonicima crkava nalazi petao. I ko spava, kao učenici na Maslinovoj gori, nije samo sanjiv. On i ne zna ništa i ne vidi ništa. On je slep i neznalica; jer znanje — viđenje — b u d n o s t su uzajamno povezani tako što je budnost preduslov svakog viđenja i znanja. A ko je slep i neznalica, on je nesiguran i kolebljiv i kukavica i izdajnik. “Tri puta ćeš me izdati.” Ko je slep i neznalica i omamljen, i koga zavede demon sna, on misli da njegovo vreme još nije stiglo. Ceo život će prospavati među svojim snoviđenjima čula i mašte. Kobna mogućnost zemnog života jeste da čovek u njemu savršeno zaspi. Kad ne bi bilo petla, svi bi spavali.
Budnost je metafizička osetljivost čoveka. Meta ta fizika pak znači: iznad prirode. Natprirodna osetljivost koja gleda i vidi i zna čak i ono što je nedostupno za čula. Budan je onaj koji vidi izvan pojava čula, uma, osećanja, strasti. Konstantna oznaka Bude jeste – savršeno budan. Ali i sama reč buda znači duhovnu budnost. Budan sanjar. On je odbacio sve vrste sna. Ne spava više ni čulima, ni strastima, ni umom, ni željama, ni zatvorenim ljudskim Ja.
3
Avesta u Iranu ovako oslovljava boga Mitru:
„Veličanstveni Mitra, hiljadouhi, hiljaduoki bože, ti koji podjednako vidiš u daljinu, u sve pravce sveta, ti koji nikada ne spavaš, nego si večno budan!” Mitra je sunce i svetlost; jer svako božanstvo sunca i svetlosti je istovremeno i božanstvo budnosti: Oziris. Apolon.
Budnost je u Iranu povratna oznaka bogova: jogaurvah znači stalnu budnost, ahvafna – nesanovitost. Hvafna – san, isto je što i u grčkom upvos, u latinskom somnus i u sanskrtu svapna. Znači san, ali istovremeno snoviđenje i viziju iz mašte. Sasvim je u bliskoj vezi s čarolikim slikama maja. Jer Bušjasta, ženski demon sna nije ništa drugo do jedno od lica Mračne Kali (Indija) i Jin (Kina).
“Budnost je najbolja od svega postojećeg” , piše u Avesti, “Pogledajte vaše duše u plamenu”! Kada se duša udaljava sa zemlje, ona ništa ne može poneti sa sobom, samo budnost. Zaratustra je naziva histi, nadljudskom vizijom, i kaže da je budnost dar najveličanstvenije boginje neba. Ako je histi snažan u duši, lako stupa preko granica života. Zašto? Jer je budna. I zato što je budna, poseduje znanje da vidi i sazna svaku situaciju.
U tibetanskoj Knjizi mrtvih piše da se u trenutku smrti svakom čoveku otvara pristup u najviše nebo, i to ne na duže vreme od onoga za koje se može ručati. Dušu koja se seli dočekuje tako užasna svetlost od koje dobije nesvesticu i zastenje. Ali jaoj njoj ako uzmakne i uplaši se! Jaoj njoj ako ne otkrije da ova svetlost nije ništa drugo nego božanska slika ljudske budnosti: večna Budnost. Ako nije dovoljno budna i ako počne da drhti, skvrči se i okrene, ako je pospana i omamljena, onda je izgubljena. Ne može stupiti u večitu svetlost, u božansku Budnost. Jer, “budnost je najbolja od svega postojećeg”. Onda pospana i neuka i kukavička duša padne, i opet će se naći u beskrajnom kovitlacu snoviđenja. Budnost petla nije bila dovoljno jaka u njoj. Nije mogla da se probudi.
Tokom puta na drugom svetu duša se u Egiptu naizmenično susreće s užasnim nemanima i zanosnim božanskim bićima. Ko nije budan skriva se od nemani i raduje se bajnim božanstvima. Pospana i neznalačka duša, koja ne zna da u početku na drugom svetu luta među slikama stečenim u čulnom svetu, za večita vremena će lutati među slikama sopstvene mašte i snoviđenja, u predvorju istinskog drugog sveta, među senama u Hadu, kako su govorili Grci, u Šeolu, kako se kaže na hebrejskom. Ona podnosi da je krokodili raskomadaju. da joj sudi sudija s drugog sveta i da je bace u vatru. Ali budna duša pada ničice ispred slika i moli se: „Veliki krokodile, ja znam da sam ja ti! Veliki, blistavi Hore, ja sam Hor!“ A ko otkrije da hoda između slika, on stiže do Ozirisa i može da stupi u carstvo svetlosti. „Budnost je najbolja od svega postojećeg.”
