Američki sociolog Čarls Rajt Mils (1916–1962) posvetio je znatan deo svoje karijere proučavanju latinoameričkih kultura, najpre meksičke i portorikanske, da bi na kraju njegovo interesovanje kulminiralo odlaskom na Kubu u leto 1960. godine. Upravo je boravak na Kubi uticao da Mils, inače profesor na Univerzitetu Kolumbija, svoju viziju jednog novog, humanijeg društva definiše i artikuliše u knjizi naslovljenoj Listen, Yankee: The Revolution in Cuba. Zanimljivo je da Milsov slučaj nije, u tom smislu, usamljen. Kubansko iskustvo je odigralo presudnu ulogu u daljem razvoju karijera još dvojice pripadnika čuvene šezdesetosmaške generacije, nemačkog pesnika Hansa Magnusa Encensbergera i francuskog autora i filozofa Režisa Debrea, koji su u drugoj polovini šezdesetih odlučili da deo svoje akademske karijere provedu na Univerzitetu u Havani. Takođe je važno napomenuti da je 2015. godine, povodom početka normalizacije odnosa između SAD i Kube, objavljena knjiga Listen Yankee: Why Cuba Matters, čiji autor Tom Hajden takođe pripada šezdesetosmaškoj generaciji. Ovo delo predstavlja značajan omaž Čarlsu Rajtu Milsu, i podseća na značaj njegove kritičke analize konzervativnih i revolucionarnih ideologija čiji sukob i dalje oblikuje istoriju američkih kontinenata i drugih delova sveta.
UVOD
Sudeći prema obimu i značaju objavljenih dela za dvadeset i tri godine bavljenja naučnim radom, Čarls Rajt Mils (28. avgust 1916 ‒ 20. mart 1962) spada u najuticajnije intelektualce dvadesetog veka. Njegove knjige su prevedene na više od dvadeset svetskih jezika, a u vreme kada su objavljivane, o svakoj od njih se vodila žestoka rasprava, kako u medijima tako i u poznatim naučnim časopisima. Podjednako je kritikovan i hvaljen. Kritike su uglavnom dolazile od strane njegovih kolega sa američkih univerziteta, koji su uporno odbijali da priznaju značaj njegovih radova, a primarni razlog za to leži u dve činjenice.
Prvo, Mils je kritikovao američko društvo i spoljnu politiku, i u političkom smislu bio blizak levici. Drugi razlog je to što je, poput drugih njemu sličnih intelektualaca, istovremeno bio naučnik i humanista, odbijajući da svoj rad ograniči isključivo na akademsko okruženje. Zbog navedenih razloga, Mils je bio osuđen da ga kolege provuku kroz svojevrsno „akademsko čistilište“, kako dok je bio živ, tako i u decenijama nakon njegove iznenadne i prerane smrti, 1962. godine. Profesor Stenli Aronovic sa Univerziteta u Njujorku, koji je 2014. godine objavio značajnu knjigu o Milsu Taking It Big: C. Wright Mills and the Making of Political Intellectuals (Columbia University Press, 2014), u uvodnom delu navodi da je jedan od razloga „prisutnog odsustva“ Milsa na američkim univerzitetima bilo i to što su njegove kolege osećale bojazan da bi bavljenje Milsom moglo negativno da utiče na njihovu karijeru (Aronovic 2014: ix, x).
Sa druge strane, u zemljama Srednje i Južne Amerike, Mils i danas uživa veliku popularnost i u akademskim krugovima i među laicima, a njegove knjige tamo imaju kultni status. Pored ogromnog uticaja koji je imao među pripadnicima studentskih i anti-ratnih protesta šezdesetih godina, Mils je takođe mnogo učinio da američka javnost sazna istinu o Kubanskoj revoluciji o kojoj se u to vreme ćutalo, istovremeno snažno braneći pravo kubanskog naroda na uređenje sopstvene države. Iako mu je boravak na Kubi 1960. godine doneo mnogo problema na ličnom i akademskom planu, s pravom se može reći da je tih nekoliko nedelja presudno uticalo na konačno formiranje njegove ideje o tome u kom smeru treba da teži savremeno društvo.
Ipak, Kubanci nisu jedini latinoamerički narod kojim se Mils bavio tokom karijere. Prvi prilog posvećen latinoameričkoj manjini u SAD, koji je napisao dok je Drugi svetski rat bio uveliko u toku, bio je tekst The Sailor, Sex Market, and Mexican (1943). Radi se o novinskom članku o meksičkim imigrantima u Los Anđelesu, rasprostranjenoj prostituciji kao jedinom izvoru prihoda među ženskim delom njihove populacije, kao i rasističkim ispadima kojima su bili izloženi. Nekoliko godina nakon objavljivanja tog članka, Mils je posvetio izvesno vreme istraživanjima o novopridošlim portorikanskim imigrantima u Njujorku, a rezultati tog istraživanja objavljeni su u studiji The Puerto Rican Journey: New York’s Newest Migrants (1950). Godine 1961. objavljen je Milsov intervju sa četvoricom meksičkih levičarskih intelektualaca (Viktor Flores Olea, Enrike Gonzales Pedrero, Karlos Fuentes i Žame Garsia Tores) pod naslovom On Latin America, the Left, and the U.S. Iako je štampan tek 1961. godine, do ovog razgovora je zapravo došlo neposredno pre Milsovog odlaska na Kubu avgusta 1960. gde je sakupio iskustva i materijal za delo zbog kojeg je stekao pomenuti kultni status u Latinskoj Americi. Reč je o knjizi Listen, Yankee: The Revolution in Cuba, koju je napisao nakon povratka sa Kube i u kojoj se bavi značajem kubanske revolucije.
Takođe, treba reći da Čarls Rajt Mils nije jedini zapadni intelektualac za koga je interesovanje za zemlje Latinske Amerike, pre svega za Kubu i Kubansku revoluciju, bilo presudno u smislu daljeg razvoja karijere i kristalizacije jasnijih stavova o globalnom društveno-političkom kontekstu. U radu će biti navedeni i primeri nemačnog pesnika Hansa Magnusa Encensbergera i francuskog autora i filozofa Režisa Debrea, koji su svojevremeno predavali na Univerzitetu u Havani, i na koje su boravak na Kubi i neposredno sagledavanje tamošnjeg društva imali dramatičan uticaj. Na kraju, važno je spomenuti i da je 2015. godine, povodom ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa Amerike i Kube, objavljena knjiga Listen, Yankee: Why Cuba Matters, autora Toma Hajdena, koja predstavlja značajan omaž Milsu i njegovom radu.
