Jasan Pogled
Jedni su bili na jednoj strani Drugi su bili na drugoj strani Jedni su, zdvojni, dizali ruku do čela Drugi su, u grču, upravljali ruke u nebo Jedni su, u groznici, vikali Drugi su samo izvršavali naređenja Nije li vrijeme da prignemo koljeno Da izgovorimo stihove za pomirenje? Jedni su […]
Rođena kao Marija Magnolija, u jednoj od dvije posljednje katoličke porodice u starom dijelu primorskog grada, Urban i Piran, mater je nosila uvijek visoko uštirkane okovratnike, dokoljenice i suknje na brižljivo peglane falte babe Gospave, koja je podiže pod palicom samostanske discipline, u vječitom strahu da njena divlja, bujna ljepota […]
Gluva za brižnostiI nežnostiŠto mi poklanjajuSanjam crveno drvoNeko rumeno neboU praskozorjeZagrljena tuđom rukomostah u travikojom ti svakog jutra prošetašNe primetivši me Jasna Đurđić
Smrznuta umoromBledom rukomŠaram po zidovimaStare boljke Blesak reči štoRascvetale ostaše na kapcima Sklapam očida ih ne povredimOvako slepa i sama Jasna Đurđić
Utkano u tajnukoju prepoznajemkad krenempoznatim putemzaleđenog osmeha i srcau poznate predelegde deo mene ostaa znam oko plačljivoopet će sumnju donetida smo mogli svešto nismo danasovako sami i daleki Jasna Đurđić
U uglu dnevne sobe je moje majke svetilište Tu smo poređani sestra, klinci i ja I ja i sestra smo klinci I ja Sam i sestra i klinci.I zet je. U uglu dnevne sobe moje majke je Zigurat, pagoda, minaret, zvonik… Da ne nastavljam danabrajam Visine ogromne. U uglu moje […]
Nisu nas u vozove U nišane su nas. A nišane nas I dan danas. Marko Jovanović
Šta ako se poslednji put zagrcnem pred lepotom trenutka, dok vetar pomera zavesu a samoća na dlanu leškari. Hoću li se uplašiti? Možda krenuti u susrete nevična druženjima, svetu što se propinje i drhti oko mene. Neprepoznatljiva u ogledalu. I nju razmaženu, priprostu, drsku, koja mi nogu podmeće uvek kad […]
Ne volim noćOna to znaZato mi uporno dolaziranije nego drugimaŽuri besposlenakao da će me obradovatiA zna da ću jeugurati u zjenicučim dođei da će opetpokisla i prestravljenamoliti da izađe. Jasna Đurđić
Najzad sam ubio svog oca. Samotna zlatna kazaljka na modrom brojčaniku kule Moskovskog univerziteta pokazivala je minus četrdeset stepeni celzijusa. Saobraćaj je zamro. Ni ptice nisu smele da polete. Grad se skočanjio, poput ljudskih pihtija. Ugledavši svoj odraz u ovalnom kupatilskom ogledalu, ujutru sam ustanovio da mi je kosa na […]