1. Uvod
Jedna od najznačajnijih tema celokupnog opusa Karlosa Fuentesa (Carlos Fuentes), meksičkog pisca, jeste istorija. Može se reći da je njegova opsednutost istorijom tolika da se ova tema provlači kroz sva njegova dela. Stoga, predmet ovog rada jeste predstavljanje jedne od ideja koje ovaj meksički glasnogovornik zastupa u pogledu istorije, na konkretnom korpusu koji čini delo Narandža (El Naranjo). Data ideja odnosi se na ciklični karakter istorije, a samim tim i vremena. Ova ideja svrstava se u jednu od najznačajnijih odlika takozvanog novog istorijskog romana (nueva novela histórica), koji se javlja u doba postmodernizma, a svoj procvat u Latinskoj Americi doživljava sedamdesetih godina prošlog veka. U tom smislu, jedan od najpoznatijih teoretičara novog istorijskog romana, Seimor Menton, kao jednu od njegovih odlika navodi ciklični i istovremeno, paradoksalno, nepredvidivi karakter istorije (Menton 1993: 42). Cikličnim prikazivanjem istorije u novom istorijskom romanu ukazuje se na neophodnost preispitivanja zvanične verzije istorije, kako bi se ova otvorila ka sadašnjosti i na taj način dovela do njene promene.
Preispitivanjem istorije u novom istorijskom romanu dovodi se u pitanje njena tradicionalna paradigma i ukazuje se na njenu neprimerenost. Naime, u vekovima koji su prethodili dvadesetom, istorija se upravljala konceptima objektivnosti, univerzalnosti, razuma, istine, intelektualizma, providencijalizma, kao i potpunim poverenjem u mogućnost uspostavljanja uzročno-posledičnih veza među istorijskim događajima. Shvatana je kao proces usmeren ka jednom jasnom cilju, sveukupnom progresu čovečanstva, koji je, konkretno prema shvatanju prosvetiteljstva iz XVIII veka, bio neminovan, s obzirom na to da je čovek viđen kao razumno biće kojim upravlja njegov racio (Vidal Himenes 1999: 19). Međutim, zaključci do kojih se došlo u XX veku pokazali su da istorija nikako nije objektivna, budući da istorijske činjenice ne govore same za sebe, već su uvek interpretirane, odnosno sagledane iz određene perspektive (Berk 1996: 296). Stoga se u novom istorijskom romanu nameće potreba njenog kritičkog preispitivanja, koje se vrši, između ostalog, putem ukazivanja na kružnost istorije, čime se negira već navedena pozitivistička i optimistička ideja progresa i pokazuje da su promena i napredak samo privid.
Paćeko (2001: 207) zapaža da pisci novog istorijskog romana, u koje se može ubrojati i Karlos Fuentes, u svojim delima vrše kritičku reviziju prošlosti, da bi na taj način razjasnili sopstvenu sadašnjost. Isto zapaža i Hačion (1996: 155), koja ove romane definiše terminom istoriografska metafikcija (historiographic metafiction), navodeći da u romanima koji se bave preispitivanjem istorije iz postmodernističke perspektive ne dolazi do nostalgičnog povratka ka prošlosti, već do njene kritičke prerade. Cilj ponovnog razmatranja sadržaja iz prošlosti, jeste da se, putem upitnosti i demistifikacije, dođe do promene (Hačion 1996: 37). Navedene ideje nalaze se u srži Fuentesovih dela.
Kako sam navodi, jedan od njegovih osnovnih ciljeva jeste da ukaže da se prošlost nije završila, da uvek iznova mora da bude izmišljena, kako nam sadašnjost ne bi izdahnula na rukama (Fuentes 2005: 155). Ponovnim osvrtanjem na prošlost, ukazivanjem na njeno ponavljanje, Funtes nastoji da sopstvenom, meksičkom narodu ukaže na mogućnost izgradnje jednog novog, heterogenog i vazda otvorenog identiteta, koji se nalazi u stalnom procesu promene i izgradnje. U Fuentesovoj koncepciji pisac je, upravo zbog rečenog, viđen kao arheolog koji iz istorijskog diskursa iskopava laži, otkriva nesreće i pokušava da na taj način izleči amneziju svog naroda, pružajući mu mogućnost da se legitimiše (Lopes Gonsales 2011: 20). U njegovoj koncepciji istorije preovladava mišljenje da se prošlost događa upravo u ovom trenutku i da može biti najveća novost od svih (Fuentes 1990: 80).
Fuentes je u više navrata jasno davao do znanja da u njegovoj misli preovladava ciklično shvatanje istorije. U jednom intervjuu (1981) on naglašava da odbija da prihvati koncepciju linearnog vremena koju nameće Zapad, budući da je čvrsto vezan za cikličnu koncepciju koja je poreklom iz indijanskih religija. Istoriju poima kao pokret smerova i sredstava, u kojem su etape progresa praćene etapama zaostajanja i tako čine ciklični ritam u kojem se smenjuju civilizacije, premda nikada identične, ali uvek noseći trag prethodnih. Ovakvo shvatanje vremena, koje se kreće u obliku spirale, izvedeno je iz Vikove teorije (Giambattista Vico), kako to Fuentes ističe u datom intervjuu (1981).