MILS I LATINSKA AMERIKA
Članak The Sailor, Sex Market, and Mexican predstavlja jednu od retkih stručnih studija o nemirima do kojih je došlo u Los Anđelesu tokom juna 1943. godine između pripadnika meksičke manjine i lokalnog stanovništva. Nemire su izazvali pripadnici američke mornarice na odsustvu, koji su, zloupotrebljavajući svoj povlašćeni status vojnih lica, uz to, za vreme ratnog stanja što ih je činilo dodatno zaštićenima, proganjali mlade Meksikance, skidali im odeću i tukli ih. Prema Milsu, naročito je zabrinjavao podatak da se tokom desetodnevnih sukoba razuzdanim vojnicima pridružilo i civilno stanovništvo, a spisak žrtava je sa Meksikanaca proširen i na pripadnike ostalih manjina, uključujući i Afroamerikance.
Važan je podatak da je Mils napisao članak The Sailor, Sex Market, and Mexican dok je intenzivno radio na jednoj od svojih najpoznatijih studija Character and Social Structure: the Psychology of Social Institutions, koju je objavio tek 1953. godine u koautorstvu sa kolegom Hansom Gertom sa Univerziteta u Viskonsinu. U ovoj knjizi, Mils i Gert su iskoristili zapažanja do kojih su došli iz prve ruke proučavajući život pripadnika manjinskih zajednica u Americi, i na osnovu toga razvili jednu od najpriznatijih teorija o uticaju društvenih struktura na psihološki profil ličnosti. Naime, Mils i Gert su otvoreno sugerisali da je samopoštovanje pojedinca u direktnoj vezi sa njegovim društvenim statusom. Štaviše, na osnovu toga kakav status ima bilo koji pojedinac u jednom društvu, moguće je sa velikom preciznošću definisati njegov psihološki profil. Prema Milsu i Gertu, pripadnici manjiskih zajednica predstavljaju ekstremne slučajeve, zbog toga što su izloženi visokom stepenu svih oblika diskriminacije i društvene isključenosti, pa zbog toga ne treba da čudi to što su skloni stereotipnom ponašanju i organizovanju u klanove. S obzirom na to da se radi o naučnoj studiji iza koje su stajale godine proučavanja života pripadnika meksičke zajednice, koje su Gert i Mils u svojoj knjizi objektivno opisali, može se reći da je delo Character and Social Structure u to vreme predstavljalo žestok udarac u jedan od nosećih stubova američkog društva: mit o društvu u kome postoje jednake šanse za sve. S tim u vezi, Gert i Mils pišu:
„Status svake manjine je očigledan na osnovu isključenosti njenih pripadnika iz određenih profesija, obrazovnog sistema, društvenih klubova, omiljenih stambenih četvrti, kao i na osnovu nepostojanja brakova sa članovima većinske zajednice. U takvoj situaciji dete iz manjinske grupe postaje svesno svog statusa. Vremenom, ono počinje da doživljava konflikt sa većinskim grupama kao lični konflikt – dok mu značajne osobe iz njegovog života otkrivaju negativne stereotipe na kojima je društvo zasnovano. Na kraju, ono pokušava da se snađe u datim okolnostima u kojima se nalazi; i u tom procesu se organizuje u jedan od nekoliko tipova ličnosti. Kakve god osobine da ima jedna odrasla osoba iz manjinske zajednice, one će biti proizvod njenog statusa u društvu, kumulativnih reakcija na takvo društvo, kao i interakcija sa njim” (Gert i Mils 1953: 326).
The Puerto Rican Journey (1950) predstavlja studiju o migraciji portorikanske manjine u Njujork sredinom dvadesetog veka. Pored Milsa kao prvopotpisanog, kao koautori knjige se pojavljuju i Klerens Sinior (Clarence Senior) i Rouz K. Goldstin (Rose K. Goldsten), koji su u vreme kada je studija objavljena radili zajedno sa Milsom na Univerzitetu Kolumbija. U ovom radu Mils, Sinior i Goldstin vrše uporednu analizu Portorikanaca koji su imigrirali u Njujork i onih koji su ostali da žive u Portoriku. Početna teza troje autora jeste da je rastući uticaj Sjedinjenih Američkih Država na ostrvu doveo do svojevrsne krize identiteta među Portorikancima. Sa jedne strane, ostrvljani su se ponosili nasleđem koje su na njih ostavili španski osvajači, što se ogledalo najpre na porodičnom planu, gde je otac predstavljao vrhovni autoritet, a sam koncept porodice je doživljavan mnogo šire nego što je to slučaj u Americi, uključujući blisku povezanost čak i sa daljim rođacima. Međutim, ni uticaj američke kulture nije bio zanemarljiv, što se pre svega ogledalo u jeziku koji je, pre svega kao posledica agresivne reklamne kampanje velikih kompanija, bio pun engleskih reči i fraza.
Došavši u Njujork, Portorikanci su imali izbor da se priklone jednom od dva navedena kulturološka modela, ili da balansiraju između jednog i drugog, što je uglavnom zavisilo od boje njihove puti.
Oni koji su imali svetliju boju kože uglavnom su se priklanjali kulturološkom modelu američkih belaca, a tamnoputi su bili prisiljeni da se identifikuju sa afroameričkom manjinom. Na kraju, Mils i njegove kolege su zaključili da su portorikanski imigranti u Njujorku bili žrtve etničkih, društvenih i kulturoloških konflikata, uglavnom zbog već postojećih oblika diskriminacije koji su u to vreme bili još uvek veoma prisutni, pre svega prema Afroamerikancima.
Zaključak da je status novopridošlih ekonomskih izbeglica iz Portorika najviše zavisio od boje njihove kože predstavljao je žestoku kritiku pritajenog rasizma u SAD, koji nije jenjavao čak ni posle jednog veka od zvaničnog ukidanja robovlasničkih odnosa.
