Jasan Pogled
Hljeb Ono tijesto umiješeno njihovim kvascem u utrobi im se razbrekne i oni-mirni. Siti sitani kao bijeli crvi. Kad ogladne, a sve su manje pauze između gladi, čovjekoliki-jopet. Zatiskuju se nabubrelinom. I opet se svale. I upadnu u mrtvilo kao kamen u lokvu. Glad ih probudi, pa nanovo. Hljeb ćuti […]
Napušteno zdanje boje cigle. Zidovi su tanki i vlažni. Išarani su grafitima. Biblioteka grafita. Grafitno groblje. Svi grafiti idu u raj. Volio bih da posjedujem umjeće Blek le Rata, Benksija, King Roba, Žan Mišela Baskijata. Vidimo fudbalske grbove, psovke, imena djevojaka, orla u letu, lik Dejvida Bouvija, simbole bunta protiv […]
Arseniju Tarkovskom Plamentišinomšume Dišeš Sediš na pragu Kućagori Dušan Mijušković
Mogla bi da pokuša da rastumači značaj ovog prizora sve dok ne iščezne svetlost devojčica na fotografiji u svečanom kineskom kostimu ima možda pet godina u ruci drži lepezu sa obrisom leptira a skupljenu joj kosu krasi lotosov cvet Kosim očima sa pozornice gleda tako nežno i pronicljivo kroz vreme […]
Bićemo hektar munje ubeđene da je život, bićemo protrčavanje suština po mermeru nečijeg nadrealizma, bićemo krv što kola u jednoj rečenici o svetu, stvarnost će se zakleti u hijerarhiju naših kostiju, naših pesama i naših vena, revolucije će nam reći šta ćemo raditi u budućnosti. Bićemo manjina pesama u većini […]
Hipatija Kome se čovjekoliki namerače, kome se navale na život, prođe kao Hipatija iz Aleksandrije. Ne pomaže tu ni matematika, ni astronomija, ni filozofija. Još niko nije pobijedio zanosno zlo. Oni što su zlu odoljeli, zlo su obršili. Koliko li je nesrećnih kćeri Teonovih… Ona njima-Platona i Aristotela, oni njoj-kamen […]
Tuguje jezero nebomi vrba Talasijoš nije mrak Škripe vrata Vritrg Hodašdok ne zaspiš Dušan Mijušković
To su moje zasluge iz detinjstva moji mačevi, moja patnja, moja nežnost to su moji perorezi, strele i makaze, moja gnezda, moje kiše, moje sanke, moja škola To je za tebe od rođenja pripremama to proleće tu eksploziju to zeleno čudovište taj sjajni haos Sve sam to za tebe izmislio […]
Ništa ne miruje. Sve je u haotičnom stanju. U tom haosu, ispod površinske glazure, vlada duboka harmonija. Funkcionisanje ustrojstva je dovedeno do savršenosti ispod slojevite mirijade ćelijskih završetaka. Ali, po nekom nepisanom zakonu, ko se uhvati u koštac sa ciljem da pronikne u suštinsko stanje stvari – nailazi na beton. […]
Tiši od tihog glas je tvoj,modrija od neba tvoja je kosa,a ti si ganutljiva kao prolaznost i sve se tvoje rađa iz neprimjetnoga.Iz neprimjetnoga ljubav tvoja,i čežnja srca umiljatog,i svaka riječ tvojakao znamen svijeta rascjepljenau neutješnosti tvojih očiju. Patrik Weiss