Ono ukazuje na postojanje istorijskih konstanti. Radi se o trenucima u kojima se prošlost i budućnost sjedinjuju u sadašnjosti, da bi se na taj način pokazalo da je sve sadašnjost, a da je prošlost ništa drugo do proročanstvo budućnosti (Fuentes 2005: 155).
2. Narandža i kružni karakter istorije
Jedno od dela koje je prožeto Fuentesovim cikličnim shvatanjem istorije jeste i roman Narandža. Premda pojedini kritičari posmatraju ovo delo kao zbirku sačinjenu od pet priča, te se u svojim istraživanjima ograničavaju na njihovo izolovano izučavanje, u ovom radu slediće se shvatanje koje je iznela Egan (2006: 314‒331), a prema kom Narandža predstavlja primer složenog istorijskog romana, sazdanog od pet poglavlja, koja se mogu čitati i nezavisno. Sve priče ili poglavlja međusobno su povezane putem naslova, s obzirom na to da je motiv narandže ili njenog semena upravo ono što ih spaja. Međutim, pored motiva narandže, osnovna spona između priča jeste i tema istorije.
Delo je prvobitno objavljeno u Meksiku 1993. godine pod nazivom Narandža ili krugovi vremena (El naranjo, o los círculos del tiempo), da bi posle pet meseci bilo ponovo objavljeno iste godine, u Madridu, ali sa promenjenim naslovom koji je glasio jednostavno Narandža (Kang 2011: 2). Narandža čini sastavni deo Fuentesovog Doba vremena (La Edad Del Tiempo), unutar kojeg su njegova dela svrstana u šesnaest ciklusa. Naslov ovog maestralnog projekta je veoma simboličan. Preko njega se aludira na istorijsko vreme koje se večito kreće između velikih potresa, ali i na vreme velikih mitova u kome svako uništenje podrazumeva i ponovno rođenje (Ovijedo 2002: 316). Fuentes naslovom upućuje na mit večitog povratka (eterno retorno), koji podrazumeva da se svet periodično obnavlja, da konstantno dolazi do smene uništenja i stvaranja (Ordis 2005: 119). Narandža je smeštena u ciklus koji je naslovljen Vreme osnivanja (Tiempo de fundaciones). Prema Riosu (1996: 236), u ovom romanu prikazani su različiti vremenski krugovi, koji čitaoce neminovno vode na početak i na ponovno osnivanje kojem nema kraja. Selorio (2008: 94) u sličnom maniru zapaža da Narandža priziva mit večitog povratka i ukazuje na kružno ponavljanje vremena, zbog čega, stavljajući je u ciklus Vreme osnivanja, Fuentes sugeriše da će zasigurno doći do novog stvaranja.
Naslov dela koje je predmet interesovanja je veoma simboličan, čak i kada se izostavi drugi deo, odnosno krugovi vremena. Sama odrednica krugovi vremena implicirana je u okruglosti narandže, koja je poput Sunca ili sfere, što čini da zapazimo da postoje ciklusi koji se, poput onih prirodnih, stalno ponavljaju. Međutim, i na osnovu strukture romana možemo uočiti da se Fuentes najpre vraća u prošlost, da bi nas potom stavio u sadašnjost i pokazao elemente ponavljanja koji omogućavaju da se zamisli budućnost. Roman započinje pričom ili poglavljem „Dve obale” (Las dos orillas), smeštenom u doba Kortesovog (Hernán Cortés) osvajanja Meksika, da bi nas zatim kroz priče „Konkistadorovi potomci” (Los hijos del conquistador), „Dve Numansije” (Las dos Numancias), „Apolon i kurve” (Apolo y las putas), Fuentes doveo do priče koja je naslovljena „Dve Amerike” (Las dos Américas). Data priča obuhvata vreme od petsto godina, od Kolumbovog otkrića Amerike, dakle od 1492. godine, do devedesetih godina prošlog veka, i kazuje nam, kao i prva priča, o osvajanju, ali u savremeno doba. Time je Fuentes načinio pun krug od 1492. do 1992. godine, kako bi pokazao da se u sadašnjosti događa ono što se već dogodilo u prošlosti, samo prilagođeno novom kontekstu.
3. Globalizacija i progres kao metafore za novo osvajanje
Jedna od ključnih konstanti u istoriji, koje Fuentes pokazuje kroz Narandžu, jeste osvajanje. Ono se kroz istoriju čovečanstva ponavlja u jednom cikličnom ritmu u kojem jedan narod koji je nekada bio osvojen sa prolaskom vremena može postati osvajač ili pak može biti osuđen na konstantno trpljenje i stradanje. Tako je Ameriku osvojila Španija, no i nju samu su osvojili Rimljani, koji su krenuli u osvajanje iberijskih naroda sa istom idejom sa kojom je kasnije Španija krenula u osvajanje domorodačkih naroda ― civilizovati ih. Ta ideja se bazira na premoći jednog naroda u odnosu na drugi i večitoj podeli na oni i mi, gde „ONI, Španci, su narod grubijana, divljaka i varvara, koje mi, Rimljani, treba da izvedemo, svidelo im se to ili ne, na put civilizacije”2 (Fuentes 2000a: 99).