Dok je članak The Sailor, Sex Market, and Mexican kod Milsa tek podstakao interesovanje za latinoameričku kulturu, najpre kao manjinsku u SAD, studija The Puerto Rican Journey je u tom smislu predstavljla korak napred, jer je bila povod da se Mils još podrobnije pozabavi ovim pitanjem, ali iz drugog ugla. Rad na njoj mu je omogućio da sagleda položaj latinoameričkih zemalja u odnosu na ulogu koju su u tom region igrale Sjedinjene Američke Države, sa tendencijom da tamo uspostave apsolutnu kontrolu, kako u političkom tako i u vojnom smislu. U knjizi C. Wright Mills: An American Utopian (1983), koja predstavlja prvu sveobuhvatniju Milsovu biografiju, Irving Horovic slikovito navodi:
„ […] Otkad je sredinom 1940-ih napisao prve radove o meksičkim četvrtima u Los Anđelesu (nakon kojih su usledila istraživanja o portorikanskim zajednicama u Njujorku, započela je Milsova ljubavna afera sa latinoameričkim narodima” (Horovic 1983: 299).
Do početka šezdesetih godina, Milsovo interesovanje za kulturu i narode Južne i Srednje Amerike preraslo je u ljubav, što je rezultovalo željom ne samo da upozna i razume ovaj, za njega, novi svet, već i da svoja saznanja prenese drugima, naročito svojim sunarodnicima u Severnoj Americi. Uvidevši napor koji latinoamerički narodi ulažu kako bi pod pritiskom američkog imperijalizma sačuvali svoju nezavisnost, Mils je postao žestoki protivnik američkih intervencija u ovom regionu. S tim u vezi, postao mu je jasan značaj nedavno okončane Kubanske revolucije, koju je posmatrao kao priliku da vladajućoj eliti svoje zemlje predloži promenu spoljne politike, ne samo prema latinoameričkim zemljama, već svim zemljama Trećeg sveta koje su bile žestoko pogođene Hladnim ratom.
U studiji Casa con dos puertas, Karlos Fuentes navodi: „U Meksiku, na Kubi i u Brazilu, Rajt je otkrio svet za koji vredi boriti se” (Fuentes 1970: 104). Do šezdesetih godina prošlog veka, Latinska Amerika je postala Milsova glavna preokupacija, i to ne samo kao predmet proučavanja. Svestan činjenice da akademsko bavljenje društvenim problemima samo po sebi ne rešava te probleme, Milsovo interesovanje za zemlje i narode Srednje i Južne Amerike preraslo je u aktivizam. Upravo u tom periodu je napisao delo koje je, za razliku od prethodnih, kao što su Character and Social Structure ili The Sociological Imagination, steklo izuzetnu čitanost i kultnu popularnost i izvan akademskih krugova. Radi se o knjizi Listen, Yankee: The Revolution in Cuba koja je objavljena 1960. godine.
Pod uticajem Karlosa Fuentesa i drugih latinoameričkih intelektualaca, Mils se zainteresovao za upravo okončanu Kubansku revoluciju u kojoj su revolucionari predvođeni Fidelom Kastrom i Čeom Gevarom uspeli da svrgnu diktatorsku vlast Fulgensija Batiste. I sam Mils na početku knjige priznaje:
„Do leta 1960. godine, nikada pre nisam bio na Kubi, niti sam mnogo razmišljao o njoj. U stvari, prethodne jeseni, kada sam bio u Brazilu, i u proleće 1960. kada sam proveo nekoliko meseci u Meksiku, bilo me je stid što nisam imao čvrsto izgrađen stav o Kubanskoj revoluciji” (Mils 1960: 9).
Za vreme Milsovog boravka u Meksiku, gde je 1960, pre odlaska na Kubu proveo nekoliko meseci kao gostujući predavač, vesti o trijumfu Kubanske revolucije bile su još uvek sveže, a s obzirom na to da je predstavljala jedinstven fenomen, brojni svetski intelektualci su osećali potrebu da o njoj iznesu svoj stav. Ono što je za Milsa predstavljalo dodatni podstrek bio je i nezvanični podatak, koji je u to vreme stigao do njega, da su Kastro i njegova armija navodno čitali Milsovo kultno delo The Power Elite, u pauzama jedne od gerilskih bitaka u planinama Sijera Maestra, u periodu između 1957. i 1958. godine.
Poziv da poseti Kubu Mils je dobio lično od Fidela Kastra, i već u avgustu 1960. godine imao je priliku da se lično uveri u ishode nedavno završene revolucije. U knjizi navodi kako je obilazeći ostrvo posmatrao stanovnike koji su sa entuzijazmom učestvovali u obnovi zemlje, gradeći škole, farme i postrojenja za preradu ribe, dok su, u isto vreme, bivši revolucionari sadili drveće eukaliptusa, uzgajali kikiriki, pamuk i povrće. Ono čime je Mils bio fasciniran bio je za njega do tada neviđen i inovativan način izgradnje infrastrukture jedne zemlje, koja se odvijala izuzetno brzo zahvaljujući naporu svih stanovnika. Čak i za poznatog univerzitetskog profesora sociologije kakav je bio Mils, Kuba je predstavljala jedno sasvim novo i do tada neviđeno društvo. Zbog njenih odlika, Mils nije posmatrao Kubansku revoluciju kao komunističku, već najpre kao humanističku, jer je osnovu novog društva predstavljala briga da budu zadovoljene životne potrebe svakog stanovnika.
Mils je na Kubi proveo nekoliko nedelja, od čega polovinu dana samo sa Kastrom. Imao je potpun pristup informacijama koje su ga zanimale, tako da je intervjuisao mnoge kubanske zvaničnike, poput predsednika Osvalda Torada i Če Gevare, Kastrove desne ruke, koji je u to vreme obavljao funkciju guvernera Nacionalne banke Kube. Na osnovu pisanja o Gevari, stiče se utisak da je Mils njime bio najviše oduševljen i da ga je visoko cenio, jer je dve godine kasnije u svoju knjigu The Marxists (1962) uvrstio deo iz Gevarinog teksta Notes for the Study of the Ideology of the Cuban Revolution, koji je napisan iste godine kada je Mils boravio na Kubi.
