Najrađe bi je prodali đavolu, ali poneko se još pita.
Najrađe bi joj popili vodu, pomalo se otima, pa ustuknu.
I sva bi joj sela čovjekoliki sravnili, tako im se hoće.
Još malo će i sama od sebe popadati.
Više i nema krovova koji se dime.
Možda ima jedan.
Onaj stari, dobri, tinjajući.
I ono okno što je svitac kad je noć.
Odvukli ih na beznadne puteve.
Pa im zajazili vode i utrnuli fenjere.
Zakočili vodenice, ubacili sipac.
Nekome je stalo da tu nikog ne bude.
A kad nikog ne bude-biće vode.
Ledeni mrtvi bezdan narašće kao tumor iz kamenovane rijeke.
*******
Oba iz Morače.
I oba vele:
–Bolje je da je nema.
Još i nazdrave što je, može biti, neće biti.
–Šta će nam rijeka—u jedan glas—od koje nema interesa…
Pa je pretvore u kilovate.
I onda se slade.
–I šta će nam škola kad nema đečine—opet zajednički.
Kao da ne znaju da se u seoskoj školi seoski đaci rađaju.
–I šta će nam namastir kad nema…
I ja dodadoh:
–Boga.
A oni:
–Bravo ti ga, zemljače…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