Histi doslovno znači sposobnost viđenja. Ali viđenje treba uzeti u prenesenom smislu, isto kao što i vidja znači budnost u prenesenom značenju, a budnost u prenesenom značenju je sposobnost metafizičke osetljivosti. Spenta Mainju, stalno ime Blagog Gospoda jeste – ahvafna, budan. U Iranu je to obeležje božanstva velike svetlosti, kao budhi u Indiji i savaot u Judeji. Sve to znači budnost.
Duša koja odlazi sa zemlje sprema se da napusti zemni svet i želi da stupi u duhovni svet. U drevna vremena ona slobodno može da bira među devet mostova koji vode u više svetove; ali od devet mostova osam je porušeno i postoji samo jedan jedini – Kinvat. Kad se duša približi mostu Kinvat, s druge strane joj se približava blistavo lepa devojka. Ova devojka je daena. I ona nije ništa drugo do istinski par čovekovog zemnog Ja, božansko Ja. Najviše svojstvo zemnog Ja je histi, budnost. I kad duša vidi daenu, ona otkriva da je daena budnost božanskog Ja. Blistava devojka je besmrtna budnost. To je onaj isti sjaj o kojem govori tibetanska knjiga. U tom trenutku, na mostu Kinvat susreću se budnost koja zrači iz čovekovog zemnog Ja i budnost koja zrači iz božanskog Ja.
4
Posle ovakvih prethodnica i paralela, prilično pripremljeni za suštinu, možemo se vratiti Vedi i možemo započeti presudnu analizu. Poglavlje Vede koje se odnosi na ovo jeste Iša-upanišada. Evo nekoliko pojedinosti:
„Svet i sve što živi potonulo je u božansko bivstvo. Ko se odrekne, radost je njegova. Ne želi ono što pripada drugome.
Neka masa gamiže, neka želi za sebe stotinu godina života. Istinsko uživanje je ipak tvoje. Neka se za tebe ne lepi zemna želja.
Ovaj svet su popanule demonske sile i prekriva ga slepa tama: ovde tonu posle smrti svi čija je duša umrla.
Onaj ko sva živa bića ume da zadrži u sebi kao delove svoga Ja i sebe u svemu što živi, on više ne zna za strah. Ne boji se više ni smrti niti ičega.
Jer onaj kome je svako živo biće postalo Ja, probuđen je; i gde ostaje tuga i gde ostaje briga ako umeš da vidiš Jedno?
Neznalice lutaju po slepoj tami, ali su u još gušćoj tami oni koji gomilaju znanje preko znanja.
Put drugde vodi, ne kuda znanje ili neznanje. Tako su učili veliki učitelji drevnosti čija reč nam se sačuvala. Onaj ko zna da znanje i neznanje nisu dovoljni, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan.
U tamnu noć stupa onaj koji veruje da se pretvara u ništa: ali u još tamniju noć stupa onaj koji veruje da se pretvara u nešto.
Drugo je biti nešto, a drugo je biti ništa. Drevni učitelji su tako učili i ta baština nam se sačuvala.
Onaj ko zna da nema pretvaranja u nešto, ali da nema ni propasti, i s tim dvostrukim otkrićem kroči preko smrti, samo je on besmrtan.”
Pre svega treba razdvojiti drugostepene delove. Takva je prva rečenica koja ima opšti meditativni karakter, i prva dva pasusa koja zahtevaju moralnu čistotu. Ukaljane duše uzalud pokušavaju da se probude. Treći pasus je već važna uvodna slika: tama sveta. To je ona tama o kojoj je maločas bilo reči – boginja Kali, Jin, Maja. Tamno je ono što nije svetlo. A svetlost je Sunce. Ahura Mazda, Jang. Oziris. Apolon, Brahman. Bog budnosti. Ljudska duša drema u tami, slepa i u neznanju, među sablastima svojih snoviđenja ili među čarobnim pojavama. Ali je svejedno da li su to sablasti ili čari: obe su čarolije – maja. To je opasna provalija gde čovekov duh može potpuno zaspati može tako da izgubi budnost da se nikada više ne probudi. Tekst to podrazumeva onda kada kaže “duša im je umrla”. To nije fizička smrt, nego ona koju mističari nazivaju “druga smrt” kada duša, kao što kaže egipatska Knjiga mrtvih, večito luta među snoviđenjima; kada, kao što piše tibetanska Knjiga: duša tone u večito kruženje čarobnih slika. To su oni pospani koji su pod čarolijom Bušjaste i žive u uverenju: spavaj, samo spavaj, tvoje vreme još nije došlo. I njihovo vreme nikada neće stići. To su oni učenici koji spavaju dok se Gospod moli. To su oni koji misle da su stvarnost njihove želje, strasti, htenja, brige, mašta i njihov čulni svet. To je stanje koje Veda označava: avidja.