Mils je takođe bio zadivljen razmišljanjem mladih kubanskih intelektualaca i studenata Univerziteta u Havani, koji su bili jedni od glavnih nosilaca revolucije. O njima u knjizi govori kao o „novim ljudima” i opisuje ih kao jedinstvene, spontane i hrabre mlade ljude koji se ne boje promena. Takođe ističe njihov pragmatizam i ideje do kojih su došli sopstvenim razmišljanjem, ne priklanjajući se nijednoj od tada aktuelnih ideologija. Stoga Mils navodi da nova Kuba nije zasnovana na principima kapitalizma ili staljinizma, već „jedinstvene vrste socijalizma”, pa je s pravom očekivao da i ostale latinoameričke države prihvate kubanski pragmatizam i spontanost kako bi uspešno prevazišle teške uslove u kojima su se nalazile i izvukle se iz siromaštva.
Nakon par sedmica, Mils se vratio u Sjedinjene Američke Države i odmah se posvetio radu na knjizi Listen, Yankee! koju je završio za samo šest nedelja. Prvo izdanje knjige prodato je u skoro pola miliona primeraka. U uvodnom delu, Mils navodi:
„Glavni cilj koji želim da postignem ovom knjigom je da prenesem glas kubanskih revolucionara, što jasnije i što glasnije mogu, a u taj poduhvat sam se upustio zbog apsurdnog odsustva vesti o Kubi u Sjedinjenim Državama” (Mils 1960: 8).
Knjiga Listen, Yankee! sastoji se od kratkog predgovora nakon kojeg sledi osam pisama u kojima Mils koristi direktni govor da bi čitaocima preneo kako Kubanci vide dostignuća svoje revolucije, kakva su njihova očekivanja i na koji način posmatraju odnos Sjedinjenih Američkih Država prema njihovoj zemlji. U pogledu stila, ova knjiga je predstavljala novinu u vreme kada je objavljena, zbog Milsove upotrebe nekoliko neočekivanih stilskih tehnika. Na samom početku, tu može da se ubroji obraćanje čitaocima korišćenjem lične zamenice „mi”, čime stavlja do znanja da je on kao autor već prihvatio i internalizovao ideje i principe Kubanske revolucije. Zatim, Mils se na specifičan način obraća svojim zemljacima iz Severne Amerike, koje kroz celu knjigu oslovljava koristeći nadimak koji se upotrebljava u zemljama Latinske Amerike kada se govori o stanovnicima Sjedinjenih Američkih Država: „Jenki”. Na ovaj način, Mils je želeo da stavi do znanja svojim sunarodnicima kako izgledaju u očima drugih naroda, čega oni najčešće nisu svesni. Koristeći ovaj politički obojen nadimak, Mils poručuje da se protivi političkoj indiferentnosti Amerikanaca i da želi da postanu svesni činjenice da ono što njihova vlast i korporacije čine u ime celokupne američke nacije izaziva mržnju drugih naroda širom sveta:
„Ono što se čini i što se ne čini u vaše ime u vezi sa Kubom posmatraju ljudi iz svih delova sveta. U tome oni vide kako „Jenkiji” ispoljavaju svoje pravo lice; kada čitaju o Kubi i Sjedinjenim Državama, oni grade mišljenje o tome šta „Jenkiji” predstavljaju danas… Niko ne vidi sebe onako kako ga vide drugi, pa smo pokušali da već u prvom pismu pojasnimo zašto vi i mi zapravo nikada nismo poznavali jedni druge” (Mils 1960: 151-2).
U osmom pismu, Mils konačno otvoreno kaže da „Jenki” za Kubance u suštini znači jednu stvar: ludačku zlonamernost. Za njih je taj nadimak sinonim za arogantni imperijalizam, i Mils ga koristi kao sredstvo za suočavanje stanovnika SAD sa slikom njihovog nacionalnog karaktera, koja je dramatično drugačija od slike kakvu oni imaju sami o sebi. Na kraju, on svojim sunarodnicima stavlja do znanja da postoje dve Amerike koje su po mnogo čemu u suprotnosti: bogata severna polovina, i siromašna južna polovina. Govoreći kao predstavnik kuban- skog naroda, on kaže:
„Možda bi trebalo da mi Latinoamerikanci shvatimo da narod kome mi pripadamo nije deo civilizacije kojoj pripadate vi u Severnoj Americi, koja god to civilizacija bila. Da se razumemo jednom za svagda: mi smo pripadnici gladnih naroda” (Mils 1960: 30).
Treća, i možda najefikasnija, stilska tehnika koju Mils vešto koristi je obraćanje iz perspektive kubanskog revolucionara. Ta perspektiva je verovatno sinteza svežih utisaka sa Kube i osećanja koja je nakon boravka na ostrvu počeo da gaji prema tamošnjem narodu. Kako bi takva vrsta obraćanja bila još efikasnija, Mils se ne predstavlja kao posmatrač, već kao učesnik u revoluciji, preuzimajući lik kubanskog revolucionara. Rezultat takvog obraćanja je upoznavanje njegovih suna- rodnika sa glasom i stavovima predstavnika „drugačijeg sveta” koji je počeo da se rađa nakon Kubanske revolucije. Kritičari Milsove knjige u Americi isticali su, kao ironiju, činjenicu da je knjiga napisana na engleskom jeziku, jeziku imperijalizma, umesto na španskom. Ipak, jasno je da je Mils kao čitalačku publiku na umu imao, pre svih, svoje sunarodnike, koje je želeo da učini svesnim posledica spoljne politike SAD u regionu Srednje i Južne Amerike.
Kao što sam navodi, Mils vidi Kubu i kubanski narod kao predstavnike bloka osiromašenih zemalja širom Azije, Afrike i Južne Amerike, a kubanske revolucionare ne smatra samo borcima za bolji život Kubanaca, već svih gladnih i siromašnih ljudi u tom bloku. Zato je za njega bio imperativ da se glas Kubanaca čuje u Sjedinjenim Američkim Državama, jer je smatrao da SAD, zbog svoje tradicionalne politike intervencionizma, imaju na sebi teret odgovornosti za sudbinu siromašnih naroda čije su države uništavane vekovima, od strane evropskih osvajača ali i tokom građanskih ratova i revolucija u drugoj polovini dvadesetog veka. Do objavljivanja knjige Listen, Yankee! u američkim medijima su u potpunosti bile ignorisane vesti o Kubanskoj revoluciji, tako da nije bilo dovoljno informacija na osnovu kojih bi javnost mogla da izgradi stav o Kubi, u čija se unutrašnja pitanja američka vlada itekako mešala. Za Milsa, prvi korak ka prevazilaženju tog problema bilo je informisanje Amerikanaca o tome šta se u to vreme dešavalo nedaleko od obala njihove zemlje. Vladajuća elita SAD je, prema Milsu, činila veliku grešku time što je u tajnim operacijama obučavala kubanske paravojne formacije sa namerom da svrgnu Kastra sa vlasti, a posledice te greške, smatrao je, bile su dalekosežne. Ironično, upravo u vreme kada je Mils boravio na Kubi sa namerom da Amerikancima predstavi činjenice o revoluciji koje do tada nisu znali, tadašnji predsednik Dvajt Ajzenhauer je odobrio budžet od 13 miliona dolara za nameravanu anti-kubansku operaciju, što je u to vreme bila javna tajna.