O rimskom osvajanju Španije, koje je sprovedeno kako bi Rimljani sprečili Kartaginjane da preko Španije dođu do Italije, i tako postanu najmoćnija svetska imperija, pripoveda istoričar Polibije od Megalopolja (Polibio de Megalópolis) u priči „Dve Numansije”. Polibije možda i najbolje može da dočara ciklično ponavljanje istorije, ako imamo u vidu da je živeo u tri sveta. Bio je najpoznatiji predstav- nik helenske istoriografije u aleksandrijskom veku, a ujedno i jedan od vođa protivrimskog Ahajskog saveza u Grčkoj zbog čega je pao u ropstvo Rimljana, koji su ga kao taoca odveli sa sobom u Rim (Đurić 2003: 692‒696). Međutim, po dolasku u Rim, premda talac, bio je te sreće da se sprijateljio sa porodicom Emilija Paula i postao mentor njegovog sina, a junaka priče „Dve Numansije”, Publija Kornelija Scipiona (Publio Cornelio Escipión Emiliano), sa kojim kreće u pohod na Španiju, tačnije Numansiju, i svedoči njenom osvajanju.
U priči „Dve Numansije” Polibije otkriva da se osvajanje ponavlja kroz čitavu istoriju čovečanstva, pri tom večito maskirano željom za navodnom civilizacijom. Dokaz za to je činjenica da su one iste Rimljane, koji su osvojili Španiju, na put civilizacije izveli Grci smatrajući ih ćosavim, divljim i varvarskim narodom (Fuentes 2000a: 100), upravo onakvim kakvim su oni kasnije smatrali Špance, a ovi domorodačke narode u Americi. Očigledno je da je osvajanje svojstveno svakom vremenu, ali izgleda i svakom narodu, od onog koji se smatra oličenjem civilizovanog, poput grčkog, do onog koji se smatra navodno zaostalim, poput domorodačkih plemena. Kako Fuentes (2000a: 40) u priči „Dve obale” otkriva, svaki narod teži tome da potvrdi svoju moć tako što će osvojiti drugi narod i nametnuti mu svoju kulturu. Tome su težili i Grci i Rimljani i Španci, ali i indijanska plemena, imajući na umu da su, u vreme španskog osvajanja, mnoga već bili osvojili Asteci, tako da samo osvajanje za njih i nije bila novina (Todorov 1998: 64‒65). O tome govori i Agilar (Jerónimo de Aguilar), pripovedač iz prve priče, brodolomnik i prevodilac Ernana Kortesa, navodeći da je za Tlaskalteke, jedno od indijanskih plemena, dolazak Kortesa predstavljao samo novo zlo sa kojim se trebalo izboriti, s obzirom na to da su se već uveliko borili sa Moktesumom (Moctezuma), vrhovnim vladarem Asteka (Fuentes 2000a: 25).
Osvajanje koje je sprovela Grčka nad Rimom, Rim nad Španijom, Španija nad Meksikom, samo je odraz u ogledalu jedno drugog. Taj odraz nam otkriva da, u takvom kružnom ponavljanju istorije, jedna polovina naroda uporno strada od druge, baš zbog toga što se radi o identičnim polovinama. Na to ukazuje Fuentes još jednom preko Agilara, koji, opisujući špansko osvajanje Meksika, govori sledeće: „Otkrio sam kralju Kortesove slabe tačke, kao što je donja Marina otkrila Kortesu astečke slabe tačke: podele, neslogu, zavist, borbu među braćom, koja pogađa kako Španiju tako i Meksiko: pola zemlje neprestano strada od druge polovine”3 (Fuentes 2000a: 21).
U svetlu rečenog, Fuentes (2000a: 113) preko Polibija kazuje da se smisao istorije sastoji „u našoj poduci da stoički podnosimo Fortunine zaokrete, pamteći nesreće drugih”4. Pamćenje kako tuđih, tako i sopstvenih nesreća, omogućava da se iz njih izvuče nauk i na taj način izbegne njihovo ponavljanje. Međutim, to što svaki narod uporno ponavlja greške drugih naroda sugeriše nam da se nesreće često zaboravljaju, što je možda i jedan od glavnih uzroka zbog kojih osvajanje i danas opstaje, premda u novom ruhu. Fuentes u pričama „Apolon i kurve” i „Dve Amerike” jasno stavlja do znanja da je kapitalizam, razvoj velikih multinacionalnih kompanija, širenje masovnog turizma, ništa drugo do jedan oblik osvajanja vođenog idejom civilizacije, u savremenom značenju, modernizacije, globalizacije i progresa.