Avidja ne znači slepilo, niti neznanje, nego omamljujuću pospanost. Degradirano bivstvo. Zatvoreno bivstvo. Sanovitost. Avidja je najveća opasnost koja može snaći dušu: duša zauvek zabasa među slike tamne čarobne boginje Bušjaste i luta između sopstvenih snoviđenja i obmana, dok joj sve više čili budnost i zatim posve zgasne. Davi se među sopstvenim slikama. Prema Vedi, avidja ima tri stepena: duboko spavanje bez sna, san i razbuđenost. U dubokom spavanju čovek ništa ne vidi i ništa ne zna. To je ponajviše degradirano svojstvo života. Kada čovek sanja, on vidi, ali ne zna. Ovo je za stepen budnije stanje. U razbuđenosti čovek vidi i zna, ali još nije budan. Budnost je tek četvrti stepen (turijam).
Avidja je neznanje, sanovitost, pospanost, degradiran život, slepilo; omamljeno, zaneseno stanje u materiji, za mnom Ja i u čulima. Ovo stanje Veda naziva čarolijom (maja). Začarana duša koja veruje da još nije došlo njeno vreme. Za nju su slike stvarnost. Slike su vizije čulnog sveta, opažanja i osećanja, misli, strasti, želje. Razlike između spoljnjeg i unutarnjeg sveta. Razlika između života i bivstva, razlika između zemnog i duhovnog bivstva. razlike između Ja i Ti i Mi.
Čovek je zatvoren u ovu čaroliju i izopšten u ovu zatvorenost, veruje da js posebna individua, da je Ja. Ovo omamljeno bivstvo je Had, jedna vrsta podzemnog sveta. U središtu sveta, kao što kaže Orfej, sedi Persefona, kraljica, duša, ogrnuta crnim velom, a na čelu joj venac ispleten od bulki – simbol omamljenosti.
Heraklit kaže da svako ko je pospan ima svoj poseban svet, a budni imaju jedan jedini zajednički svet.
Ovi posebni svetovi su Ja. Ovo Ja ima posebno snoviđenje, ličnu sudbinu, ličnu misao, delatnost, shvatanje sveta. Što neko dublje spava, što je dublje zaronio u omamljenost, sve je više izolovan i više usamljen, više individualan i osoben.
Karakteristično stanje avidje jeste čulni svet, iskustvene činjenice videti kao stvarnost: verovati da je čarolija materijalnog sveta realitet: ne znati da ono što izgleda kao stvarnost zapravo je bolesno snoviđenje začarane duše. Nikada čak ni naslutiti da postoji nešto s druge strane prirode, reta ta fisika. I ako se ponekad spotakne u snu i desi se da ipak mora da otvori oči, opet nešto dalje sanja: životni cilj, ideal, strast, ambiciju, uvek nešto što dolazi iz Ja i čemu je cilj Ja. Pravu stvarnost jedino vidi kao čovek u pećini koji je leđima okrenut ulazu v nju i zavezan i na suprotnom zidu posmatra senke koje promiču. A dubina sna zavisi od toga u kolikoj meri neko smatra za stvarnost svoja snoviđenja; koliko smatra istinskim svoje obmane i opsene; koliko svoju tamu smatra za svetlost. Koliko je za njega istina samo ono što je u njegovom Ja. Nigde drugde: njegove misli, osećanja, shvatanje sveta, principi, sudovi. Što je više tašt, ohol, uobražen, samopouzdan, obestan, nadmen – sve je više slep, neznalica, irealan, fantasta, sanovit – tim je više omamljen, tup i pospan.
5
Obrt Iša-upatanišade jeste kada Učitelj kaže da znanje nije budnost. Znanje je u sanskrtu viđnja. Viđnja nije vidja. Viđnja doslovno znači nagomilano materijalno znanje. Suprotnost joj je aviđnja. neznanje. Tekst ovako glasi: “Neznalice lutaju po slepoj tami, ali po još većoj tami tumaraju oni koji znanje gomilaju na znanje.” Viđnja i aviđnja. Razumsko znanje i neznanje, dva su vida pospanosti. Oba su sasvim nepodobna da bi čovek razumeo i video stvarnost. „Znanje i neznanje, oba su nezadovoljavajuća.”