Deklasifikovani dokumenti Ef-Bi-Aja koji su odnedavno javno dostupni pokazuju da je ova služba aktivno pratila Milsa, a od objavljivanja knjige Listen, Yankee! počele su da mu pristižu i pretnje likvidacijom, kako anonimne, tako i od strane kubanskih kontrarevolucionarnih organizacija na teritoriji SAD. U studiji Casa con dos puertas, Karlos Fuentes čak navodi da je u jednom od takvih telefonskih poziva Milsu rečeno da pripazi da se nešto ne desi njegovoj kćerki. Na Milsa su vršeni razni oblici pritiska praktično do njegove smrti, a kulminirali su tužbom koju je protiv njega podneo jedan od Kubanaca koji su nakon revolucije prebegli u SAD, optuživši ga za klevetu. O kubanskim dezerterima i kontrarevolucionarima, Mils u knjizi piše:
„Izbegle pristalice Batiste i odbegli dezerteri će, naravno, pokušati da izvedu kontrarevoluciju. Većina njih nije dovoljno hrabra da se lati oružja. Ali zato kuju zavere protiv nas i verujemo da im jenkijevska vlada pomaže u tome… Vaša vlada u SAD pruža zaštitu ratnim zločincima iz svrgnutog Batistinog režima. Verujemo da ih CIA regrutuje da bi smišljali kako da umanje naša dostignuća, a verovatno i kako da izvrše invaziju na nas” (Mils 1960: 64).
Opravdanost ovakvog Milsovog stava potvrđuje podatak da ga je izneo svega godinu dana pre nego što je izvedena invazija u Zalivu svinja, upravo od strane naoružanih kubanskih izbeglica, koju su 1961. godine planirale i finansirale Sjedinjene Države, sa ciljem zbacivanja vlade Fidela Kastra.
Dok je u sopstvenoj domovini imao problema zbog knjige Listen, Yankee! u zemljama Latinske Amerike je ovo delo postalo izuzetno popularno, ne samo među čitalačkom publikom, već i među vodećim latinoameričkim intelektualcima. Poštovanje je bilo obostrano, tako da je Mils u poslednjim godinama života u potpunosti svoju pažnju skrenuo sa akademskih dešavanja na svom matičnom univerzitetu i posvetio se Latinskoj Americi. Prema rečima Irvinga Horovica:
„[Mils] je bio obožavan od strane svih, od Fidela Kastra do Karlosa Fuentesa, od kojih je dobijao upravo onakve reči hvale kakve su mu uskratile kolege američki sociolozi, naročito na Kolumbiji” (Horovic 1983: 296).
KUBA KAO UTOČIŠTE
Čarls Rajt Mils nije bio jedini zapadni intelektualac na koga je boravak na Kubi imao dramatičan uticaj. Kada se spomene Kuba kao inspiracija, prva asocijacija je svakako Ernest Hemingvej, o čijoj se ljubavi prema Kubi, njenoj kulturi i narodu već dosta zna. Međutim, manje je poznato da je kubansko iskustvo presudno uticalo na još neke autore, naročito one iz takozvane „šezdesetosmaške” generacije, za koju je saznanje o onome što se u bliskoj prošlosti odigralo na Kubi predstavljalo nadu da postoji alternativa u to vreme dominantnim društvenim uređenjima koja su bila podjednako pogubna po običnog čoveka: liberalnom kapitalizmu i staljinizmu.
Nemački pesnik Hans Magnus Encensberger, rođen 1929. godine, dobitnik brojnih međunarodnih književnih nagrada, nakon studija književnosti na nekoliko nemačkih univerziteta i odbranjenog doktorata na Sorboni, dobio je angažman na Univerzitetu Vezlijan u SAD.
Međutim, ubrzo nakon boravka na Kubi, odlučio je da napusti Vezlijan i Sjedinjene Američke države, i tom prilikom predsedniku univerziteta uputio pismo koje je objavljeno 29. februara 1968. godine u časopisu The New York Review of Books. Encensbergerovo pismo, u kome on iznosi optužbe protiv američkog establišmenta zbog agresivnog mešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja, zvuči zapanjujuće aktuelno čak i posle skoro pedeset godina. U uvodnom delu pisma, Encensberger objašnjava zašto napušta Vezlijan i Sjedinjene Američke Države:
„Za početak evo nekoliko osnovnih razloga. Verujem da je klasa koja upravlja Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Vlada koja sprovodi njenu politiku, najopasnija grupa ljudi na planeti Zemlji. Na ovaj ili onaj način, i u različitoj meri, ova klasa je pretnja svakome ko nije deo nje. Trenutno vodi neobjavljeni rat protiv više od milijardu ljudi; njena oružja uključuju sve, od bombardovanja do najpodmuklijih metoda prisile; njen cilj je da uspostavi političku, ekonomsku i vojnu dominaciju nad bilo kojom drugom svetskom silom. Njen smrtni neprijatelj je revolucija” (Encensberger 1968).
Encensberger nastavlja, navodeći konkretne primere, između ostalog i ono što se dešavalo na Kubi. Iako je napisan decenijama ranije, Encensbergerov tekst neodoljivo podseća na tekstove i otvorena pisma Harolda Pintera u kojima je kritikovao američku spoljnu politiku, čemu doprinosi, pored oštrog tona i informisanosti autora, i upotreba reči imperijalizam kojom se opisuje spoljna politika SAD:
„Niko se danas više ne uzbuđuje kada čuje neku opscenu reč. Istovremeno, neke druge reči su, prećutnom saglasnošću, izbačene iz vokabulara kultivisanih krugova društva: reči poput eksploatacije i imperijalizma. Njima se sada pripisuje određeni nivo opscenosti” (Isto).
