Piše: Momčilo Đorgović
Čedomilj Mijatović : Uspomene balkanskog diplomate
Izdavač: Radio Televizija Srbije, RTS, 2008
U proteklih dvadeset i pet godina gotovo da nije bilo ambasadora velikih sila a da se nije na neki način “mešao” u unutrašnje stvari i dve Jugoslavije i Srbije. Najuzdržaniji su bili francuski i nemački (izuzev Andreasa Cobela), a do Aleksandra Aleksejeva, ruski ambasadori u medijima i javnosti su bili nevidljivi. Tako da ni aktuelni ruski ambasador Aleksandar Čepurin nije uradio ništa što do sada u Beogradu nije bilo uobičajeno, bio bi to faux pas u nekoj stabilnoj i vojno svrstanoj zemlji.
Kako je država bivala slabija, društvena i privredna destrukcija dublja, težina i uticaj ambasadora su se povećavali. S obzirom na njihovu važnost u kreiranju naše sudbine spolja, u Nedeljnom telegrafu sam još pre 15 godina pokrenuo seriju razgovora sa njima, što do tada nije bila praksa u beogradskoj štampi. Prvi ruski ambasador koji se preko Nedeljnog telegrafa predstavio i fotkom i rečima javnosti “male Jugoslavije” bio je Aleksandar Aleksejev. Čim je prispeo, svež i dinamičan, krenuo je i sa širokim otvaranjem vrata ambasade za prijeme raznolikog sveta iz cele Srbije.
U tom prvom intervjuu, nekoliko meseci posle atentata na Zorana Đinđića, Aleksejev je rekao da Rusija nema ništa protiv da uđemo u EU, ali ne i u NATO, i da se ne slaže sa daljim fragmentizovanjem Balkana. Treći imperativ se nije održao, pošto se ubrzo Crna Gora izdvojila iz savezne države, a Kosovo je odvojeno od Srbije. Ali, prva dva imperativa do danas isticali su i njegovi naslednici – Aleksandar Konuzin i Aleksandar Čepurin. Dakle, ništa novo, kao što ni tri poslednja ruska ambasadora u Beogradu nemaju “nova” imena, već su sva trojica – Aleksandar. Razlog što se oko Čepurina digla prašina verovatno je odjek događaja u Ukrajini, ili se iza leđa šire javnosti odvija proces sa kojim nije upoznata, ili se smatra da je sa uključivanjem u Južni tok vojno opredeljivanje Srbije, ili neopredeljivanje, okončano.
Inače, o odnosu ruskih diplomata i Srbije u modernom dobu mogla bi se napisati čitava knjiga. Između bratske ljubavi, političke igre i interesa vrlo često nije bilo ekvivalencije, štaviše, međusobno su se uslovljavali i instrumentalizovali. Rusija je ponekad bila ljuta na Srbiju, Srbija se u trenucima kada joj je bilo najteže osećala izneverenom od Rusije. Srbija se velikom bratu divila, ali i pribojavala njegove surove nemilosti, a Rusija je smatrala da je Srbija nezahvalna, nepouzdana, upravo kao što je Čepurin metaforisao – razmažena, zahtevna i nestašna devojka. Laskavi kompliment je poređenje sa devojkom a ne sa babom. Poželjnija je namiguša nego namćor. A dokazano je da se te vesele spretnije i bolje udome nego čestite i smerne.
Priča o velikom i malom bratu je svuda ista. Poređenje nije adekvatno, ali i Amerika se prema Britaniji ponaša prema zahtevu interesa a ne imperativu srca. Jednog Džona Majnarda Kejnsa umalo nije oborio infarkt kada je u Vašingtonu pokušavao posle Drugog svetskog rata da izdejstvuje oproštaj ratnih kredita Britaniji. Milost je bila limitirana, Albion je i sa olakšicama grcao u dugu i teško obnavljao privredu, a Kejnsu je srce još više oslabilo i ubrzo je, ogorčen na braću, umro.
