Jasan Pogled
možda bismo trebali sa internetom deliti naše zajedničke slike one mutne, ali drage oblačiti u filtere za lajkove onih što nam broje sede i dobijene kilograme ali za to briga me, zapravo se pitam možda nam još fale dve, tri sobne biljke ili kakvo mače ipak pse izvodiš napolje i […]
za spremljeni omiljeni ručakkoji je odleteo direkno sa trećeg spratane mareći da usput polupa i koju tuđu glavu-precizna psovka i vruć šamar. za slatko od grožđa, flaširanu vodukafu po lepom danu sa prijateljicamau nekoj od mnogih letnjih bašti kafea-pijano hrkanje sa kauča.za veče u pozorištu na poznatoj komedijilaganoj šetnji gradom […]
ti si retardiran i glup zato jesi moj gradnikad me nemoj napustitivodi me lelujavu i pijanu na moj zadnji bus prepoznajem ga po jedinstvenom smradu nepostojećoj klimiojkačama na plejlisti grade mojvolim te volimšta evropa francuska šta berlin štati imaš najljepše oči tako me temeljno svlačiš poljubi mi koljena modrim ulicamati […]
Da li je ta željada neko ispravi greškeučinjenelutajući u polumraku roditeljstvatoliko jakada ne prezamo od opasnosti Da neko može da otuđi to dete da ga ogradi od nasi odvedeu mračne podzemne prolazeu tajne i strašne prostoreu kojima je stahod toga što se dogodiloi ko je to učiniovećiod ljubavi koja ih […]
Još uvek nismo naučili da plivamoa o letenju ćemo na letoVažno je da negde idemoU mrak, ili ispod kišobranaU rov, ili pod voduBitno je da je u džepuJos jedno pismo, I pili smoI pismo, kada sam slabo čitaoPo gresima se prepoznajemoI na dlanovima nam čitajuOči jednookog što je praćkom sjebanTaj […]
Osjetim prazninuUtihlih korakaNema onog toplog pogledaPrisutnosti koja ispunjava Smijehom mi se vraćašPjesma te dočaravaHrapavim rukamaDržiš prvog sina Spomen tvog počivalištaTijelo uznemiravaDok kroz životTvoj trag nosim Bol počiva. Neven Lastro
Mirišu Božićni ručkovi, dok se trese zemlja Sa susednom Miriše i barut i sve svetli. I miriše ugašen duvan Na pepeo. I čuju se opet Svetle njihove boje I vidi se da su tri zvezdeNepotrebne. I vidi se lomača gdegori Hrastovo drvo Kao da ju jeste munja udarila I miriše […]
Bilo je to kao da se neizlečivost ostvarila:Užas je bio na vrhuncuU isto vreme kad i očaji neprebol.A to se širiloNa čitav život moje duše u budućnosti. Bog tada beše postao nepronalaziv.Bila je jedna crna tačkaU koju se slila moja sudbina. I počivala tamoSleđenaSve dok se vremenaNisu upila u apsolut. […]
Sve što znaš o meni suSlovaNanizana na tastaturi telefonaMisliIzbačene u etar bez mnogo razmišljanjaPorukeUpućene izmišljenim prijateljima PodrugivanjaI dodvoravanjaI samo jedan mali prozor na vrhuSa koga se ne smeši ničije liceVeć samo ukrštene linijeKao boreIli kao dlanKoji ti pružam Aleksandra Leković U Beogradu, 2020.
Udara na prozore pećine, Svetinjom je prijatelji zovu Ja sam gore i slušam kako pucaju Rešetke I prozori za njima. Udara na tabane za tabanjanje Šetanjem ga prijatelji zovu Ja sam dole, i gledam kako se kotrljaju Lišće I maske među njima. Maske. I lišće među njima. Marko Jovanović