Ovaj deo Encensbergerovog pisma savršeno se slaže sa onim što je Džon Pildžer napisao u tekstu koji je objavio prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost Haroldu Pinteru. Govoreći o njegovom aktivističkom delovanju, Pildžer izražava zahvalnost Pinteru, između ostalog, i zato što je uspeo da vrati ovu potisnutu reč u upotrebu:
„Sa neverovatnom lakoćom, [Pinter] je vratio „imperijalizam” u politički rečnik. Setite se da su svi komentatori bili prestali da je koriste; izgovaranje te reči u javnosti bilo je jednako psovanju u manastiru. A sada možete da je izgovorite gde god poželite i ljudi će klimati glavom u znak saglasnosti i odobravanja” (Pildžer 2005).
Naravno, poznato je da je Harold Pinter, pokrovitelj Bertrand Rasel tribunala i aktivni učesnik brojnih protesta i demonstracija, decenijama bio uključen u politička dešavanja u zemljama Srednje i Latinske Amerike, poput Čilea, Nikaragve, Gvatemale, El Salvadora i Haitija. Nije propustio ni da u svojoj besedi povodom uručenja Nobelove nagrade, koju je 2005. u potpunosti posvetio kritikovanju spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država, spomene nepravde koje su počinjene ovim zemljama „južno od američke granice”, pre svega Čileu posle jedanaestog septembra 1973. godine. Takođe, Pinter je u besedi citirao i stihove Pabla Nerude, a u knjigu Razni glasovi: proza, poezija, politika 1948-1998 uključio tekst u kojem oštro kritikuje ekonomsku blokadu koju je Amerika nametnula Kubi odmah posle revolucije i koju ni danas nije ukinula, uprkos navodnoj normalizaciji odnosa2.
Slično kao Mils pre njega, Encensberger optužuje državljane SAD zbog nezainteresovanosti za dešavanja van njihove zemlje, kao i zbog nebrige za to kako na njih gledaju državljani drugih zemalja, naročito onih koje su bile žrtve američke spoljne politike. Budući da je Nemac, Encensberger veoma vešto upoređuje tadašnje Sjedinjene Američke Države sa nacističkom Nemačkom.
„Činjenica je da većina Amerikanaca nema pojma o tome kako oni i njihova zemlja izgledaju drugima. Video sam kako ih posmatraju: turiste na ulicama Meksika, vojnike na odsustvu u gradovima na Dalekom Istoku, poslovne ljude u Italiji ili Švedskoj. Na isti način gledaju i vase ambasade, vašu vojsku i vaše bilborde širom sveta. Taj pogled je užasan, jer ne pravi razlike niti nalazi opravdanje. Reći ću vam kako mogu da prepoznam taj pogled. To je zato što sam Nemac. Zato što sam taj pogled osećao na sebi” (Encensberger 1968).
Na samom kraju pisma, autor saopštava svoju odluku da akademsku karijeru želi da nastavi na Kubi, iz koje se upravo vratio. S obzirom na to da je zbog svojih tekstova u SAD neprestano bio označavan kao komunista, Encensberger navodi da će mnogo više moći da pruži kubanskom narodu, ali i da mnogo nauči od njega.
Plodnu akademsku karijeru na Kubi imao je i francuski filozof Režis Debre, rođen 1940. godine, koji je kao mlad profesor predavao na Univerzitetu u Havani krajem šezdesetih godina, otprilike u isto vreme kada je tamo boravio i Hans Magnus Encensberger. Na Kubi je sklopio prijateljstvo sa Če Gevarom, čijom je harizmom, slično Milsu, bio oduševljen, da bi na kraju postao i saradnik čuvenog revolucionara tokom boravka u Boliviji.
U to vreme, 1967. godine, Debre je napisao i knjigu Révolution dans la révolution? koja je, poput Milsove knjige o Kubi, stekla ogromnu popularnost u zemljama Latinske Amerike, gde su je gerilski revolucionari čak koristili kao priručnik. Međutim, iste godine, u Boliviji, Debre je bio uhapšen zajedno sa Gevarom. Gevara je tom prilikom ubijen, dok je Debre osuđen na trideset godina zatvora zbog saradnje sa revolucionarima. Ipak, pod pritiskom svetske javnosti, oslobođen je 1970. godine, nakon intenzivne međunarodne kampanje u kojoj su učestvovali, između ostalih, Žan-Pol Sartr, Šarl De Gol i rimski papa.
Nakon toga, Režis Debre je proveo još dve godine u Čileu, gde je objavio još jednu knjigu pod nazivom The Chilean Revolution, koja je bazirana na razgovorima koje je vodio sa Salvadorom Aljendeom. U intervjuu koji je dvadeset trećeg decembra 2015. godine objavljen u listu „Politika”, na pitanje novinara u kom trenutku života se odlučio za revolucionarni angažman, Debre, inače svojevremeno najbolji student u klasi Žaka Deride i Luja Altisera, odgovara:
„Na to me je podstaklo čitanje Karla Marksa koji je rekao: ’Svet ne treba tumačiti, već menjati.’ Bio je to prelazak iz teorije u praksu. Razmišljao sam gde možemo da promenimo svet i iz nepravde da zakoračimo u pravdu – u zemljama Trećeg sveta! U Evropi je sve bilo blokirano. […] Kuba je u to vreme doživljavana kao mit, san, legenda. Ljudi su želeli da se nađu u društvu Fidela Kastra i Če Gevare. Tako sam se otisnuo u Havanu 1961. a zatim u Južnu Ameriku, gde sam se priključio gerilskim grupama“ (Debre 2015).
MILS DANAS
Godine 2015., povodom započete normalizacije odnosa između Kube i SAD, u Americi je objavljena knjiga Listen, Yankee: Why Cuba Matters, koja nosi takoreći isti naslov kao i Milsovo kultno delo o Kubi. Autor te knjige, američki pisac i aktivista Tom Hajden, odlučio je da knjigu, u kojoj iz savremene perspektive razmatra uticaj Kubanske revolucije na današnji svet, naslovi tako upravo u čast Čarlsu Rajtu Milsu.