Progres je usko povezan sa pojmom globalizacije, čiji vinovnici ‒ vlasnici i zastupnici multinacionalnih kompanija, turisti, mase, postaju novi osvajači. Fuentesov stav u pogledu globalizacije je prilično jasan, budući da ga iznosi u više prilika. On navodi da je globalizacija naziv za jedan sistem moći, koji je neminovno prisutan. Ovaj sistem ima dve strane – dobru i lošu. Dobrom stranom se može smatrati tehnološki i naučni napredak (Fuentes 2005: 77). Ipak, u dobroj je implicirana i njena loša strana, budući da se tehnološki i naučni progres kreću vrtoglavom brzinom, preteći da ostave za sobom sve one zemlje koje nisu u stanju da održe korak. Može se reći da su takozvane zemlje trećeg sveta, u koje se ubraja i Meksiko, ušle u proces globalizacije upravo zbog straha da ne budu zapostavljene, izbačene iz sveukupnog „progresa čovečanstva” (Fuentes 2005: 77). Prisvajajući ideju globalizacije, nisu činile ništa drugo do prihvatanja jedne nove kolonizacije. Uzimajući za ideju vodilju ideje razuma, uspeha, progresa, privatne svojine i opšte volje, Meksiko i Latinska Amerika pali su ponovo u ropstvo. Date ideje začete su u kulturi centra, u Severnoj Americi, i predstavljaju masku pod kojom se prikrivaju predstavnici buržoaske klase, propovedajući kao najvišu instancu opšti interes, a vodeći računa samo o sopstvenom. Kako to Fuentes (1971: 32) navodi, opšti interes za koji se zalaže kapitalističko društvo ima svoj naziv, zove se imperijalizam.
O globalizaciji i progresu koji prete da zagospodare svim delovima sveta svedoči Kolumbo u priči „Dve Amerike”. Na samom početku priče Fuentes predstavlja Kolumba koji stiže na do tada njemu nepoznatu zemlju, sam i ubog nakon pobune koju su protiv njega sproveli mornari (Fuentes 2000a: 197). Fuentes stvara apokrifnog Kolumba, koji, osim što stiže sam, pokazuje da je, za razliku od istorijskog, potpuno svestan svog otkrića. Zemlji koju je pronašao nadenuo je mitsko ime Antili, odlučujući da ne podeli svoje otkriće sa ostatkom sveta. Svoju odluku opravdava time što bi za Evropljane ona stvarnost na koju je on naišao bila potpuno neobjašnjiva. Budući da je već bila zagazila u Gvozdeno doba, Evropu je interesovala isključivo materijalna dobit.
Međutim, Antili nisu znali za Gvozdeno doba. Njeni stanovnici, plemeniti divljaci, živeli su još uvek u Zlatnom dobu, vremenu „kad je čovek vladao sobom neiskvarenog uma i u stalnoj potrazi za dobrim”5 (Fuentes 2000a: 203). Ono pred čim se nalazimo jeste svojevrsna predstava zemaljskog Raja, s obzirom na to da je reč o zemlji u kojoj vladaju čistota i dobrota. Međutim, postojanje raja moguće je sve dok postoji apsolutna sloboda, a sloboda nestaje onog trenutka kada zavladaju interesi i zagospodare dve reči „Moje i Tvoje” (Fuentes 2000a: 203), odnosno onog trenutka kada se javi pojam privatne svojine, do čije ekspanzije dolazi naročito u eri globalizacije.
Raj ili utopija koju je Kolumbo pronašao predstavljao je izraz evropske želje za bekstvom, za pronalaskom boljeg mesta za život gde bi sve moglo iznova da počne (Fuentes 2013: 55). Fuentesov Kolumbo je dokaz da se želja za bekstvom u utopiju, zemaljski raj, kao mesto koje pruža mogućnost bolje budućnosti, javlja uvek kada je društvo u dekadenciji, a upravo takva je bila Evropa krajem XV i početkom XVI veka. Poredeći svoj Raj sa Evropom, Kolumbo, misleći upravo na dekadentnu situaciju u koju je zapala, opisuje Evropu sledećim rečima: „Varoši ispalih creva, ovenčane izmetom /…/ Prosjaci, razbojnici, umobolnici, gomile što čavrljaju sa sobom /…/”6 (Fuentes 2000a: 209). Takvo je društvo koje je trebalo da civilizuje navodno divlji i varvarski narod koji je zapravo živeo u raju. Međutim, sama utopija sa sobom nosi i nemogućnost ostvarivanja ideala sreće i zadovoljstva, jer je utopija nepostojeće mesto (Fuentes 2013: 55).
U svetlu prethodno rečenog, Kolumbo nije uspeo da sačuva svoj Raj. Pošto je navodni progres neizbežan, nakon petsto godina došao je ka njemu. Sinonim za reč progres u priči o Kolumbu mogao bi da bude Japan, jer Fuentesov Kolumbo nije želeo da stigne u ovu zemlju, nije želeo da ide ka progresu, ali, kako kazuje, Japan, navodni progres, došao je ka njemu. Progres i modernizacija donose nove osvajače, a to su multinacionalne kompanije, parodično i groteskno oličene kroz „gospodina” Nomuru, tipičnog predstavnika savremenih preduzetnika koji teraju Kolumba da podeli svoj Raj sa ostatkom sveta, sa turistima, sa masama (Fuentes 2000a: 212). Njegov prirodni Raj postaje Raj INC, a ova potpuno neprirodna nalepnica označava da je Raj kolonizovan. Na ovaj način Fuentes daje na znanje da vreme i evolucija nisu suštinski ništa promenili u položaju ljudi.