Poznato je koliko je nerazumevanja i natezanja bilo između Karađorđa i ruskog konzula Rodofinikina, čiji izaslanik u prvom susretu sa voždom umalo nije bio isečen, pa se iz te diplomatske misije vratio polumrtav od straha. Karađorđu se nije svidelo kako je bio obučen, gizdavo i skupo, po carigradskoj modi. Vožd je očekivao od Rusije municiju i oružje i bio je preneražen zahtevima pametnog i duhovitog Rodofinikina da mora što pre da nauči kako da upravlja zemljom, da uredi vlast i sebe ograniči u njoj. Srpska očekivanja i ruska balkansko-bliskoistočna politika od početka su se razilazili. Mala Srbija je zahtevala veliko mesto pod suncem, ogromna Rusija joj je pronalazila ono mesto koje je odgovaralo njenim strateškim interesima. Štićeniku su konzuli, ambasadori i vojni izaslanici jasno stavljali do znanja da mora da sluša, ali ni Knez Miloš nije hteo da dozvoli, kako je vikao, “da svaki Rus drma Srbijom”. Knez Mihailo je zaveo dvorski protokol upravo da mu ruski konzul ne bi upadao bez najave kada bi mu se prohtelo, a ukoliko bi bio ljut, u besu i sa vikom, treskao bi vratima kneževog kabineta.
Srbi se rađaju kao rusofili, ali ipak ne idu tako daleko da bi rado pristali da ih Rusija upije i preobrazi u Ruse – napisao je Čedomilj Mijatović u Uspomenama balkanskog diplomate. Knjigu je pisao i izdao na engleskom 1917, preveo je i priredio istoričar Slobodan G. Marković, a 2008. objavila je Radio-televizija Srbije u ediciji Rara, koju uređuje Nikola Mirkov. Čedomilj Mijatović je još jedan pripadnik plejade evropski obrazovanih srpskih intelektualaca, iz za nas izgubljene generacije. Slobodan G. Marković je ustvrdio da je bio “osoba velikog ugleda i brojnih dostignuća”. Samo diplomatijom bavio se preko trideset godina. Poput mnogih drugih značajnih i kulturnih, i on je skrajnut iz našeg sećanja. Uspomene su pisane izvanrednim književnim stilom, vrlo retkim kod naših publicista, memoarista, pa i istoričara. Osebujna ličnost, dugog i zanimljivog života, Mijatović privlači i svojim doživljajima i interesovanjima koja su se kretala od prirodnih nauka, istorije, finansija do religije i okultnog. Za okultno, pored uticaja majke i sredine, bio je u duhu vremena ondašnje Evrope – vrlo su popularni bili Madam Blavacki i Alister Krouli.
Mijatović je imao mnogo različitih doživljaja sa ruskim diplomatama, i izvanredan je svedok u priči o njihovom odnosu prema Srbiji. Nije bilo, međutim, samo njihove ambivalencije prema nama, već postoji i naša prema njima. Mijatovićeva ocena da je većina Srba “čvrsto rusofilska” svakako je aktuelna i danas, ali od 19. veka kada se srpska elita ugospodila, ona nije izbijala iz zapadnih banja i odmarališta, od Bad Gaštajna do Bad Homburga, Sent Morica i Evijana. Koliko znam, niko nije išao na odmor u Odesu ili na Jaltu, a i srpska emigracija i gastarbajteri su na Zapadu, kao i većina mladih koji odlaze, a ne u Moskvi. Mijatović navodi primer kada su 1867. na Etnografskoj izložbi Slovena u Moskvi ruski lideri panslovena predložili da svi slovenski narodi prihvate ruski kao svoj književni jezik. Česi su nejasno odgovorili, Bugari su se potpuno saglasili, a Srbi su jedini potpuno i jasno odbacili taj predlog. Danas se u Srbiji više znaju i govore NATO jezici nego ruski. Ali i danas stoji Mijatovićeva opaska da svaki Srbin oseća gotovo lični ponos usled veličine i moći Rusije. Ima i državnih kancelarija na čijim je zidovima fotka Putina, solidno uramljena i zastakljena.
Odnosi Srbije sa Rusijom, ističe Mijatović, odvijali su se na tri nivoa. Komunikacija sa najvišim, carskim, nije bila frekventna. Na terenu su odlučivale ruske diplomate, regionalni predstavnici, često su bili generali. Mijatović pominje “ličnu strast generala Ignjatijeva”, ambasadora u Carigradu, koji je podsticao “pobugarčenje” Makedonije i Stare Srbije. Na njegov je podsticaj, iako nespremna, Srbija objavila rat Turskoj 1876. godine i izgubila ga. Od katastrofe je spaslo uplitanje ruskog cara. Sledeće godine je opet zaratila da bi omogućila ruskoj vojsci da pređe Balkan. I za to savezništvo, Srbija je umesto da, kako je očekivala, bude obradovana nagradom, u San Stefanu, mirovnim ugovorom bila šokirana. Rusija je podržala stvaranje Velike Bugarske. Na Berlinskom kongresu ruski izaslanik grof Šuvalov je rusofila a austrofoba Ristića poslao austrougarskom predsedniku vlade, grofu Andrašiju, da mu pomogne da Pirot i Vranje ne pripadnu Bugarskoj.
