Jasan Pogled
1 Ispod kičmene moždine svetastojimo kao pobuna činjenica. Oko kičmene moždine svetagradimo mišiće i telo pobune. Raskoraci civilizacije nas vukupo prašini metafizikepo tlu naših bičevanja. U naše reflektorske oči umetnostipilji zadnja misao sveta. U našu malobrojnost pilji jedna instalacijaofarbana u takozvanu savremenost. Po razdrljenosti našeg Suncaskaču Lorka i Dali i […]
Mariji Čudini Dolazekroz dvolično stakalce pudrijerekroz vatrene obruče okruglih slovaMarijini tigrovi Da je čuvaju od ukroćenih misliraskošne gladi i negovanog krznau skoku bez opomenecarska je to igra nesvarljiva Tada Marija mirno polaže glavuu čeljust mrakai predaje se svojim zverima Zorica Bajin Đukanović
Kad smo bili u Baru, onog tamo ljeta, pričao sam tio onoj tamo maslini.I ovog proljeća, ona tamo maslina, iz onog tamo ljeta,banula je u ovu ovdje priču.Barska maslina, rođena prije Hrista…A još rađa.A rođena prije Hrista…I sve tako, klati mi se u glavi kao staro zvono.Pa te pozovem telefonom.– […]
nedostaje mi škripa snegakristali vode, mrazpreko kojeg bih projuriopreskočio sve kranovedizalice u lucibez straha, pretrčao Dunavsve do KalafataLomaili još daljedo Konstanceuostalom kao i svi moji preciutekao bih od iskopanih rovovasa obe strane ulicemahnita kopitacrveno-zelene i crno-žute konjiceod srušenih brdagranice što se širi ka istokubetonskih urbanih monstrumau koje me uteruju nedostaje […]
Ostavila sampsesitnu nejačrazbacane stvarineokrečene zidove Ostavila samdevojku što se tražiopsesivnog slušača zvukovapolomljeno cveće iz prevrnute saksije Ostavila samnedovršeni ručakpunu sudoperui razvučenu dasku za peglanje Obukla samispeglanu haljinunašminkala rumen na licei sjaj na tanke usnei otišlanegde dođavolagde mogu da se pravimda sve onoostavljenonisam ja Aleksandra Leković
Viktor FranklJe jedan od retkihČije knjige daju saveteKojima mogu da verujemBio je psihologI preživeo je koncentracioni logorGovorio je o zverstvimaI najnižim ljudskim porocimaAli je pominjao i oneKoji su uprkosSvakoj logici tog paklaZadržali ljudskostU sebiŠto je po njemuI po meniNajveće čudoS obzirom da mu je životSvakog trenutka visio o koncuI ništa […]
Uhvatim ti stidak u dnu pogleda…Kao stidljivu ribicu što izlazi na površinu.Namreška ti oko.Osjetim ti ga i u grudima.Kao pile kad prokljuvi, pa se začudi roždestvu.Tada nijesi samo moja.Skidaš i minđušice.Pripadaš nekome, a taj neko sam slučajno – ja… Boris Jovanović Iz knjige Mala moja Izdavač – Povelja Kraljevo
Da živim samasa posla bih se vraćalapolakokorak po koraknekim okolnim putevimai bacila bih torbu pored vratai cipelei pržila bih jaja za večerusvakog danaa onda samo ležalai gledala u zavese koje lelulajudok pada noćI čekala bihtaj trenutakpre nego što se upaleulična svetladok je još pomalo dani sve je mogućei boli me […]
Hvatam one gornje grane i savijam ih tebi.U sebi pjevušim:Višnjičica rod rodila, od roda se…Stojimo na zelenim plastičnim stolicama.Malo-malo, izgubimo ravnotežu.I poletimo u plitki ambis.Ti puniš crvenu, ja zelenu koficu.Grane se gibaju, treskaju…Pićemo sok od višnje u kasnu jesen, dok novembarska kišazapljuskuje prozore kao da smo na korabljici…Ti ćeš hvaliti […]
(Isječak iz rukopisa romana) Kad je završio sa kupanjem i plutanjem na površini vode, Nusret je polahko izlazio iz mora. Koračao je u kupaćem šorcu i prvo što se vidjelo iz daljine njegova je smeđa kosa i bijelo lice. Potom se ukazao vrat a onda i torzo, stomak, kukovi pa […]