Prvenstveni cilj Toma Hajdena, koji je šezdesetosmašima poznat kao jedan od vođa protesta protiv Vijetnamskog rata i autor Deklara- cije iz Port Hjurona3, bio je da u knjizi Listen, Yankee: Why Cuba Matters opiše način na koji je Kubanska revolucija inspirisala i oblikovala ljude iz njegove generacije. Njegova početna teza je da su kubanski revolucionari, američki aktivisti za ljudska prava, kao i tadašnji studenti, svi delili slične principe, koji su formulisani i definisani upravo u toku i nakon Kubanske revolucije. Hajden takođe ističe da su u to vreme postojale suštinske razlike između studentskih i građanskih pokreta sa jedne i samoproklamovanih evropskih levičara sa druge, koje su se ogledale upravo u viziji o tome na koji način se treba izboriti za humanije društvo.
Autor se priseća zločina koji su počinjeni za vreme vladavine Fulgensija Batiste, gerilskog rata i formiranja nove revolucionarne vlasti na čelu sa Kastrom. Poput ostalih autora, Hajden takođe iznad svih ističe Če Gevaru i uticaj koji je on imao na formiranje revolucionarnih pokreta širom Latinske Amerike, kao i pomoć koju su kubanski revolucionari pružali nacionalnim oslobodilačkim pokretima afričkih zemalja.
Veći deo knjige napisan je na osnovu Hajdenovih ličnih iskustava i prijateljstava iz tog vremena, jer je kao student aktivno učestvovao u protestima i upoznao brojne istomišljenike. Među njima se u knjizi ističe kubanski državnik Rikardo Alarkon, dugogodišnji predstavnik Kube u Ujedinjenim nacijama, koji je u to vreme, poput Hajdena u Americi, na Kubi bio predvodnik studentskog revolucionarnog pokreta. Međutim, revolucionarna prošlost nije jedino što povezuje Hajdena i Alarkona. Kao što se može zaključiti već na osnovu naslova knjige, i za jednog i za drugog je Čarls Rajt Mils u to vreme bio heroj.
Hajden, između ostalog, ističe da su Milsove ideje o participativnoj demokratiji bile polazište prilikom formulisanja Deklaracije iz Port Hjurona, koju je napisao 1962. godine.
Na kraju, Hajden i Alarkon se slažu da je u sadašnjem globalnom kontekstu neophodno redefinisanje načina borbe za prava ugroženih društvenih slojeva širom sveta. Poredeći današnju situaciju u svetu sa vremenom kada su njih dvojica bili studenti, oni se slažu da je svetu neophodna nova vizija socijalizma, koja bi bila autentična, nezavisna i prilagođena savremenim uslovima.
ZAKLjUČAK
U knjizi Svet može da bude bolje mesto, koja je objavljena 2013. godine, ali tek 2015. prevedena na srpski jezik, sada već svetski poznati grčki ekonomista Janis Varufakis pravi poređenje između zapadnog društva koje je zasnovano na tržišnoj ekonomiji i priče o tržišnim odnosima koji su bili spontano razvijeni među zarobljenicima u jednom od nemačkih koncentracionih logora. Priča na koju se Varufakis poziva potiče od britanskog ekonomiste Roberta A. Redforda, koji je tokom Drugog svetskog rata bio zarobljenik u pomenutom logoru, a iskustva koja je tamo doživeo opisao je u svetski čuvenom radu Economic Organisation of a P.O.W. Camp koji je već 1945. godine objavljen u uglednom časpisu Economica. Ukratko, Redford opisuje kako su zarobljenici, koji su u konkretnom primeru bili poreklom iz zapadnoevropskih zemalja, među sobom razvili tržište namirnica koje su dobijali od Crvenog krsta, a kao novčanu jedinicu uveli cigarete. To tržište je bilo zasnovano na istim principima liberalne tržišne ekonomije koji su važili u zemljama iz kojih su zarobljenici poticali, tako da su postojale institucije kredita i kamate, a vrednost namirnica je određivana na osnovu trenutne ponude i potražnje i oscilacija tržišta. Međutim, Varufakis veoma upečatljivo završava svoju knjigu, pisanu kao direktno obraćanje oca sinu, tako što govori o mogućnosti razvijanja i jednog drugačijeg društva, koje nije zasnovano na principima tržišne ekonomije, već prepoznaje i pojmove humanosti, solidarnosti i deljenja:
„Kad sam završio s pisanjem ovog poglavlja, pitao sam tvog dedu, moga oca, da li su u koncentracionim logorima na ostrvima Makronisosu i Ikariji, gde je proveo godine pre i posle kraja grčkog građanskog rata (1946-1949), cigarete bile pretvorene u novčane jedinice, kao u Radfordovom logoru. Odgovorio mi je: ’Nisu. Mi smo delili među sobom svaki paket koji je stigao. Jednom sam, uprkos tome što nisam bio pušač, tražio od tetke da mi pošalje cigarete. Čim sam ih dobio, podelio sam ih pušačima – i nisam od njih očekivao ništa zauzvrat. To smo radili. Pomagali smo jedni drugima’” (Varufakis 2015: 168).
Šansu za izgradnju drugačije organizovanog sveta, na čiju mogućnost postojanja danas ukazuje Janis Varufakis u svojoj knjizi, pripadnici generacije koja je sazrevala šezdesetih godina videli su u Kubanskoj revoluciji. U hladnoratovskom svetu, koji je u to vreme bio dijametralno podeljen na blok zemalja koje su zasnovane na liberalnom kapitalizmu i onaj drugi, zasnovan na centralizovanoj kontroli svih državnih resursa, Kuba je predstavljala treću mogućnost, koja je iz perspektive običnog čoveka bila najpovoljnija. Zato ne treba da čudi što su je, kako u intervjuu navodi Režis Debre, doživljavali kao mit o slobodi svih ljudi, o zajedničkom zalaganju za dobrobit svih, o deljenju i pomaganju drugima.