Sam Raj može postojati samo dotle dok postoji sloboda, a Fuentesov Kolumbo i narod koji je hteo da sačuva izgubili su slobodu onog trenutka kada je njihov prirodni Raj komercijalizovan, kada je postao „Poslednje, Vrhunsko, Najekskluzivnije Mesto za Odmor na Planeti, Novi Svet /…/”7 (Fuentes 2000a: 214) kada je postao Raj INC nalik na tržni centar ili zabavni park. Novi Svet, koji je stvorila korporacija za XXI vek, trebalo bi da bude utočište, mesto gde ostatak sveta pokušava da zaboravi svoju bedu, tako što je komercijalizovana sama ideja utopije, koja je rečima pretvorena u mesto gde bi trebalo da se slije potrošačko društvo. Vredi zapaziti da u službi internacionalnih kompanija nisu samo ljudi, već i njihovo duhovno blago – reči, kojima je takođe nametnut jaram vlasti. U tom pogledu, Fuentes (1969: 89–90) konstatuje da se vrednost reči u potrošačkom društvu svodi na geslo putem kojeg se konstantno poziva na potrošnju. One služe da bi ubedile potrošača da što više troši, a njihov istinski smisao zamagljen je lažnim.
Lažnim smislom one, kako se može zaključiti na osnovu reči iz reklame, kao da ubeđuju da ne postoji bolji svet od onog kojeg one promovišu. Međutim, taj Novi Svet paradoksalno postaje isti kao onaj koji je Kolumbo ostavio iza sebe 1492. godine u Španiji. Budući da se istorija kreće u obliku spirale, bolja budućnost ne dolazi. Kolumbo se i lično uverio kakva je ta željena budućnost, koja će postati njegova sadašnjost identična onoj prošlosti koju je doživeo vekovima unazad. Beda, smrad, trulež, bog smeća i dalje je vrhovni. Potvrdu možemo naći u Fuentesovim rečima iskazanim kroz usta jedne Nemice koja saopštava Kolumbu kakva je situacija u svetu govoreći sledeće: „/…/ metropole na istoku i zapadu su na rubu propasti /…/ nasankali su te, tvoj raj je poslednji ispust za naše gradove /…/ kojima tumaraju nasrtljivci, ludaci, gomile što pričaju same sa sobom /…/”8 (Fuentes 2000a: 216).
Ona će reći Kolumbu da je ispunio svoju sudbinu, da je porobio i istrebio svoj narod, čime nam pokazuje da je samo osvajanje, koje se kružno ponavlja, neminovno. Pri tome, treba imati na umu da su fatalizam i neminovnost, kako Ordis (2005: 126) navodi, čvrsto vezani za ideju cikličnog vremena i večitog povratka, ili bolje rečeno za stvaranje utiska o večitoj sadašnjosti.
Kolumbo je, kao i njegov raj, kolonizovan tako što je postao Kolumbo-san. Osvojile su ga multinacionalne kompanije, ali prevashodno tekovine savremenog doba poput Koka-Kole i restorana brze hrane.
Pre bi se moglo reći da se, u ovom novom osvajanju, ne nalazimo pred okupacijom jednog naroda, već globalizacijom i mekdonaldizacijom, kako to primećuje Sebaljos (2007: 77). I sam Fuentes (1971: 26) je isticao ovu ideju, skrećući pažnju na opasnost koju sa sobom nosi nametanje zapadnjačkog kulturnog obrasca domorodačkim narodima, koji je doveo do toga da je ugroženo njihovo autohtono nasleđe, time što je na primer vrhovno božanstvo Kecakoatl (Quetzalcóatl) zamenjeno novim koje bi se moglo nazvati Pepsikoatl (Pepsicóatl). Novi osvajači jesu pukovnik Sanders, beloputih i bradatih obraza, zaštitni lik restorana brze hrane (Fuentes 2000a: 157) i internet koji čini da svet počne da liči na paukovu mrežu. U ovu mrežu upleo se i Kolumbo, gubeći prvobitnu slobodu, što se može zapaziti u sledećim rečima: „Opazio sam da je moj novi svet oplela paukova mreža i da sam ja sirota muva uhvaćena u njenom središtu /…/”9 (Fuentes 2000a: 214).
Japanci su, međutim, doneli i nešto više od savremene tehnologije. Doveli su nove kolonizatore, hrpu turista, privlačeći ih idejom povratka ka prvobitnom domu, stavljajući u lokale natpise koji glase „OVO JE VAŠ DOM DALEKO OD DOMA!”10 (Fuentes 2 000a: 156). Predstavnika novih kolonizatora nalazimo u priči „Apolon i kurve”. Radi se o turisti po imenu Vinsent Valera (Vincente Valera), koji stiže u Akapulko, simbol Raja INC, tražeći ništa drugo do utočište gde bi mogao da pobegne od svoje bede. On, kao i drugi turisti, ne dolazi u pohod osvajanja sa brodovima, konjima ili slonovima, već sa avionima, a njegovo oružje nisu puške, već dolari i, uopšte uzev, čitav kulturni model koji teže da nametnu zemljama trećeg sveta, kako posmatraju Meksiko (Fuentes 2000a: 157). Na taj način se dokazuje da je kulturna dominacija konstanta.
