Imam samo jednog neprijatelja. Nikada neću saznati na koji način je mogao da se uvuče u moju kuću u noći četrnaestog aprila 1977. Morao je otvoriti dvoja vrata: tešku uličnu kapiju i ulazna vrata moga maloga stana. Upalio je svetlost i probudio me iz jednog mučnog sna koga se ne sećam, ali u kome je bio neki vrt. Ne podižući glas, naredio mi je da ustanem i smesta se obučem. Odluka da budem ubijen bila je već doneta, a mesto pogubljenja nalazilo se prilično daleko. Nem od straha, izvrših naređenje. Bio je niži rastom, ali jači od mene, a i mržnja mu beše dala svoju snagu. Posle toliko godina nije se bio promenio: samo nekoliko srebrnih vlasi u crnoj kosi. Bio je ozaren nekom vrstom mračnog oduševljena. Uvek me je mrzeo, a sada će me ubiti. Mačak Bepo nas je posmatrao iz svoje večnosti, ali ništa nije učinio da me spase. Kao ni tigar od plave keramike iz moje spavaće sobe ili čarobnjaci i duhovi iz svezaka Hiljadu i jedne noći. Želeo sam da uzmem nešto sa sobom. Zamolih ga da mi dozvoli da ponesem jednu knjigu. Da sam izabrao Bibliju, to bi bilo suviše providno. Od dvanaest tomova Emersona moja ruka izvuče jedan, nasumce. Da ne bismo pravili buku, siđosmo niz stepenice. Brojao sam svaku stepenicu.
Primetih kako pazi da me ne dotakne, kao da bi se od dodira mogao zaraziti.
Na uglu ulica Čarkas i Majpu, prekoputa manastira, čekala nas je zatvorena kočija.
Ceremonijalnim gestom, koji je predstavljao naređenje, on mi dade znak da se popnem prvi. Kočijaš, koji je već znao naše odredište, ošinu konja. Vožnja je bila vrlo spora i, kao što se moglo pretpostaviti, protekla je u tišini. Uplaših se (ili se ponadah) da će biti beskrajna. Noć je bila puna mesečine, vedra i bez daška vetra. Na ulicama nije bilo žive duše. Kočija je promicala pored niskih, potpuno jednakih kuća koje su stajale kao stražari.
Pomislih: već smo u južnom predgrađu. Visoko u tami opazih sat na kuli; na svetlom disku nije bilo ni cifara ni kazaljki. Nismo prošli, ako se ne varam, nijednom avenijom.
Nisam se plašio, niti sam se plašio da se plašim da se plašim, niti sam se plašio da se plašim, na beskonačni način Elejaca, ali kad se vrata kočije otvoriše, zamalo što ne padoh silazeći.
Popesmo se uz neke kamene stepenice. Naiđosmo na neke neobično ravne travnjake sa mnogo drveća. Odvede me do podnožja jednog drveta i naredi mi da legnem na travu, poleđuške, prekrštenih ruku. Iz tog položaja videh jednu rimsku vučicu i shvatih gde se nalazimo. Drvo moje smrti bio je čempres. Nehotice ponovih čuveni stih: Quantum lenta solent inter viburna cuppresi.
Setih se da lenta, u ovom kontekstu, znači savitljiv, ali listovi moga drveta nisu bili nimalo savitljivi. Svi su bili jednaki, kruti i sjajni, i sačinjeni od mrtve tvari. Na svakom je stajao po jedan monogram. Osetih gađenje i olakšanje. Bi mi jasno da se, ako učinim veliki napor, mogu spasti. Spasti se, a možda njemu doći glave, jer, zaslepljen mržnjom, on nije obraćao pažnju na sat i čudovišno granje. Skinuh svoj talisman i zgrabih travu obema šakama. Videh prvi i poslednji put kako sevnu čelično sečivo. Probudih se; moja leva ruka dodirivala je zid moje sobe.
Kakav čudan košmar, pomislih, i ubrzo utonuh u san.
Sledećeg dana otkrih prazno mesto u polici sa knjigama; nedostajao je tom Emersona koji je bio ostao u snu. Desetak dana kasnije rekoše mi da je moj neprijatelj izašao iz kuće jedne večeri i nije se vratio. I nikada se neće vratiti. Zatvoren u mom košmaru, nastaviće da sa užasom otkriva grad slepih časovnika obasjan mesecom koji nisam video, lažno drveće koje ne može rasti i ko zna šta još.
Horhe Luis Borhes