Srbija je stalno bila između dve vatre: Austrougarska je svojim zahtevima gurala u naručje Moskve, a Rusija je čestim zanemarivanjem i arogantnom igrom na svojim interesima gurala u savez sa Bečom. Često je Austrougarska više poštovala međusobne dogovore nego Rusija. Kralj Milan je sa Franjom Josifom mogao da se sretne kadgod je hteo, što nije bio slučaj i sa ruskim carom.
Mijatović opservira još jedan, vrlo bitan, kontakt Srbije sa Rusijom, o kojem će i Jeljcin posle sto godina da piše u svojim memoarima: a to je “nezvanična” Rusija. U Mijatovićevo vreme bili su to vođi slavenofilske stranke; u Jeljcinovo “nezvanična” Rusija koja je sarađivala sa Miloševićem i ohrabrivala ga bila je sastavljena od lidera nacionalnih stranaka i generala ruske armije. Mijatović piše:”Nezvanična Rusija je bila pod utiskom da Rusija posle poniženja na Berlinskom kongresu mora da se pripremi, i u narednih deset godina objavi rat Austriji, a da politika Srbije mora da se oblikuje u pravcu ove mogućnosti. Mi nismo bili skloni da dozvolimo da politiku Srbije vode neodgovorni članovi slavenofilskih komiteta Moskve i Petrograda”. A Jeljcina je, dakle, zvaničnu Rusiju, Milošević naročito ljutio zbog veza sa “nezvaničnom” Rusijom, kojoj je ruski predsednik morao da čini ustupke, kao što je bio, recimo, simbolični juriš ruskih trupa iz Bosne na prištinski aerodrom, a da bi se pokazalo da ni Rusija, niti Srbija nisu ponižene. Po mišljenjima i Jeljcina i Blera, svet je tada bio na ivici trećeg svetskog rata.
Aleksandar Aleksejev u Beogradu se ponašao kao ozbiljan i odgovoran diplomata, sa odmerenim i uravnoteženim izjavama. U društvu Cece Ražnatović preko njegovog lica bi se širili srdačni osmesi i u očima dečačka toplina, ona je bila i rado viđen gost u njegovom domu. Aleksandar Konuzin, i sada Aleksandar Čepurin u drugom su stilu i podsećaju na ruskog poslanika u Beogradu Persijanija, kako ga opisuje Čedomilj Mijatović. Bio je vrlo privlačna ličnost, ali je imao i neobičnu naviku zbijanja šala i smejanja tokom najozbiljnijeg razgovora – “on se naprosto nasmejao na moju smelost u očekivanju da će Rusija promeniti svoju balkansku politiku… i da ubuduće neće biti majka Bugarskoj a maćeha Srbiji”.
I Aleksandar Čepurin je prošle nedelje bio nasmejan i ironičan dok je, bez obzira na način izražavanja, govorio istinu – da je car go. Zvanična Srbija mu nije imala šta prigovoriti, dobro je znala da je u pravu. Od njegovog tona je u javnosti pokušano da se napravi diplomatski skandal, mada je Čepurin, kao što je to pre njega i Konuzin, koristio poznati način izražavanja iz ruskog folklora, a i književnosti (recimo kod Gogolja, Čehova). Slične humorističke akrobacije bile su svojstvene Hruščovu i Jeljcinu.
U narodnoj tradiciji postoji lik spadala, sprdala, lakrdijaša koji na narodnom trgu uz šegu razobličava licemernu stvarnost – to je Petruška (ponegde i Crni Peter). Smeje se i kikoće, izvaljuje kalambure, parodira, imitira, često je u rečniku skaredna i bogohulna, pa razveseljava narod veselom pričom o tužnim ili strašnim temama. O toj kulturi karnevalizacije i hronotopu parodije Bahtin je napisao knjige, a Stravinski predivan balet – Petruška.
Smeh i šala ruskog ambasadora u Beogradu, skok Petruške u vašarskoj vrevi, su satira o konfuznoj stvarnosti i neodlučnoj politici. Na trgu pred svima Čepurin-Petruška burleskno je strgao maske onih koji su se ušuškali verujući da su nevidljivi i onih koji su smatrali da ih vizantinizam čini mudrim i uspešnim u igri Da, zapravo ne i Ne, zapravo da. Obešenjački i lukavo je podsetio Srbiju da se zanela u devojačkom a ne muškom, zanatu, i da joj je, kada je već žena, došlo vreme za udaju.