Masovni turizam i globalizacija, u svojstvu novih osvajača, uništili su svaki izraz autohtonog i načinili su čak i od umetnosti potrošačku robu. Valera govori o delu Garsije Markesa Ljubav u doba kolere ( El amor en los tiempos del cólera), koje je postalo bestseler. Ono je ujedno ovog turistu podstaklo da promisli o ljubavi u doba side, koja je zamenila koleru, tako tipičnu za Makondo (Fuentes 2000a: 162). U tom smislu i sida, kao globalna bolest, jeste još jedan u nizu osvajača koje je donela modernizacija, ali to je svakako i otuđenost. Umesto suživota u plemenu kakav je postojao u Kolumbovom raju, danas se suočavamo sa istinskom samoćom i otuđenošću, što možemo videti na primeru Valere koji se u diskoteci punoj ljudi oseća usamljeno (Fuentes 2000a: 150). U svetlu rečenog, sa punim pravom se možemo zapitati gde je tu progres. Turisti su izmenili pejzaž Kolumbovog raja. Ali ta promena, čini se, nije bila na bolje, nije donela nikakav progres, jer u Akapulku, čak i na vrhuncu turističke sezone, preovladava ljudska beda koju ne mogu da prikriju ni moteli, ni picerije, ni benzinske pumpe, sagrađene kako bi se udovoljilo novim osvajačima (Fuentes 2000a: 214). Slika Akapulka, izgrađenog tako da bude u skladu sa zahtevima XXI veka, verna je reprodukcija one Evrope koju je Kolumbo jednom ostavio iza sebe, budući da pred njegovim očima iskrsavaju „plaže koje zapljuskuju talasi govana /…/”11 (Fuentes 2000a: 217).
Pred takvom situacijom postavlja se pitanje kakav je položaj onih koji su ponovo osvojeni, a koje predstavnici multinacionalnih kompanija nazivaju urođenicima, domorocima, Indijancima (Fuentes 2000a: 213), dakle onih koji su već jednom bili podjarmljeni u doba španskog osvajanja Amerike. Odgovor na to pitanje pružaju i Kolumbo i Valera, pokazujući nam da je situacija slična nekadašnjoj, ako ne i gora.
Osvojeni su postali lokalna radna snaga u službi turista. Zaposleni su u hotelima kao recepcioneri, spremačice, a u njihovim pogledima i rečima oseća se gnev, prezir, mržnja i, ono što je najgore, ogorčenje zbog toga što su u potpunosti potčinjeni mehanizmima masovnog turizma (Fuentes 2000a: 216).
Najbolji prikaz osvojenih nalazimo u javnoj kući u koju Valera svraća, a koja je parodično nazvana Bajka (Cuento de hadas). U njoj Valera dobija priliku da sagleda drugu stranu osvajanja. Mušterije koje su tu okupljene dokaz su da osvojeni nisu ništa drugo do radna snaga. Radi se o kamiondžijama, taksistima, nosačima kofera (Fuentes 2000a: 159). Međutim, kao što je i očekivano, one koje zauzimaju centralno mesto jesu prostitutke. One su još jedne žrtve eksploatacije i novca koji je gospodar njihovog života. Ipak, Fuentes ih prikazuje u drugačijem svetlu, kao vlasnice jezika što ih čini superiornijim u odnosu na njihove osvajače. Kako to Valera kazuje: „Radilo se o prostačkom jeziku /…/ koji ih je, izgleda, ipak potvrđivao kao bića u neku ruku superiornija, gospodarice jezika nasuprot gospodarima novca, škropiteljke ’pristojnog’ jezika gospodina /…/”12 (Fuentes 2000a: 166). Kastriranje osvajača nije samo simbolično, nego i bukvalno. Jedna od prostitutki, osvojenih, zaista će kastrirati Valeru, turistu osvajača, nakon njegove smrti.
Ono što je od velike važnosti jeste da Fuentes pokazuje da su osvojeni, ili osvojene, i dalje vlasnici jezika, kastratorke, zbog čega je moguće da su istinski pobednici zapravo oni koji su pobeđeni, čime se potvrđuje kružnost istorije gde osvojeni postaju osvajači. Na kraju krajeva, one su te koje preživljavaju dok Valera, kao osvajač, umire.
Međutim, preživljavaju zahvaljujući onome što ih je naučio osvajač, zahvaljujući pecanju i njegovom polnom organu. Upravo zbog toga Fuentes osvajanje ne posmatra kao katastrofu, već kao mogućnost za obogaćenje sopstvene kulture. U slučaju osvajanja Meksika, Fuentes (1977) smatra da su osvajači odneli jedno zlato, ali da su ostavili drugo, njihov jezik, a upravo je jezik taj koji omogućava osvojenima da budu nadmoćniji u odnosu na osvajače. Ono što Fuentes (1992) teži da obznani jeste da rešenje problema potčinjenosti stranim vlastima leži u osnaživanju lokalnog, u osvešćivanju meksičkog čoveka u pogledu njegovog identiteta, koji se rađa iz susreta sa Drugim.