Neznalice dospevaju u slepu tamu. Naročito zato što se u njoj već i nalaze. Oni su učenici koji spavaju. Oni veruju da još nije došlo njihovo vreme. Za njih još; ipak, ima nade. Mogu dobiti udarac, mogu se spotaći i mogu im se otvoriti oči. Ali su još u tamnijem ropstvu oni koji znanje na znanje gomilaju. Reč je o smislenom znanju. Smisleno znanje je najopasnije spavanje. Ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet viđenja i svetlost, to je samo umno znanje (viđnja). Ono ne budi. Upravo je zbog toga nebitno, beskorisno i opasno. Duša u znanju može pre konačno zadremati nego u neznanju.
Zatim sledi prvi korak. vidja, prema budnosti.
Posle tri stepena omamljenosti. duboko spavanje, san i razbuđenost, sledi četvrti stepen (turijam). Četvrti stepen je budnost. Savršeno različit od prva tri stepena, ovaj stepen je svetlo, čisto viđenje. To je ,.probuđeni sanjar”, to je budhi. To je mahatma — velika duša. Najveće i i najviše stanje koje može postići duša. To je istinsko viđenje, istinsko znanje, ne viđnja koja je materijalno i smisaono znanje, nego vidja koja jeste budnost.
Prvi znak budnosti jeste što se u čoveku budi nerazgovetna sumnja: maja,. čarolija čulnog sveta. Me ov, kako veli Platon. Nepostojeće. Čulni svet je čarolija takvog sna koji je zajednički svim živim ljudima. Ko počinje da vidi iza čula, on počinje nešto da sluti iza prirode meta ta fizika – metafizički dodir je prva stanica budnosti.
Zatim slede dve važne stanice kada se raspada najbitnije snoviđenje, snoviđenje individualnog Ja. Veda ove dve stanice ovako označava: etad vai tat i tat tvam cicit. Prva znači: ovo nije drugo do ono; a druga: ovo si ti.
“Onaj ko sva živa bića može da vidi u sebi kao delove svog Ja, i sebe samog u svemu što živi.” Čovek počinje da vidi i da zna da u svetu postoji nepromenljiva istovetnost. Ovo nije drugo do ono, i ovo si ti. San je mnoštvo i raznovrsnost individualnog Ja koje se čulno mogu iskusiti. Stvarnost je da ovo nije drugo do ono, i ovo si ti. Ko istupi iz tame koja pokriva svet, otkriva čarolikost mnoštva.
Čovek u tom trenutku nije više individualno Ja, nego univerzalna ličnost. A ova univerzalna ličnost više ne boravi u životu, nego u bivstvu. Znak za raspoznavanje pripadnosti bivstvu jeste da je svet – Jedan.
Ev pavta eivai, kao što veli Heraklit. Svi pospani imaju svoj poseban svet, budni imaju jedan zajednički svet. Svi pospani dremaju u svom posebnom Ja, u svojim strastima, željama, shvatanjima sveta; budni žive u istom stvarnom svetu. Čovek ne vidi i ne zna više sebe kao odvojenog od drugih bića: u sebi vidi sva bića sveta, ali zna da je u svakom biću i on sam — etad vai tat. Ovo nije drugo do ono. Svako biće, životinja, biljka, kamen, zemlja, insekt, ptica, bližnji, majka, brat, demon, Bog — sve je to Ja. Tat tvam asi. Ovo si ti. Naravno, sada više nije reč o omamljenom (avidja) individualnom Ja, nego o budnom (vidja) Ja koje zna da je sve ovo maja — me ov — nepostojeće.
Pospana omamljenost živi posebno u zatvorenom životu. Budnost je otvoreno bivstvo. I svako biće živi u istom svetu. Onaj ko se probudi istupio je iz zatvorenog života: za njegovo biće se iznenada otvaraju sve kapije. Dostupno mu je sve znanje. Vidljivo kao vizija. To je smisao Vede.
6
U Evropi se veruje kako vede uče da je iskupljenje znanje. Ovo uverenje je tako glupo i plitko kao i nauka koja ga širi. O znanju ni govora. Vidja ne znači znanje, nego budnost. “Put drugde vodi, a ne u znanje ili neznanje”.
„Onaj ko zna da znanje i neznanje nisu dovoljni i prestupi smrt s ovim dvojnim otkrićem, samo je on besmrtan”.
Znanje ne iskupljuje. Jedino budnost. Jer šta je iskupljenje? Ništa drugo do skidanje individualnog Ja i pretvaranje u univerzalnu ličnost. Ništa drugo do istupanje iz zatvorenog života i uzdizanje u otvoreno bivstvo. Ništa drugo do buđenje u stvarnost iz pospane omamljenosti.