Veliki deo zasluge za afirmaciju Kube i onoga što je postignuto Kubanskom revolucijom pripada Čarlsu Rajtu Milsu. Iako je živeo u vreme kada bavljenje revolucijom na Kubi nije bilo poželjno, čime je čak sebe i članove svoje porodice doveo u opasnost, Mils je pokazao da pripada manjini časnih intelektualaca koji smatraju da imaju obavezu da saznaju i saopšte istinu koja je u to vreme skrivana. U svom pismu o kome je bilo reči, Encensberger navodi još neke pripadnike te manjine, poput Noama Čomskog i Hauarda Zina, ali i Irvinga Horovica, koji je objavio jednu od poznatijih biografskih knjiga o Milsu. I pored toga što je u decenijama nakon Milsove prerane smrti njegov rad bio skrajnut i nepravedno zapostavljen, interesovanje za njega i njegovo delo se, na svu sreću, ponovo budi, čemu je u velikoj meri doprinela i knjiga Toma Hajdena objavljena ove godine, kao i delo Stenlija Aronovica Taking It Big: C. Wright Mills and the Making of Political Intellectuals koje je objavljeno godinu dana ranije.
Pomenutoj grupi istinoljubivih intelektualaca, o kojima govori Encensberger, zasigurno pripada i Harold Pinter koji u svom tekstu o Kubi iz 1996. godine, „Karipski Hladni rat”, poentira sledećim rečima:
„Danas je na sceni naširoko rasprostranjena propaganda koja nam govori da je socijalizam mrtav. Ali, ako biti socijalista znači biti neko ko je uveren da reči ’opšte dobro’ i ’društvena pravda’ zaista nešto znače; ako biti socijalista znači dići glas protiv prezira kojim milione i milione ljudi zasipaju moćnici na vlasti, ’tržišne sile’, međunarodne finansijske institucije; ako biti socijalista znači biti neko ko je rešen da učini sve što je u njegovoj moći da bi se pružilo nekakvo dostojanstvo ovim neoprostivo degradiranim životima, onda socijalizam nikada ne može biti mrtav, jer takve težnje nikada neće umreti.”4
Igor D. Petrović
Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Literatura
Aronovic 2014: S. Aronowitz, Taking It Big: C. Wright Mills and the Making of Political Intellectuals, Columbia University Press.
Varufakis 2015: J. Varufakis, Svet može da bude bolje mesto: moji razgovori s ćerkom o ekonomiji, Beograd: Kreativni centar.
Gert i Mils 1953: H.Gerth and Ch. W. Mills, Character and social structure: the psychology of social institutions,Harcourt, Brace & World.
Debre, R. Šta sam sve naučio od Čea Gevare. „Politika”. 23. decembar 2015. http://www.politika.rs/scc/clanak/345916/Sta-sam-sve-naucio-od-Ce-Gevare
Enzensberger, H. M. On Leaving America. ”The New York Review of Books“. February 29, 1968. http://www.nybooks.com/articles/1968/02/29/on-leaving-america/
Mils 1950: Ch. W. Mills The Puerto Rican Journey: New York’s Newest Migrants. arper.
Mils 1956: Ch. W. Mills, The Power Elite. Oxford University Press, 1956.
Mils 1959: Ch. W. Mills, The Sociological Imagination. Oxford University Press, USA.
Mils 1960: Ch. W. Mills, Listen, Yankee: The Revolution in Cuba. McGraw-Hill.
Pilger, J. Man of Peace: Harold Pinter, Winner of the Nobel Prize for Literature. October 17, 2005. http://www.informationclearinghouse.info/article10631.htm
Pinter 2002: H. Pinter, Razni glasovi: proza, poezija, politika 1948-1998, prevod sa engleskog Emilija Kiel i Ljiljana Petrović, Novi Sad: Svetovi.
Trevino 2011: J. A. Trevino,The Social Thought of C. Wright Mills, Pine Forge Press.
Fuentes 1970: C. Fuentes, Casa Con Dos Puertas. Joaquín Mortiz.
Hajden 2015: T. Hayden, Listen, Yankee: Why Cuba Matters. Seven Stories Press.
Horovic 1983: I. L. Horowitz, C Wright Mills: An American Utopian. Free Press.
Igor D. Petrović / CHARLES WRIGHT MILLS: CUBA AS SANCTUARY AND INSPIRATION
2 U tekstu o Kubi, naslovljenom „Karipski Hladni rat”, iz 1996. godine, Pinter između ostalog kaže: „Ono što je najneverovatnije u vezi sa Kubom jeste naprosto činjenica da je ta zemlja uopšte uspela da opstane. Posle trideset pet godina najnemilosrdnijeg ekonomskog nasilja, trideset pet godina neposustajućeg žestokog neprijateljstva ispoljenog od strane SAD, Kuba je i dalje nezavisna suverena država. To je zaista izuzetno postignuće. Nema mnogo država koje su uspele da zadugo ostanu nezavisne ili „suverene” u američkom „zadnjem dvorištu”. Pinter navodi da je do revolucije na Kubi došlo zbog nepodnošljive ekonomske nejednakosti koju revolucija, brojnim merama koje on navodi, uspešno ispravlja. On ismeva američku tobožnju brigu za kršenje ljudskih prava na ostrvu i navodi ne samo brojne primere američkog kršenja međunarodnog prava i uporno oglušivanje SAD o brojne deklaracije ogromne većine članica UN protiv embarga koji je uvela Kubi, već spominje i američke zatvore i druge oblike kršenja ljudskih prava u samoj Americi.”
3 Port Huron Statement je proglas studentskih aktivista i sindikalnih vođa iz 1962. godine. Sadrži, između ostalih, sledeće analize i stavove koji su i danas veoma relevantni: „The decline of utopia and hope is in fact one of the defining features of social life today. The reasons are various: the dreams of the older left were perverted by Stalinism and never recreated…the horrors of the twentieth century, symbolized in the gas-ovens and concentration camps and atom bombs, have blasted hopefulness. To be idealistic is to be considered apocalyptic, deluded. …The apathy here is, first subjective—the felt powerlessness of ordinary people, the resignation before the enormity of events. But subjective apathy is encouraged by the objective American situation—the actual structural separation of people from power, from relevant knowledge, from pinnacles of decision making…The American political system is not the democratic model of which its glorifiers speak. In actuality it frustrates democracy by confusing the individual citizen, paralyzing policy discussion, and consolidating the irresponsible power of military and business interests.“
4 Dostupno na: http://www.redpepper.org.uk/Caribbean-Cold-War/