4. Zaključak
Dolazimo do zaključka da je ciklično prikazivanje istorije Fuentesu bilo neophodno kako bi na dati način uspeo da ponovo ispiše prošlost, preispita je i uspostavi dijalog sa njom u svetlu sadašnjosti, a sve ne bi li na taj način predvideo budućnost. Od čitaoca zavisi da li će ova budućnost biti drugačija i da li će uspeti da zaustavi destruktivne procese sadašnjosti. U poslednjoj priči, kojom se krug zatvara, sve je ponovo vraćeno na nulu, došlo je do novog uništenja, ali nada je preživela. Vraćajući se u Španiju, Kolumbo dolazi do sledeće konstatacije: „Vreme kruži poput struja i sve jedini i spaja /…/ Konstanta svih ovih premetačina ogleda se u bolnom kretanju naroda, iseljavanju, bežaniji, nadi, juče i danas”13 (Fuentes 2000a: 218). Ovaj španski moreplovac poneo je sa sobom seme narandže, koje je upravo simbol nade u bolju budućnost ili sadašnjost. Ono će omogućiti da sve iznova počne, da se započne novi krug, jer Kolumbo zaključuje: „Šta ću zateći kad se vratim u Evropu? Iznova ću raskriliti dveri svog ognjišta. Iznova ću zasaditi seme narandže”14 (Fuentes 2000a: 218). Time je pripovedanje u Narandži privedeno kraju u onom trenutku u kojem sve naizgled iznova započinje i u kom se pokazuje da sve što je bilo, jeste i biće. Sama činjenica da se Narandža nalazi u ciklusu nazvanom Vreme osnivanja, kao i Fuentesova vera da svako uništenje implicira novo stvaranje, dokaz su da će doći do novog osnivanja. Ono može biti ponovo u jednom cikličnom ritmu ponavljanja, ali suština je u tome da će ovo novo stvaranje biti obogaćeno jednim novim iskustvom. Tihi svedok vremena, narandža, najbolji je dokaz rečenog. Njeno seme, koje je u sebi pomešalo arapsko, špansko i indijansko nasleđe, svedok je kruženja vremena jer je iz Španije stiglo u Ameriku, da bi se potom vratilo u Španiju. Međutim, sa promenom svog staništa primilo je sve doprinose onih zemalja kroz koje je proputovalo, a rezultat toga jeste da je sa svakim novim prelaskom plod datog semena bio veći, ukusniji, kiseliji. Usled toga sam povratak u Španiju označava da će dati još bolje plodove, budući da je obogaćeno doprinosima jedne nove zemlje.
Svetlana V. Stevanović
2 “ELLOS, los españoles, son un pueblo rudo, salvaje y bárbaro, al que nosotros, los romanos, debemos conducir, les guste o no, hacia la civilización.” (Fuentes 2008: 119)
3 “Le di al Rey el secreto de la debilidad de Cortés, como doña Marina le había dado a Cortés el secreto de la debilidad azteca: la división, la discordia, la envidia, la pugna entre hermanos, que lo mismo afectaba a España que a México: una mitad del país perpetuamente muriéndose de la otra mitad.” (Fuentes 2008: 26)
5 “/…/ cuando el hombre se gobernaba con la razón incorrupta y en busca constante del bien.” (Fuentes 2008: 242)
6 “Ciudades de intestinos visibles, coronadas de feces /…/ Mendigos, asaltantes, locos, multitudes que hablan solas /…/” (Fuentes 2008: 249)7 “/…/ el Último, el Supremo, el Más Exclusivo Lugar de Recreo del Planeta, el Nuevo Mundo /…/” (Fuentes 2008: 256)
8 “/…/ las grandes ciudades del oriente y del occidente están a punto de desaparecer /…/ te han engañado, tu paraíso es el último desaguadero de nuestras ciudades /…/ por donde deambulan asaltantes, locos, multitudes que hablan solas /…/” (Fuentes 2008: 258)
9 “Sentí que mi nuevo mundo era cubierto por una red de araña y que yo era el pobre insecto capturado en el centro /…/” (Fuentes 2008: 256)
10 “¡ÉSTE ES SU HOGAR LEJOS DEL HOGAR!” (Fuentes 2008: 186).
11 “/…/ las playas con resacas de mierda /…/” (Fuentes 2008: 260)
12 “Pero era un lenguaje grosero /…/ que parecía afirmarlas como seres de algún modo superiores, dueñas de la lengua en contra de los dueños del dinero, castradoras del idioma ‘decente’ del señor /…/” (Fuentes 2008: 198)
13 “/…/ el tiempo circula como las corrientes y todo lo une y relaciona /…/ La constante de este trasiego es el movimiento doloroso de los pueblos, la emigración, la fuga, la esperanza, ayer y hoy.” (Fuentes 2008: 261)
14 “¿Qué encontrare al regresar a Europa? Abriré de nuevo la puerta de hogar. Plantaré de nuevo la semilla del naranjo.” (Fuentes 2008: 261)
Literatura
Berk 1996: P. Burke, “Obertura: la nueva historia, su pasado y su futuro”, en: Peter
Burke (ed.), Formas de hacer Historia, traducido por José Luis Gil Aristu, Madrid: Alianza editorial, 11‒38.