Poslednji i presudni korak za shvatanje budnosti jeste sledeći: temeljna reč veda je atman. Atman je univerzalna duša nasuprot individualnoj duši. Božansko Ja nasuprot ljudskom Ja. Ova duša i Ja je ono što živi u svakom biću, “ovo nije drugo do ono”, ovo si ti.
To je duša-bivstvo, univerzalni, besmrtni duh – Ja, koji je večit i izvan prostora i vremena. Atman je tako čvrsto povezan s budnošću da ga vede na više mesta, označavaju rečju Budan. On je Budan. Atman je večna božja duša koja nije rođena i neće umreti, sveprisutna je, sveznajuća, svevidna, samo Budnost. A kada čovek istupi iz svog malenog, zatvorenog, individualnog Ja i počne da gleda u otvorenom bivstvu, učešće u atmanu nikada ne može biti rezultat napora ili učenja ili marljivosti ili htenja.
Samo će ga postići onaj koga je on sam izabrao, kaže Katha-upanišada. Nikakva asketska praksa, joga, znanje, moralna disciplina, bezgrešnost ne može ni da mu se primakne. Budnost je poistovećivanje s atmanom, s božjom dušom, budnost je atmanova milost.
Budnost ima religiozno-metafizički karakter.
Budnošću čovek postiže besmrtnost. Zato je budnost religiozno stanje. Budnost je poistovećivanje s najvišim, najduhovnijim obeležjima božanstva. Budnost čini božanstvo svemoćnim, sveznajućim i večitim. A budnost nije znanje, nego osetljivost. Budnost je intenzitet bivstva, i to najjači intenzitet. Najveća budnost koju može postići čovek odnosi se prema budnosti atmana kao plamičak sveće prema blesku munje. Najviše što može čovek jeste da bude budan snagom plamena sveće. Atman je budan snagom munje. Budnost je apsolutna svetlost duše.
Savršena budnost je savršena oduhovljenost, a to je savršena svetlost: Apolon, Oziris, Brahman, Ahura Mazda. Intenzivna osetljivost duše uzdignuta je iznad života kao bivstvo koje sve vidi, sve zna, sve oseća, sve doživljava, potpuno je slobodna, potpuno svetla. To je – buda, razbuđen. Zbog toga Zaratustra veli da je budnost najbolja od svega postojećeg. Zbog toga bogovi sunca kod svih naroda označavaju budnost, ovi bogovi su neprskidno budni, nesanjivi. Oni su kao Savaot, Ahura Mazda, Brahman, Oziris. Apolon, ne znaju za spavanje. Značenje budnosti je religiozno, jer se budnost ne odnosi na ljudski život, nego na sve mogućnosti bivstva, odnosno na celokupno bivstvo. Budnost je besmrtna, kao i sam atman.
Besmrtna duša. Duša ne može ništa poneti na drugi svet osim ove budnosti. Budnost je ono što dušu prenosi, prevodi, i tamo joj je vođa, ono što je uzdiže do Boga. Ako je duša probuđena, odnosno ako je postigla metafizičku, natprirodnu osetljivost, ona je iznad poznavanja i znanja. Poznavanje i znanje su usmereni prema spolja, budnost nema pravac. Osetljiva je prema spolja, prema unutra, prema gore, prema dole, za pojave života i nadživotnog bivstva.
Jer probuđena duša, kada je sve intenzivnije osetljiva, sve intenzivnije postaje ona sama, sve više svetla i budna ona sama. Sve više odbacuje život zatvorenog Ja i poistovećuje se s božanskim atmanom koji živi u otvorenom bivstvu. Zbog toga Iša-upanišada veli kada se čovek savršeno razbudi, onda je to drugačije nego biti nešto, drugačije nego biti ništa: “onaj ko zna da nema pretvaranja u nešto, ali ni propasti, samo… taj je besmrtan“
Bivstvo nije ništa drugo do intenzivna osetljivost duše. I ovo bivstvo je jedina stvarnost: ono je realitet; ono je to ov, kako veli Platon. Ostalo je snoviđenje, čarolija, maja, me ov, nepostojeće. Jedino duša – postoji. Ali ne individualna Ja-duša, koja spava, svaka u svojoj posebnoj tamnici, odnosno svom svetu, nego atman-duša, koja budna zna i vidi da postoji zajednički svet: ovaj zajednički veliki svemir jeste velika univerzalna božja duša. Zbog toga Veda kaže da je iskupljenje – budnost.
Bela Hamvaš