Đurić 2003: M. N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije.
Egan 2006: L. Egan, “El naranjo, o los círculos narrados de Carlos Fuentes”, en: P. Brescia y E. Romano (eds.), El ojo en el caleidoscopio, Madrid: UNAM, 313‒339.
Fuentes 05.04.1992: Carlos Fuentes, “Una carta a mi amigo Salman Rushdie”, El Tiempo, http://www.eltiempo.com/archivo/documento/MAM-84563 [25.12.2016.].
Fuentes 1969: C. Fuentes, La nueva novela hispanoamericana, México: Editorial de Joaquín Mortiz.
Fuentes 1971: C. Fuentes, Tiempo mexicano, Mexico: Editorial Joaquin Mortiz.
Fuentes 1990: C. Fuentes, “La épica vacilante de Bernal Díaz del Castillo”, Valiente mundo nuevo. Épica, utopía y mito en la novela hispanoamericana, Madrid: Mondadori, 71‒94.
Fuentes 2000a: K. Fuentes, Narandža, preveo Milorad Todorović‒Kapiten, Beograd: Beoplolis.
Fuentes 2005: K. Fuentes, Ono u šta verujem, prevela Sandra Nešović, Beograd: Narodna knjiga ‒ Alfa
Fuentes 2008: C. Fuentes, El naranjo, Madrid: Alfaguara.
Fuentes 2013: Carlos Fuentes, El espejo enterrado, editorial: Leer-e (ebook)
Fuentes, C. Entrevista a Fondo (1977) https://www.youtube.com/watch?v=e8DUO0gbo58 [20.4.2015.].
Hačion 1996: L. Hačion, Poetika postmodernizma: istorija, teorija i fikcija, preveli Vladimir Gvozden i Ljubica Stanković, Novi Sad: Svetovi.
Kang 2011: M. Kang, “La transformación del símbolo del naranjo en los círculos del tiempo de Carlos Fuentes”, Sincronía, núm. 3, https://dialnet.unirioja.es/ servlet/articulo?codigo=3803742, [22.4.2015.].
Lopes Gonsales 2011: A. López González, “Cámara de ecos: la novelística de Carlos Fuentes”, México, UNAM: Iztapalapa, núm. 71, 17‒32.
Mek Adam, Ruas 1981: A. Mac Adam, Ch. E. Ruas, “Carlos Fuentes, The Art of Fiction” no. 68, Paris: The Paris review, no. 82 ‹ http://www.theparisreview.org/ interviews/3195/the-art-of-fiction-no-68-carlos-fuentes›, 20.11.2015.
Menton 1993: S. Menton, La nueva novela histórica de la América Latina, 1979‒1992, México: Fondo de cultura económica
Ordis2 2005: J. Ordiz, El mito en la obra narrativa de Carlos Fuentes, León: Universidad, Secretariado de Publicaciones.
Ovijedo 2002: José Miguel Oviedo, Historia de la literatura hispanoamericana. De Borges al presente, Vol. IV, Madrid: Alianza Editorial.
Paćeko 2001: C. Pacheco, “La historia en la ficción hispanoamericana contemporánea: perspectivas y problemas para una agenda crítica”, Caracas: Revista de Investigaciones Literarias y Culturales, núm. 18, 205‒224.
Rios 1996: J. Ríos, “’El naranjo, o los círculos del tiempo’ Narrativo de Carlos Fuentes”, INTI, Revista de literatura hispánica, núm. 43/44, 231‒236.
Sebaljos 2007: R. Ceballos, “Las dos Américas: re-descubrimiento del nuevo mundo”, Concepción: Universidad de Concepción, Chile: Atanea, núm. 496, 67‒79.
Selorio 2008: G. Celorio, “Circularidad del tiempo”, en: Los días de Fuentes, México: Cátedra Alfonso Reyes del Tecnológico de Monterrey, Capilla Alfonsina de la UANL, FondoEditorial de Nuevo León, 94‒102, https://books.google. rs/books?id=BGH2aOrBbHcC&pg=PA94&lpg=PA94&dq=gonzalo+celorio+ circularidad+del+tiempo&source=bl&ots=Ak4Ee01IEC&sig=wGegRbR4kx8MXmZqg mBasK67V3s&hl=sr&sa=X&ved=0CBsQ6AEwAGoVCh-MiiZG-g72TyQIVQo0sCh2jaw1Q#v=onepage&q=gonzalo%20celorio%20 circularidad%20del%20ti empo&f =false [10.12.2015.].
Todorov 1998: T. Todorov, La conquista de América, el problema del otro, traducido por Flora Botton Burlá, México: Siglo veintiuno editores. Vidal Himenes 1999: R. V. Jiménez, „La historia y la postmodernidad”, Universidad Complutense de Madrid: Espéculo. Revista de estudios literarios, núm. 13, 11‒44.
